Momčilo Pantelić: Lavirint zvani Libija
26.01.2020 Beograd

Momčilo Pantelić: Lavirint zvani Libija

Momčilo Pantelić: Lavirint zvani Libija
Sve velike i regionalne sile okupile su se u Berlinu pre neki dan da bi, kako su najavile, nekako okončale devet godina otegnuti lokalni oružani haos u Libiji, ali im je glavni rezultat bio dogovor da tamo neće zaratiti jedna protiv druge. Takvu ocenu prvi je obznanio uticajni briselski sajt Politico.eu, uzevši mi takoreći reč iz usta.

Skup pod pokroviteljstvom Angele Merkel bio je doista, više nego išta drugo, provera spremnosti svekolikih sila da pokažu da bar sebe mogu da ukrote, ako već nisu u stanju da obuzdaju košmar koji su svojim postupcima stvorile ili bar dodatno zakomplikovale. I koji im je, dok su se uzajamno preganjale, izmakao kontroli toliko da su se i same osetile neposredno ugroženim.

Libija se ispostavila kao nacionalni i internacionalni, možda najkomplikovaniji savremeni strateški lavirint. Izlaz iz njega – još od svrgavanja diktatora Moamera Gadafija 2011. – bezuspešno traže i dve u međuvremeno proglašene vlade i desetine plemenskih gerila i mnoštvo stranih umešatelja. I da stvar bude još gora, što više tumaraju ka izlazu, on im je sve nedostižniji. Gotovo u skladu sa davnom sovjetskom krilaticom da “komunizam jeste na horizontu”, a da je horizont “linija koja se sve više udaljava što joj se više približavate”.

Do “bezizlaza” se doguralo nizom zastranjivanja. Gadafi je oboren kad se opravdanoj unutrašnjoj pobuni priključila vojna intervencija Zapada, i to kad je dotični, baš odatle, dobio priznanja za odricanje od nuklearnog programa i skinut s liste “pomagača terorizma”.

Francuska je predvodila napad da bi se ondašnji predsednik Nikola Sarkozi “oprao” od potcenjivanja tuniskog začetka “arapskog proleća” i svojevremene finansijske pomoći iz Tripolija. Britanci su je sledili, da bi docnije priznali da su bili pogrešno obavešteni, a intervenciji se nevoljno priključio Barak Obama, koji je takođe kasnije ocenio da je omanula u proceni tragičnih posledica.

Moskva i Peking bili su uzdržani prilikom glasanja u Savetu bezbednosti UN o intervenciji u Libiji, da bi potom njene praktične domašaje ocenili kao prekoračenje ovlašćenja. Usledio je lanac razvrstavanja, pri čemu je danas Rusija sa Egiptom, UAR i Jordanom na strani snaga generala Kalife Haftara, pod čijom je kontrolom veći deo Libije, dok vladu Fajeza el Saradža u Tripoliju, koju priznaju UN i izrazito podržavaju Italija, Turska i Katar… Amerika i Francuska deluju kao “i tamo i ovamo”, sa sve više indicija da su naklonjenije jačem – Haftaru jer u njemu vide barjaktara borbe protiv filijala “Islamske države” i Muslimanske braće.

Reklo bi se “mala bara, mnogo krokodila”. Pogotovo što je bara prepuna i barela nafte, oko čije se kontrole vrti većina stranih angažmana.

Ankara ima i posebne interese jer u Libiji živi bar milion stanovnika turskog porekla, ali se i nada da će saradnjom s Tripolijem povećati šanse za učešće u raspodeli sporne mediteranske pučine pod kojom se, navodno, nalaze velike zalihe “tečnog zlata”. Rusija pak računa da nastavi ranije pozamašne prodaje oružja.

Relativna uzdržanost Amerike unosi vanredne neizvesnosti. Bez nje, po pravilu, nema održivog rešenja za velike svetske izazove, pogotovo ne u regionu proširenog Bliskog istoka, koji je tradicionalno njen zabran.

