08.12.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Opšti krkljanac

Momčilo Pantelić: Opšti krkljanac
Diplomatski saobraćaj se po svetu vanredno haotizovao. Opšti je krkljanac, takoreći po receptu vlasti u Beogradu, koje su fanatičnim preoravanjem ulica bitno otežale podanicima da se dogegaju ili dovezu do nameračene adrese.

Upravo dok je ovaj tekst pripreman za štampu, diplomatska cirkulacija je maksimalno povećana, ali s malim izgledima na ostvarenje postavljenih ciljeva. Masovna okupljanja na samitu NATO u Londonu i na konferenciji u Madridu o klimatskim lomovima unapred su okarakterisana kao arene za još jedno ispoljavanje nesaglasnosti o budućnosti zapadne alijanse i ozdravljenja planete.

Ako se i ispostavi da je ta skepsa bila preuranjena i preterana, ostaje činjenica da smo zabasali u doba izrazitog kriziranja međunarodnih veza, pa i same diplomatije, formalno zadužene za stabilizaciju i unapređenje odnosa među državama. Već više godina priča je ista – nijedna kriza nije otklonjena, a opasnosti po svetski mir uvećavaju se na razne načine

Kao da je liderima draže da krize stalno rešavaju nego da bar neku definitivno reše. Od Balkana preko Bliskog do Dalekog istoka i od Afrike do Latinske Amerike nije bilo nijednog uverljivog raspleta, dok se zapleti održavaju, pa i razmnožavaju.

Slično je bivalo i ranije, ali se sada ispostavljaju i dosad nezabeležene, pa i neočekivane strateške novosti. Prvi put u novijoj istoriji javlja se multipolarnost, odlučivanje o sudbini sveta iz više centara moći, do koje je došlo posle bipolarnosti (Zapad – Istok) i jednopolarnosti (dominacija SAD).

Tranziciju prate potresi i nesnalaženja kao kad se svojevremeno prelazilo s jednopartijskog na višestranački sistem, kako sam na ovom mestu već pominjao. Multipolarnost bi trebalo da dovede do razmaha multilateralizma, višestranih usaglašavanja, ali već neko vreme stvari idu u suprotnom pravcu – ka razgradnji multilateralizma.

Na meti je pre svega EU, kao dosad najprosperitetniji oblik udruživanja. Na njenom raštimovanju svesrdno i raznoliko rade i Amerika i Rusija i Kina. One bi svoje osobene računice da preobrate u bar jednu, makar i nesinhronizovanu, zajedničku akciju – za srozavanje evropske zajednice na nivo drugorazrednog, iznutra iscepkanog aktera.

Liči na prvi hladni rat, u kojem se raznorodne velike sile u oblikovanju multipolarizma ustremljuju na najpacifističkije uporište multilateralizma. Pravi Hladni rat odigravao se između dva ideološki suprotstavljena pola, a ovaj se nazire kao nadiranje ideološki raznolikih pojedinačnih sila protiv, u načelu, homogenog bloka demokratija, s kolektivnim odlučivanjem o zajedničkoj sudbini.

Trenutno izgleda da “napadači”, nažalost, imaju više uspeha od branilaca “države blagostanja” i konkretnog multilateralizma, koje bi pak da ojača reformistički nastrojen francuski predsednik Emanuel Makron. On, uz ostalo, polemično predlaže osamostaljivanje od “nadobudne” Amerike Donalda Trampa. Pa i da EU preduzme mere kako ne bi bila kolateralna žrtva eventualnog sporazumevanja Vašingtona s Moskvom i Pekingom.

A zašto se to sve tiče nas? Ovdašnji šef države insistira da se razlikuje od svih kolega. Čak i Trampu preti (mada neuverljivo) smena zbog povezivanja sa inostranstvom (ukrajinski slučaj) zarad očuvanja vlasti, ali naš lider, kao da je na čelu još veće sile, poriče da bilo ko spolja može da utiče na njegove odluke.

Naslušali smo se svakojakih iskakanja Aleksandra Vučića iz diplomatskog koloseka. Sve do “diplomatskog slanika”, podstreka zasmejavanju i razbibrigi.

Neće meni iko da soli pamet, izjavio je, odbacujući primedbe EU za jačanje saradnje s Kinom. Kao i da “umire od smeha” kad mu traže da olabavi veze s Moskvom i Pekingom. “Baš me briga šta drugi misle”, nadovezao se, zaklinjući se da su mu interesi Srbije na prvom mestu.

Priličilo bi sve to Trampu, Vladimiru Putinu, Si Đinpingu. Ovako, delovalo je kao deo predizborne kampanje, nalik na devedesete, kad nas je “baš me briga šta drugi misle”, uz odbacivanje “diplomatskog slanika”, bacilo u krizu iz koje nam se izlaz još ne vidi, a koja je njega (začudo bi bilo svuda osim ovde) uzdigla do vrhovne vlasti. I iznad ustavnih ovlašćenja, a ipak ispod poželjnog i preporučenog nacionalnog osvešćivanja o realnom mestu Srbije u svetu i sveta u njoj.

Svim diplomatama je teško da se snađu u sadašnjim, donedavno nezamislivo relativizovanim internacionalnim odnosima. Slutim da je našima najteže. Treba da objasne da zaista idemo na Zapad, o kojem ovdašnji lider priča zajedljivo, preko Istoka, u kojem on, predsednik Srbije, vidi bezrezervne prijatelje, a koje

Zapad, kojem formalno težimo, svrstava među neprijatelje.

Tramp bi na tome pozavideo Vučiću. Možda bi mu i čestitao kad bi smeo jer njemu čak i zbog još nedokazanih kombinacija s Rusima (i Ukrajincima) preti svrgavanje…

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Gligorov: Male plate Vladimir Gligorov: Male plate

    Zašto su plate u Srbiji male? I do koje mere je to posledica stranih ulaganja? Najpre o stranim ulaganjima.

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side