22.04.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta

Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta
Kao jedini nesporni rezultat američko-francusko-britanskog bombardovanja Sirije može se doživeti okolnost da nije bilo kolateralne štete, koja bi mogla da bude mnogo veća od ciljanog razaranja.

Nije im se omaklo da pogode Ruse niti išta što ti njihovi ljuti rivali tamo drže, uključiv i snage Bašara el Asada, čega tamo ima napretek.

Greške nije bilo, kako se izveštava, bar iz tri razloga. Prvo, mogla bi da izazove globalni rat. Drugo, Rusi nisu ni gađani. Treće, Rusi su se, za svaki slučaj, na vreme sklonili iz, za ovu priliku, rizičnih zona.

Vašington je, prema dostupnim raportima, obavestio Moskvu o ciljevima akcije koju je predvodio, protivnu njenom angažmanu u Siriji. Zašto onda nije bar pokušala da se isprsi i ispreči takvom udaru?

Najjednostavnije objašnjenje je u činjenici da velesila velesili, iako se neprestano drže “na nišanu”, nije meta na koju se neposredno ubojito pripucava. Tako je sve vreme posle korejskog rata (1950-53). Katastrofičari koji su predviđali da bi napad na sirijska postrojenja osumnjičena za proizvodnju zabranjenog hemijskog oružja, još jednom nedavno upotrebljenog na tom ratištu, mogao da se izmetne u treći svetski rat, prevideli su hronike po kojima je treći svetski rat proglašavan već više puta, kad god je nadgornjavanje velikih sila izazivalo lanac lokalnih oružanih sukoba...

Drama u Siriji, doduše, obiluje novitetima. Prvi put su se posle 65 godina SAD i Rusija, direktno i formalno, našle na istom poprištu na različitim stranama fronta, pa je opasnost od njihovog sudara objektivno veća nego ranije. Prvi put, takođe, bitno učestvuju i komšijski faktori, pri čemu nije više jasno ko je s kim, a ko protiv koga, u svakoj prilici.

Turska, na primer, želi pad Asada kao i Vašington, ali je iz unutrašnjih razloga protiv sirijskih Kurda, koji su američki saveznici, pa i kao članica NATO sklapa prigodne vojne aranžmane sa Rusijom, ne libeći se ni saradnje s Teheranom, koji, kao i Moskva, brani Asadov režim. Naziru se i početak rata između dve nearapske regionalne sile, Izraela i Irana, kako sugeriše komentator Njujork tajmsa, kao i otvoreno sukobljavanje dve islamske teokratije, sunitske Saudijske Arabije i šiitskog Irana, s kojim bi Donald Tramp da raskine nuklearni aranžman, dok ceo region neprestano uzdrmava palestinsko pitanje, naročito posle odluke Donalda Trampa da ambasadu premesti u statusno sporni Jerusalim...

Sirija se pak ustaljuje kao svet u malom. U njegovom vrlo lošem izdanju.

Ispostavlja se, tako, da se hemijsko oružje upotrebljava uprkos zabranama, da se spoljna vojna akcija preduzima i bez neophodne saglasnosti Saveta bezbednosti UN, da to telo praktično i ne funkcioniše poslednjih godina jer se u njemu smenjuju veta Zapada i Rusije. Pojedini analitičari smatraju i da je Sirija laboratorija modela za ratove prilagođene 21. veku, odnosno da bi njen slučaj mogao da posluži kao uzor za isprobavanje efikasnosti oružja sila kojima je rat neophodna pijaca za trošenje nagomilanih arsenala.

Insinuirao bih čak da je raspisan konkurs za nove ratove, pa ko ponudi bolje uslove. Stvarno me, međutim, brine što se i na delovima prostora bivše SFRJ, s nizom “nedovršenih poslova”, sve češće razležu ratoborni pokliči, uz razvrstavanja po sklonostima prema velesilama ili u održavanju balansa prema njima u vreme kad one balansere mahom podvrgavaju obostrano pojačanim pritiscima, prema ne uvek javno izrečenoj formuli “ko nije sa mnom, taj je protiv mene”...

Ali, nije isključeno i da sirijska tragedija podstakne i napore za stvaranje boljeg sveta. Bruka je za velike sile da “ne mogu” da zaustave krvoproliće na prostoru na kojem su one glavni akteri.

Kako ni bombardovanje označenih hemijskih pogona, kao ni ostala, ništa u suštini nije rešilo, i istovremeno se šire zgražavanja što u njihovom nadmetanju uglavnom nedužni stradaju dok se one međusobno štede, velike sile bi mogle sebi da priušte da učine nešto i za opšte dobro. Za početak, da počnu ozbiljno da se usaglašavaju oko rešavanja kriza, a ne da u njihovom nerešavanju zadovoljavaju potrebe za iskazivanje svoje “tvrde moći”.

Pomaljaju se, dok ovaj tekst ide u štampu, nagoveštaji, naročito iz EU, da je krajnje vreme da se pokaže “meka moć” – diplomatije i donatorske spremnosti da se obnovi opustošena Sirija. Sredi li se Sirija, prilično bi se nabolje preuredio i svet, utisak je.

Više je zasad razloga za pesimizam nego za optimizam. Odnosi Zapada i Rusije su, prema preovladavajućim ocenama, lošiji nego u vreme Hladnog rata, koji je potrajao četrdesetak godina.

Šta nas čeka, pitanje je na koje stižu različiti odgovori. Po mom mišljenju, izvesno je da će nastaviti da se reprizira učinak trojnog bombardovanja sirijske hemije – da velesile neće direktno oružano udariti jedna na drugu.

Neizvesno je, i te kako, da li će se odreći navike da svoje antagonizme otklanjaju utroškom oružja po metama u drugim državama. Naročito u onim gde je lokalnom lideru, za kakvog slovi sirijski, više stalo da se održi na vlasti nego da uvaži neistomišljenike i ne uvali zemlju u rat, gde njemu opstanak garantuje jedna, a ugrožava druga sila, ne gađajući jedna drugu...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side