Zbog stradanja te znamenitosti, Rio de Žaneiro, u kojem se nalazi muzej, prolio je – dve reke suza. Prvu, zato što je ostao bez bitne znamenitosti, a drugu – kad je policija upotrebila suzavac protiv demonstranata koji su želeli da dopru do zgarišta, uz povike da su vlasti odgovorne za ovakvu propast baštine.
Lokalni poznavaoci, kako su preneli tamošnji i strani mediji, nisu se libili da ukažu na sistemske propuste. Uporedili su ih sa ćefom Nerona koji je spalio Rim, pa i jednom vrstom nemarnog nacionalnog samoubistva ili lobotomije.
Teške optužbe potkrepljivali su lako dokazivim navodima. Muzej je, ukazuju, ostao bez brige nadležnih toliko da je morao da se dovija i za plate pomoćnog osoblja, protivpožarni alarmi nisu radili niti je u hidrantima bilo vode za vatrogasce…
Sve te mane pripisane su restriktivnoj finansijskoj politici aktuelne vlade, koja je, kažu, posebno bila nemilosrdna prema kulturi. Vlasti pak tvrde da su većinu nedaća nasledile od prethodnika, čijeg su rodonačelnika sudskim putem strpale u zatvor, a njegovu naslednicu impičmentom smenile s položaja šefa države, što su oboje, odbacujući prozivke za kršenje zakona, okarakterisali kao svojevrsni puč kojim su se njegovi izvođači izvukli iz preteće im krivične odgovornosti za “svakojaka nepočinstva”…
Dok je ovaj tekst išao u štampu još nisu bili poznati uzroci požara koji je opustošio muzej u Riju. Slutnja da je oganj došao iz vazduha, sletanjem na krov balona s pogonskim plamičkom, podsetila me je na davnu krilaticu tamošnjeg prijatelja da je Brazil “predlogično društvo”.
Izvan uobičajene logike je i okolnost da je Brazil postao prva savremena sila koja se u kratkom periodu uzdigla do ravnanja s velesilama, a potom sama sebe urušila i ponovo počela da liči na “neupravljivu zemlju”. Od početka ovog veka važio je za novu snagu u izgradnji novog svetskog poretka – posebno u članstvu grupacije BRIKS, gde su pored njega Rusija, Indija, Kina i Južna (South) Afrika – da bi dogurao do simbola za žrtvu razgradnje sopstvenog poretka.
Njegov slučaj trenutno je najupadljiviji, bar zbog nemara kojim mu je uništen Nacionalni muzej, čime su dodatno iskomplikovani oktobarski opšti, kao i predsednički izbori, u čijoj se kampanji favorit nije ustručavao da odvali da “ne treba trošiti pare na muzeje”. Ali, rekao bih, zapali smo, i ovde i svuda, u fazu urušavanja. U kojoj neželjene preokrete u kolektivnoj sudbini, češće nego obično, izazivaju sumanutosti i pogrešni proračuni iznutra nego pritisci spolja (iako su oni uvek bitni).
Katastrofa u Riju kao da je proistekla iz “Hronike najavljene smrti” Garsije Markesa – sugerišu znalci, tvrdeći da su svi morali da znaju da će nešto gadno da se dogodi instituciji čije se održavanje nipodaštava. Isto bi morali da znaju i lideri, odavde do Amerike, koji su se posvetili jačanju lične samovolje nauštrb institucija.
Donaldu Trampu se zasad može da tumba globalni poredak zavođenjem kaznenih mera svakome za koga misli da mu Amerika nije na prvom mestu. Vladimiru Putinu se takođe čini da ima pravo da obnavlja dominaciju Moskve na prostoru kojim je upravljala dok je postojao SSSR. Si Đinping zasigurno ima u vidu širenje uticaja Kine kojim bi prerasla iz regionalne u globalnu i iz ekonomske u kompletnu supersilu. Evropi je, pritom, jasno da mora da bude dovoljno objedinjena, makar i selektivno, da ne bi u svom jezgru podlegla ili se razapela pred naletima spoljnih giganata.
U svim tim kombinacijama potiskuje se postojeći međunarodni poredak zarad užih interesa, takoreći u muzej. Nalik sprženom u Riju, koji je bio simbol dugotrajnosti, da bi nestao za nekoliko sati.
A u međuvremenu se ređaju urušavanja. Poput mosta u Đenovi, mesta koja su u Grčkoj i Kaliforniji nedavno slistili požari, deonice Koridora 10 na kojoj su odroni opet srušili zaštitne zidove…
Ovde, pride, imamo slučaj da se spolja tolerišu urušavanja unutrašnjih institucija zarad spoljne stabilnosti. I u Brazilu je tekao sličan proces – takođe poduprt krilaticom “pomoz’ bože na sve čet’ri strane” – pa mu je izgoreo simbol i nacionalnog identiteta i internacionalne povezanosti.
Nismo, naravno, kao Brazilci. Mi još čeprkamo za bar simboličnom vezom između nacionalnog identiteta i internacionalne integracije.
Opet u međuvremenu, ovdašnje vlasti kao računaju da sledi urušavanje internacionalnih institucija do te mere da će baš prigodno delovati nastavak našeg urušavanja nacionalnih institucija. Ako im i bude po takvoj volji, nama se ponovo loše piše. Gora od jednog su dva urušavanja…