26.01.2020 Beograd

Momčilo Pantelić: Lavirint zvani Libija

Momčilo Pantelić: Lavirint zvani Libija
Sve velike i regionalne sile okupile su se u Berlinu pre neki dan da bi, kako su najavile, nekako okončale devet godina otegnuti lokalni oružani haos u Libiji, ali im je glavni rezultat bio dogovor da tamo neće zaratiti jedna protiv druge. Takvu ocenu prvi je obznanio uticajni briselski sajt Politico.eu, uzevši mi takoreći reč iz usta.

Skup pod pokroviteljstvom Angele Merkel bio je doista, više nego išta drugo, provera spremnosti svekolikih sila da pokažu da bar sebe mogu da ukrote, ako već nisu u stanju da obuzdaju košmar koji su svojim postupcima stvorile ili bar dodatno zakomplikovale. I koji im je, dok su se uzajamno preganjale, izmakao kontroli toliko da su se i same osetile neposredno ugroženim.

Libija se ispostavila kao nacionalni i internacionalni, možda najkomplikovaniji savremeni strateški lavirint. Izlaz iz njega – još od svrgavanja diktatora Moamera Gadafija 2011. – bezuspešno traže i dve u međuvremeno proglašene vlade i desetine plemenskih gerila i mnoštvo stranih umešatelja. I da stvar bude još gora, što više tumaraju ka izlazu, on im je sve nedostižniji. Gotovo u skladu sa davnom sovjetskom krilaticom da “komunizam jeste na horizontu”, a da je horizont “linija koja se sve više udaljava što joj se više približavate”.

Do “bezizlaza” se doguralo nizom zastranjivanja. Gadafi je oboren kad se opravdanoj unutrašnjoj pobuni priključila vojna intervencija Zapada, i to kad je dotični, baš odatle, dobio priznanja za odricanje od nuklearnog programa i skinut s liste “pomagača terorizma”.

Francuska je predvodila napad da bi se ondašnji predsednik Nikola Sarkozi “oprao” od potcenjivanja tuniskog začetka “arapskog proleća” i svojevremene finansijske pomoći iz Tripolija. Britanci su je sledili, da bi docnije priznali da su bili pogrešno obavešteni, a intervenciji se nevoljno priključio Barak Obama, koji je takođe kasnije ocenio da je omanula u proceni tragičnih posledica.

Moskva i Peking bili su uzdržani prilikom glasanja u Savetu bezbednosti UN o intervenciji u Libiji, da bi potom njene praktične domašaje ocenili kao prekoračenje ovlašćenja. Usledio je lanac razvrstavanja, pri čemu je danas Rusija sa Egiptom, UAR i Jordanom na strani snaga generala Kalife Haftara, pod čijom je kontrolom veći deo Libije, dok vladu Fajeza el Saradža u Tripoliju, koju priznaju UN i izrazito podržavaju Italija, Turska i Katar… Amerika i Francuska deluju kao “i tamo i ovamo”, sa sve više indicija da su naklonjenije jačem – Haftaru jer u njemu vide barjaktara borbe protiv filijala “Islamske države” i Muslimanske braće.

Reklo bi se “mala bara, mnogo krokodila”. Pogotovo što je bara prepuna i barela nafte, oko čije se kontrole vrti većina stranih angažmana.

Ankara ima i posebne interese jer u Libiji živi bar milion stanovnika turskog porekla, ali se i nada da će saradnjom s Tripolijem povećati šanse za učešće u raspodeli sporne mediteranske pučine pod kojom se, navodno, nalaze velike zalihe “tečnog zlata”. Rusija pak računa da nastavi ranije pozamašne prodaje oružja.

Relativna uzdržanost Amerike unosi vanredne neizvesnosti. Bez nje, po pravilu, nema održivog rešenja za velike svetske izazove, pogotovo ne u regionu proširenog Bliskog istoka, koji je tradicionalno njen zabran.

Ništa više, međutim, nije garantovano. Rusija i Turska se ispostavljaju kao novi tandem za osporavanje svemoći Zapada u petrolejskom eldoradu. Iako članica NATO, Ankara je s Moskvom izdejstvovala ključne uloge u spoljnom odlučivanju o sudbinama Sirije i Libije. U Libiji su to postale iako podržavaju suprotstavljene, lokalno zaraćene frakcije.

Teško je prisetiti se slične koegzistencije u konfrontaciji. Može biti da su se ovog puta te dve “remetilačke” sile uortačile tako da svaka od njih kontroliše po jednu stranu i ispostave se kao duet koji gospodari duelom. To jest, da će zajedno suzbiti uticaj Zapada u tom regionu i možda stvoriti specifični “brak iz računa”, koji će popuniti “vakuum” nastao posle neusklađenosti politika na Zapadu, čijim bi demokratijama hteli i da pokažu “prednosti” svojih autokratija.

Evropa, koja umnogome zavisi od isporuka energenata iz Rusije, turskog zaustavljanja talasa migranata, kao i od američke bezbednosne zaštite, dok unutar Unije kuburi sa usklađivanjem politika članica, pokušala je da se berlinskim skupom reafirmiše kao akter koji doprinosi rešavanju problema u svojoj okolini. Uspela je donekle jer je okupila sve nadležne za rešavanje libijske krize kad su joj već poprilično izmakle važne uloge u rasplitanju niza “čvorova” na proširenom Bliskom istoku. Počev od hroničnog izraelsko-palestinskog “pitanja”, pa nadalje – do Sirije, Libana, Iraka, Irana, Jemena, Avganistana…

Kad njoj nije lako, kako li je tek nama koji bismo u nju i kad smo s nekim od pomenutih sadašnjih žarišta bili u privilegovanom položaju. Kao, na primer, u Libiji, u čijim je potonjim “gibanjima” poginulo troje članova naše ambasade.

U Libiji će se još dugo posle odlaska ovog teksta u štampu odlučivati o stvarnom karakteru velikih sila. Dosad su, po pravilu, pokazivale moć u stvaranju velikih problema. Vreme je da se iskažu i u otklanjanju velikih problema. Da su zaista velike…

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

  • Dimitrije Boarov: Iznenađenje u Hrvatskoj Dimitrije Boarov: Iznenađenje u Hrvatskoj

    U senci velike histerije koju je u Srbiji i Crnoj Gori izazvalo famozno donošenje zakona o “nacionalizaciji” delova imovine Srpske pravoslavne crkve, koji je izglasala Skupština Crne Gore u Podgorici, u Hrvatskoj je, na opšte iznenađenje, na izborima za petog predsednika ove republike – pobedio Zoran Milanović, lider levog centra i kandidat Socijaldemokratske partije iako je za protivkandidata imao Kolindu Grabar Kitarević, koju je podržala Hrvatska demokratska zajednica, stranka koja kontroliše tamošnju vlast (od Vlade, pa naniže).

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side