11.02.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje
Toliko smo napredovali da takoreći više nemamo kud, pa smo sasvim blizu – kraju sveta. Ovako nešto bar sugeriše Sat sudnjeg dana, kojim se u Biltenu atomskih naučnika meri koliko nam još sumanutosti fali do nuklearnog Armagedona.

Na njihovoj upozoravajućoj skali sada smo na samo dva minuta do ponoći, opšteg uništenja. Bili smo, prisećaju se hroničari, na istoj distanci i pre tačno 65 godina, pa smo nekako “pretekli”, ali to i nije neka uteha pošto se ovih dana naglo pojačala trka u nuklearnom naoružavanju koja bi mogla i da ubrza otkucavanje Sata sudnjeg dana.

Vanredni podsticaj trci dala je najava nove američke strategije. Predviđa niz modernizacija nuklearnog arsenala.

Pažnju kompetentne javnosti naročito su privukle tri novosti. Prva, da Amerika, iako najveća sila, tek treba da nadoknadi “zaostajanje” za Rusijom i Kinom u nuklearnom osavremenjivanju. Druga, da atomske bombe ona može da upotrebi i protiv “neatomskog” stranog ugrožavanja SAD i njihovih saveznika. I treća, da treba da ima više nuklearnih projektila manje snage jer baš zbog toga oni imaju veću praktičnu vrednost.

Moskva i Peking su promptno obznanili da nikako ne prednjače nad Amerikom i optužili je da ih ona “uzdiže” samo da bi opravdala povećavanje ulaganja u rast svoje vojne premoći. U njihovim odgovorima se, doduše, oseća i doza zadovoljstva što im vodeća sila “priznaje” naraslu konkurentnost.

A šta sve mogu da budu “neatomske” pretnje, pitanje je koje je zainteresovane ubacilo u duboku nedoumicu: neće li se, na primer, pod takvu pretnju podvesti “hakeraj” i druge vrste prodora u infrastrukturu poretka? Ovakvu bojazan Vašington je bar privremeno pokušao da otkloni uveravanjem da o tako nečemu nema ni primisli, ali nije sasvim odagnao slutnje da bi neka vrsta strateškog sajber ili drugačijeg “neatomskog”, konflikta mogla da podstakne nuklearno “uzvraćanje”. Opstajuća nelagoda posredno je prikopčavana i na aferu koja je u Americi dovela do pomne istrage povodom obaveštajnih nalaza da su se ruski hakeri umešali u predsednički izborni proces iz kojeg je Donald Tramp, protivno većini prognoza, uzleteo do šefovanja Belom kućom.

Još više nedokučivosti izazvalo je forsiranje proizvodnje oružja manje nuklearne moći. Prevladava mnjenje da se njime otvara prostor za ispaljivanje atomskih projektila na neprijateljske položaje, što bi, ako se nekim slučajem dogodi, bilo prva njihova ratna upotreba posle američkog bombardovanja Japana 1945.

Tumačenja takve mogućnosti, međutim, krajnje su polemična. Pogotovu što su taktičke nuklearne “minijature”, prema sadašnjim merilima, slične bombama koje su uništile Hirošimu.

Vašington zvanično uverava da je to nova, efikasnija vrsta “odvraćanja” neprijatelja, koji mora da zna da može biti pobeđen jednokratnim, ograničenim, a katastrofalnim udarom. Njegovi kritičari tvrde pak da se projektilima manjeg obima i snage povećavaju strepnje od izbijanja lokalnih nuklearnih ratova koji mogu da prerastu u globalne sukobe.

Ovako ili onako, tek – manje bojeve glave će, po svemu sudeći, izazvati veće nuklearne glavobolje. Protivnici atomskog naoružanja slute da smo na pragu nove vrste Hladnog rata koji se od preživljenog razlikuje po sve većem broju aspiranata za dobijanje atomskog arsenala.

Trenutno devet zemalja poseduje oko 15.000 komada nuklearnog oružja, velikom većinom u rukama Amerikanaca i Rusa. Po kompetentnom Sipriju: Rusija poseduje 7.000, SAD 6.800, Francuska 300, Kina 270, Britanija 215, Pakistan 140, Indija 130, Izrael 80 (koji se o ovome ne izjašnjava) i Severna Koreja 20. Računa se da bi još dvadesetak zemalja moglo da im se pridruži.

Današnji broj nuklearaca daleko je manji nego 1980-ih, kad ih je ukupno bilo oko 70.000, ali se posle istrajnog smanjivanja atomskih arsenala, sada povećava težnja ka njihovoj upotrebnoj vrednosti. Na tome je jedino, među svetskim liderima, upadljivo i javno insistirao samo Tramp, što ne znači da drugi nisu ćuteći radili ono o čemu se on sada raspričao.

Uloga nuklearnog oružja u našim životima takođe se vrlo različito doživljava. Mnoštvo stratega tvrdi da je ono, preteći opštom katastrofom, sprečilo ponavljanje velikih krvoprolića, poput onih u dva svetska rata. Sa druge strane ističe se činjenica da nikad nije spolja napadnuta nijedna “nepodobna” zemlja koja ga poseduje (Severna Koreja, za razliku od Iraka, Libije i Sirije), pa da to stimuliše njegovo širenje što opet povećava rizike, pogotovo ako ga se domognu teroristi.

U svakom slučaju, mislim da smo sve dalji od ideala zvanog nuklearno razoružanje, uprkos tome što ga već ima dovoljno da uništi život na Zemlji. Ta činjenica je jedan od vrhunskih paradoksa. Kamo sreće da su u pravu oni koji tvrde da nas samo pretnja naglim opštim uništenjem može spasti opšteg uništenja.

Ali, Sat sudnjeg dana ubrzano otkucava. Može da ga uspori jedino ako svi mi, ovde i širom sveta, nateramo lidere da odustanu od akcija u kojima je naš opstanak manje važan nego njihov – narcisoidni, lobistički, profiterski, vlastodržački ili bilo koji drugi uskogrudi – napredak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side