Ništa više, međutim, nije garantovano. Rusija i Turska se ispostavljaju kao novi tandem za osporavanje svemoći Zapada u petrolejskom eldoradu. Iako članica NATO, Ankara je s Moskvom izdejstvovala ključne uloge u spoljnom odlučivanju o sudbinama Sirije i Libije. U Libiji su to postale iako podržavaju suprotstavljene, lokalno zaraćene frakcije.

Teško je prisetiti se slične koegzistencije u konfrontaciji. Može biti da su se ovog puta te dve “remetilačke” sile uortačile tako da svaka od njih kontroliše po jednu stranu i ispostave se kao duet koji gospodari duelom. To jest, da će zajedno suzbiti uticaj Zapada u tom regionu i možda stvoriti specifični “brak iz računa”, koji će popuniti “vakuum” nastao posle neusklađenosti politika na Zapadu, čijim bi demokratijama hteli i da pokažu “prednosti” svojih autokratija.

Evropa, koja umnogome zavisi od isporuka energenata iz Rusije, turskog zaustavljanja talasa migranata, kao i od američke bezbednosne zaštite, dok unutar Unije kuburi sa usklađivanjem politika članica, pokušala je da se berlinskim skupom reafirmiše kao akter koji doprinosi rešavanju problema u svojoj okolini. Uspela je donekle jer je okupila sve nadležne za rešavanje libijske krize kad su joj već poprilično izmakle važne uloge u rasplitanju niza “čvorova” na proširenom Bliskom istoku. Počev od hroničnog izraelsko-palestinskog “pitanja”, pa nadalje – do Sirije, Libana, Iraka, Irana, Jemena, Avganistana…

Kad njoj nije lako, kako li je tek nama koji bismo u nju i kad smo s nekim od pomenutih sadašnjih žarišta bili u privilegovanom položaju. Kao, na primer, u Libiji, u čijim je potonjim “gibanjima” poginulo troje članova naše ambasade.

U Libiji će se još dugo posle odlaska ovog teksta u štampu odlučivati o stvarnom karakteru velikih sila. Dosad su, po pravilu, pokazivale moć u stvaranju velikih problema. Vreme je da se iskažu i u otklanjanju velikih problema. Da su zaista velike…

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
enovina
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sedam veličanstvenih Momčilo Pantelić: Sedam veličanstvenih

    Kad je teško, onda žene. Pandemiji i manje podležu i više je obuzdavaju nego muškarci.

  • Vladimir Gligorov: Tri napomene Vladimir Gligorov: Tri napomene

    Prva je donekle akademska, mada su posledice po privrednu politiku, zapravo, značajne.

  • Dževad Sabljaković: Nestrpljenje će ponovo zamračiti nebo Dževad Sabljaković: Nestrpljenje će ponovo zamračiti nebo

    Smanjuje se Grenland, a nivo morske površine raste. Ima li to neke veze s pojavom koronavirusa i epidemijom Covida-19. Reklo bi se da nema nikakve, ali to je zabluda: sve na ovom svijetu ima neke veze s poremećajem bioravnoteže planete na kojoj živimo.

  • Mijat Lakićević: Ta teška reč izvini Mijat Lakićević: Ta teška reč izvini

    Kako se izvini kaže u Kini? Mora da je neka teška reč, kao u Srbiji, kako je to davno (stihom u naslovu) utvrdio Đorđe Balašević.

  • Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija

    Pre neki dan visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žosep Borel izjavio je da svetu i Evropi preti kriza biblijskih razmera zbog koronavirusa jer će zemlje u razvoju izgubiti sve prihode, budući da je došlo do kraha izvoza, cena nafte i sirovina, a turizam je stao, isto kao i doznake ekonomskih emigranata.

  • Mijat Lakićević: Kristalna noć Mijat Lakićević: Kristalna noć

    Kristalna noć, poznato je iz istorije, zbila se 9. novembra 1938, kada su nacisti razbijali izloge jevrejskih radnji u Nemačkoj. Noć u ponedeljak 3. maja – mada ne kao početak nego kao završni čin – kristalno jasno je pokazala da su građani Srbije postali neka vrsta “modernih Jevreja” čije su, ne izloge nego živote, razbijale grupe razularenih bandita.

  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side