27.05.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Par, raspar

Momčilo Pantelić: Par, raspar
Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

Spektakularno venčanje britanskog princa Harija i američke glumice i aktivistkinje Megan Markl delovalo je kao raskošno servirano osveženje za oči i uši, izmorene svakodnevnim zvaničnim prepadanjima sa raznih strana.

Privuklo je više globalne publike od manifestacija veće moći – vojnih parada i liderskih inauguracija. Samo delimično zbog glamura koji tradicionalno prati promociju dva glavna proizvoda monarhije – svadbe i iznedrivanje potomaka.

Hari i Megan su vanrednu pažnju zaslužili kao par (uzgred, vrlo atraktivan) na visokom nivou, koji odudara od opšteg raspara u nacionalnim i internacionalnim kretanjima, posebno zbog Bregzita. U mladencima se spojilo dosad nespojivo – u kraljevsku porodicu je ušla prva meleskinja (otac belac, majka crnkinja), i to iz nekadašnje britanske kolonije Amerike, gde sada vlada Donald Tramp, koji je prilično nepoželjan među građanima Ujedinjenog Kraljevstva.

Istovremeno, usred antiimigrantskih mera jednoj imigrantkinji je pripalo mesto na dvoru. Iako unutar establišmenta, slavlje je odzvanjalo i još nekim antiestablišmentskim notama.

Hari je tek šesti u naslednom redu i praktično je bez šansi da dopre do prestola iako bi mnogi voleli da nekonvencionalni lik bude u ulozi kralja. Ujedno, ovacije svadbenoj svetkovini potvrdile su ono što pokazuju ankete: održavanje kraljevine uživa znatno veću podršku i od zahteva za uspostavljanje republike i od postupaka izabranih organa (kruna nema faktičku vlast)...

Moglo je na trenutak da se učini da je veliki publicitet koji je dobilo uparivanje Harija i Megan inspirisalo i vrh velikih sila. U pekinškom Čajna dejliju objavljena je ilustrovana “ljubavna priča” predsednika Si Đinpinga i njegove supruge Peng Lijuan, povodom 20. maja (dan posle stupanja Harija i Megan na “ludi kamen”) koji se na kineskom izgovara slično kao kad se kaže “volim te” i koji je posredstvom interneta tamo postao datum za masovno izražavanje intimnog obožavanja, pa mu je prigodno udaren pečat “odozgo”. Istovremeno je u Beloj kući počeo da se izlaže medaljon s likovima Trampa i Kim Džong Una, uz utisnutu parolu “mirovni razgovori” iako je randevu tih donedavno najvećih neprijatelja još neizvestan, mada je zakazan za 12. jun (u Singapuru).

Odnosi između SAD i Kine najuzbudljiviji su primer kretanja između para i raspara. Sa ruba trgovinskog rata povlače se u neizbežno usklađivanje interesa za smanjivanje američkog ogromnog deficita, ali narastaju njihove tenzije oko razgraničenja kontrole na Južnokineskom moru koje bi moglo, uz “korejski slučaj”, da pretvori Pacifik u golemu zonu ugrožavanja pacifizma...

Izgledalo je i da će se upariti Tramp i Vladimir Putin, ali se ispostavilo da je takav nagoveštaj sada “kamen o vratu” šefa Bele kuće i da su odnosi između Amerike i Rusije na najnižem nivou posle Hladnog rata. Mnogo još toga je izgledalo bolje nego što je ispalo.

Uz rekordan rast drastične nejednakosti, činilo se da će doći do procvata levice koja se zalaže za više socijalne pravde, ali prevladava desnica, a u usponu je i krajnja desnica. Istovremeno, s nesmanjenim težnjama za učlanjenje u EU, rastu i eurofobične snage, pri čemu neizvesnost uvećava antiestablišmentska koalicija u Italiji.

Utisak je, već neko vreme, da je EU, kao najuspešnija tvorevina mirotvornog dejstva i socijalne uravnoteženosti, na udaru svega što može da je udari. I koncepta “Amerika na prvom mestu”, i ruskog energetskog uslovljavanja, i kineskog prodiranja “novim putem svile”, i turskim “egzibicijama” poput one u Sarajevu, i plimom imigranata o kojoj EU nema zajednički stav, kao ni oko opsega i karaktera neumitnog redefinisanja Evropske unije.

Na sva ta i dodatna klimatanja nije imuna ni Srbija. Predsednik pritiska kočnicu na gas ministra odbrane da bi Srbija mogla da preispita spoljnopolitičke prioritete, za kakve važe pregnuća za učlanjenje u EU, kao da je potčinjeni sam od sebe, bez saglasnosti lidera, mogao da odvali tako nešto.

I kao da većina najdalekometnijih medija “nezavisno” zastupaju antizapadni, što će reći i kurs protivan kursu lidera. A što bi sve trebalo da mu pomogne da objasni kako jedva odoleva ogromnom unutrašnjem pritisku javnosti, kao da je ne kontroliše, i da Zapad stoga treba da pokaže više razumevanja za ovdašnja vrludanja. Pa da nas primi u statusu “nedovršenog posla”, s nejasnim granicama i brojem stanovnika, bez usklađene spoljne politike (sa sankcijama Rusiji, koja je brana i međunarodnom priznanju teritorijalne dezintegracije Srbije, a sve izrazitije i našoj proklamovanoj integraciji sa Zapadom) i bez članske karte NATO.

Možda, pritom, prednjači u kombinovanju sparivanja i rasparivanja. Formalni položaj mu je politički minoran, nešto veći od britanske kraljice, ali tvrdi da po svemu sledi liniju nemačke kancelarke čije nadležnosti daleko nadmašuju one koje ima predsednik njene republike, dok uviđanje da ovde “bez Amerike nema rešenja” ipak “proverava” u Rusiji i Kini.

Daleko, pritom, u ambicijama nadmašuje spajanje nespojivog u verziji Harija i Megan. Jer, njima se moglo...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu

    Izborni apstinenti i oni koji to po prirodi nisu, ali misle da će im samonametnuta politička izolacija sačuvati zdravlje i raspoloženje, odluku da ne učestvuju u kreiranju svog života najčešće pravdaju sintagmom da su “svi oni isti”.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

  • Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu

    Svi smo mi Karakas, moglo bi se prigodno kazati. Doista, gotovo da nema dela sveta koji u dramama prestonice Venecuele ne prepoznaje bar neki delić sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side