24.03.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Čuđenje – isključeno

Momčilo Pantelić: Čuđenje – isključeno
I najbezosećajnije je potresao masakr nad više od 50 muslimana u džamijama novozelandskog grada Crkva Hrista (Christchurch). Zaprepašćenje, ogorčenje, tuga, pa i sve ređa saosećajnost s tuđim stradanjem preplavili su svet.

Usred takve navale emocija, rekao bih, nije bilo mesta čuđenju. Živimo u vremenima vanredno pojačanog huškanja protiv svega drugačijeg. Izborom meta i mesta, terorista iz Australije kao da je umislio da treba samo dodatno da podbode istomišljenike kojima je mešavina kultura nepodnošljiva, pa da i oni krenu u masovnu egzekuciju pripadnika “nepodobnih” vera, rasa, opredeljenja.

Verujem da je to samo još jedno od mnogih drastičnih preterivanja protiv neumitnosti kakvu predstavlja mešavina kultura. Ona je blagodet bez koje nema napretka (a ni opstanka) civilizacije – obrazlagao mi je naširoko i Ernesto Sabato, slavni argentinski pisac apeninsko-balkanskih korena. Smiješano najlakše se pije, da prigodno parafraziram Njegošev stih.

Stvari, nažalost, ne idu u tom pravcu. Osim pojačanog mešanja u unutrašnje stvari drugih država, ostalo se rastače.

Kao da živimo u predlogičnom dobu. U kojem se sebično prisvaja ono što bi moralo sve da spaja.

Najnoviji primer takvog stanja je pretnja Amerike da će sankcionisati sudije Stalnog međunarodnog krivičnog suda ako se usude da pokušaju da procesuiraju njene državljane-vojnike povodom indicija da su u Avganistanu počinili ratne zločine. Isti tribunal ne priznaju ni druge velike sile (izvan EU, koja ga u celini podržava) – Rusija zbog bojazni da bi pod taj mač pravde mogla da potpadne zbog amputiranja dela Ukrajine, a Kina zbog širenja po Pacifiku…

A u istom kolu je i Bregzit. Ispostavlja se da za njega nema rešenja, bar ne u predviđenom roku koji ističe 29. marta. Izlazak iz EU, doduše, izglasan je na referendumu, ali uz niz zvanično serviranih zabluda da će Britaniji biti bolje, da bi se ispostavilo da ona sada liči na “banana republiku” koja ne zna šta će sama sa sobom. Nikad dosad se jedna zemlja koja važi za oličenje demokratske solidnosti i svojevremene imperijalne moći nije našla u tako nepovoljnoj situaciji, koju je sama sebi ispovrtela stavljajući interes vladajuće partije iznad objektivnog obaveštavanja dobrim delom potcenjenih glasača.

Nažalost moju i prijatelja mi, unutar EU produbljuje se raslojavanje koje bi taj dosad najuverljiviji i najdelotvorniji program demokratskog mirotvorstva i objedinjavanja različitosti mogao da uvede u krizu s nesagledivim posledicama. Situacija podseća na onu pred raspad SFRJ do kojeg je došlo zbog nemogućnosti odlučivanja u sadejstvu sa spoljnim interesima. U EU trenutno već poduže nema konsenzusa neophodnog za neodložno reformisanje, dok rastu raznovrsni pritisci Vašingtona, Moskve i Pekinga za njeno podvrgavanje njihovim pojedinačnim planovima.

Ujedno, ko bi rekao da će se, dve decenije posle pada Berlinskog zida i potonjeg publikovanja “Kraja istorije” s dominacijom liberalizma i demokratije, danas kao glavni akter uz SAD pojaviti Kina, koja spajanjem dve diktature – Komunističke partije i industrijske proizvodnje – izrasta kao velesila koju je isfinansirao Zapad, ne predviđajući da će mu ona postati glavni rival. Antipod receptu prema kojem je samo spoj demokratije i slobodnog tržišta garant uspeha u globalnim razmerama.

Niko nije predviđao ni da će postojati zemlja koja na Zapad ide preko istoka, s kojim je Zapad u svekolikoj zavadi. Tu originalnost sebi je priuštila jedino Srbija, čijoj vlasti Zapad gleda kroz prste što zarozava sopstvene, prilično buntovne građane, računajući da će ona priznati Kosovo, kao što i Rusija za sebe izvlači korist uveravajući Beograd da neće dozvoliti da mu se otcepi južna pokrajina.

Kad se sve pobrojano, i slučajevi za koje ovom prilikom nije bilo raspoloživog prostora, ima u vidu, nazire se da smo zašli u doba u kojem je niz dramatičnih i insceniranih događaja stvorio novu normalnost koja nam oduzima jedno od nenapisanih, a osnovnih ljudskih prava – pravo na iznenađenje. Nemamo prava da nas išta više začudi.

“Ništa nije istina i sve je mogućno”, naslov je knjige Pitera Pomeranceva, uz konkretizujući podnaslov “Nestvarno srce nove Rusije”. Slično bi moglo da važi za svet, a naročito za Srbiju.

Ovde su isključena sva rešenja koja bi nas začudila – i istina i da je išta, pogotovo negativno, nemogućno. Prisećam se tim povodom remek-dela “Um caruje” Vila Duranta, u kojem se upozorava i da “ništa ne deluje vaspitnije nego kad se čovek iznenada začudi”.

Iako smo se ovde više puta iznenada začudili, to nije delovalo vaspitnije. U tom pogledu slični smo mnogima u svetu. Ali se njegov deo, kojem makar formalno težimo, kroz niz šokova mahom “vaspitao”. Dok mi nastavljamo samo da se “iznenađujemo” i “čudimo” iako je takvim karakteristikama istekao rok upotrebe

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side