14.10.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.

Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.
Brazil se potvrdio kao zemlja vrhunskih paradoksa: hvaljen po tome što nema spoljnih neprijatelja, najednom je pokazao sklonost da na čelo države dovede političara koji masovno “vidi” neprijatelje unutar njega.

U drugi krug predsedničkih izbora je kao favorit, tako, ušao kandidat koji je obećao da će naciju izbaviti sa ruba “komunističkog ambisa”, očistiti je od “po državu štetnih uticaja” tradicionalnog establišmenta, međunarodnog dogovora o klimatskim promenama, vodećih medija, Indiosa, crnaca, ateista, pokreta bezemljaša, a uz vanredne podsticaje oružanim snagama kako bi se “najzad zaveo red”.

Nije se libio ni da kaže, zabeleženo je, kako žene ne treba da zarađuju isto kao muškarci, da je jednu ćerku (posle četiri sina) dobio “u trenutku slabosti” i da bi više voleo da mu sin umre nego da bude gej. Pa i da “policija koja ne ubija i nije policija”.

Iako je sve to odvalio, ipak je on – Žair Bolsonaro (63) – u prvom izbornom krugu dobio znatno više glasova (46:29 odsto) nego glavni mu rival Fernando Hadad (55) iz Partije radnika. Ponovo će snage, dvobojem u plej-ofu, odmeriti 28. oktobra, pri čemu će biti znatno lakše, procenjuju poznavaoci, očuvanje prednosti nego nadoknađivanje zaostatka.

Protivnicima Bolsonara ostaje da se nadaju u jedno od dva “čuda”. Prvo, da Hadadu pođe za rukom da okupi sve poražene, pa i one koji su bliži favoritu, a ako to ne uspe, da se bar ispostavi da je Bolsonaro zapaljivo govorio samo da bi bio “shvaćen ozbiljno, ali ne i bukvalno”.

Kako i šta Brazilci shvate i (ne)prihvate, tako će im i biti. Zasad je izvesno samo to da su u prvom izbornom krugu pokazali izrazito, gotovo prevratničko, antiestablišmentsko raspoloženje. Čak toliko da su pokazali naklonost prema kandidatu čiji stavovi prilično osporavaju dostignuća demokratije, obnovljene 1985. posle dve decenije vojne vladavine. Bolsonaro je, naime, u više navrata pohvalio učinak diktature.

Opozicija prema njemu nije ništa manje oštra nego on prema njoj. Pojedinci se ne ustručavaju da ga porede s nacistima.

Najčešće mu se, međutim, nalaze sličnosti sa američkim predsednikom. Nadenut mu je nadimak “tropski Tramp”, pošto je preuzeo ponešto od ekstravagancije njujorškog milijardera. Sledi ga, uz ostalo, davanjem prednosti društvenim mrežama nad klasičnim medijima, prenaglašavanjem sopstvene persone, forsiranjem porodice u političkim zahvatima. Uzgred budi rečeno, i jedan i drugi su u trećem braku i imaju po petoro dece.

Obojica se prepoznatljivi i kao partijski preletači i po upozorenjima da ne bi priznali rezultate izbora ukoliko pobedi neko drugi. Istovremeno se i hvale da su razbijači zatečenog establišmenta, s tim što je “karioka” ipak insajder jer je deo brazilske političke strukture, s poslaničkim mandatom još od 1991...

Tu bi poređenja mogla da se skrase jer SAD imaju razrađene institucije koje obuzdavaju liderska “iskakanja iz koloseka”, dok je Brazil još u nekoj vrsti tranzicione demokratije, podložne svakojakim potresima. Ipak ih opet spaja ono što je važnije za svet nego za njih dvojicu.

Uspon Bolsonara, bez obzira na ishod drugog kruga predsedničkih izbora, doživljava se takoreći na sve strane kao novi vrhunac specifičnog globalnog tumbanja, među čijim rodonačelnicima je i Tramp, a čije su glavne karakteristike jačanje desničarskog populizma, ksenofobičnosti, konzervativizma i autokratskih stremljenja u uređivanju i nacionalnih i internacionalnih odnosa. “U modi” su, reklo bi se, lideri koji umeju da “udare pesnicom o sto”, da nude brze odgovore na pitanja koja zahtevaju dugoročna proučavanja, da unutrašnje nevolje pripisuju spoljnim faktorima, da podstiču strahove od “drugih” kako bi sebe predstavili kao spasitelje.

Brazil je specifičan slučaj. Na startu ovog veka proglašavan je za globalnog šampiona u ekonomskom i demokratskom napretku, da bi ga globalna finansijska kriza i, još više, lokalna korupcija unazadile toliko da je građanima postao prihvatljiv Bolsonaro kao “izbor u beznađu”.

Ankete su pokazale da su neočekivano visoki procenti prihvatanja autokratije ako bi ona donela poboljšanja koja su izostala u demokratiji. Kao da se zaboravilo da je demokratija Brazilcima popravila život više nego što su ga prethodne diktature pokvarile.

Brazil je u tom pogledu donekle sličan nama. Aktuelni ovdašnji lideri veći problem vide u vlastima koje su neposredno nasledile nego u pretprethodnom režimu iz kojeg su nam sve velike traume počele, a čiji su deo bili oni lično, u različitim dozama.

Bolsonaro mi se, pritom javlja kao fenomen koji prepliće manire Trampa i Aleksandra Vučića. Kao i njih dvojica, ima lepše mišljenje o režimima iz kojih su proistekle suštinske nacionalne i internacionalne drame nego o ustrojstvima koja su neposredno oni nasledili.

Otud možda i sklonost sve trojice ka autokratiji. U njoj su za sve krivi prethodnici i oni koji se s tim liderskim nalazom ne slažu...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side