22.04.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta

Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta
Kao jedini nesporni rezultat američko-francusko-britanskog bombardovanja Sirije može se doživeti okolnost da nije bilo kolateralne štete, koja bi mogla da bude mnogo veća od ciljanog razaranja.

Nije im se omaklo da pogode Ruse niti išta što ti njihovi ljuti rivali tamo drže, uključiv i snage Bašara el Asada, čega tamo ima napretek.

Greške nije bilo, kako se izveštava, bar iz tri razloga. Prvo, mogla bi da izazove globalni rat. Drugo, Rusi nisu ni gađani. Treće, Rusi su se, za svaki slučaj, na vreme sklonili iz, za ovu priliku, rizičnih zona.

Vašington je, prema dostupnim raportima, obavestio Moskvu o ciljevima akcije koju je predvodio, protivnu njenom angažmanu u Siriji. Zašto onda nije bar pokušala da se isprsi i ispreči takvom udaru?

Najjednostavnije objašnjenje je u činjenici da velesila velesili, iako se neprestano drže “na nišanu”, nije meta na koju se neposredno ubojito pripucava. Tako je sve vreme posle korejskog rata (1950-53). Katastrofičari koji su predviđali da bi napad na sirijska postrojenja osumnjičena za proizvodnju zabranjenog hemijskog oružja, još jednom nedavno upotrebljenog na tom ratištu, mogao da se izmetne u treći svetski rat, prevideli su hronike po kojima je treći svetski rat proglašavan već više puta, kad god je nadgornjavanje velikih sila izazivalo lanac lokalnih oružanih sukoba...

Drama u Siriji, doduše, obiluje novitetima. Prvi put su se posle 65 godina SAD i Rusija, direktno i formalno, našle na istom poprištu na različitim stranama fronta, pa je opasnost od njihovog sudara objektivno veća nego ranije. Prvi put, takođe, bitno učestvuju i komšijski faktori, pri čemu nije više jasno ko je s kim, a ko protiv koga, u svakoj prilici.

Turska, na primer, želi pad Asada kao i Vašington, ali je iz unutrašnjih razloga protiv sirijskih Kurda, koji su američki saveznici, pa i kao članica NATO sklapa prigodne vojne aranžmane sa Rusijom, ne libeći se ni saradnje s Teheranom, koji, kao i Moskva, brani Asadov režim. Naziru se i početak rata između dve nearapske regionalne sile, Izraela i Irana, kako sugeriše komentator Njujork tajmsa, kao i otvoreno sukobljavanje dve islamske teokratije, sunitske Saudijske Arabije i šiitskog Irana, s kojim bi Donald Tramp da raskine nuklearni aranžman, dok ceo region neprestano uzdrmava palestinsko pitanje, naročito posle odluke Donalda Trampa da ambasadu premesti u statusno sporni Jerusalim...

Sirija se pak ustaljuje kao svet u malom. U njegovom vrlo lošem izdanju.

Ispostavlja se, tako, da se hemijsko oružje upotrebljava uprkos zabranama, da se spoljna vojna akcija preduzima i bez neophodne saglasnosti Saveta bezbednosti UN, da to telo praktično i ne funkcioniše poslednjih godina jer se u njemu smenjuju veta Zapada i Rusije. Pojedini analitičari smatraju i da je Sirija laboratorija modela za ratove prilagođene 21. veku, odnosno da bi njen slučaj mogao da posluži kao uzor za isprobavanje efikasnosti oružja sila kojima je rat neophodna pijaca za trošenje nagomilanih arsenala.

Insinuirao bih čak da je raspisan konkurs za nove ratove, pa ko ponudi bolje uslove. Stvarno me, međutim, brine što se i na delovima prostora bivše SFRJ, s nizom “nedovršenih poslova”, sve češće razležu ratoborni pokliči, uz razvrstavanja po sklonostima prema velesilama ili u održavanju balansa prema njima u vreme kad one balansere mahom podvrgavaju obostrano pojačanim pritiscima, prema ne uvek javno izrečenoj formuli “ko nije sa mnom, taj je protiv mene”...

Ali, nije isključeno i da sirijska tragedija podstakne i napore za stvaranje boljeg sveta. Bruka je za velike sile da “ne mogu” da zaustave krvoproliće na prostoru na kojem su one glavni akteri.

Kako ni bombardovanje označenih hemijskih pogona, kao ni ostala, ništa u suštini nije rešilo, i istovremeno se šire zgražavanja što u njihovom nadmetanju uglavnom nedužni stradaju dok se one međusobno štede, velike sile bi mogle sebi da priušte da učine nešto i za opšte dobro. Za početak, da počnu ozbiljno da se usaglašavaju oko rešavanja kriza, a ne da u njihovom nerešavanju zadovoljavaju potrebe za iskazivanje svoje “tvrde moći”.

Pomaljaju se, dok ovaj tekst ide u štampu, nagoveštaji, naročito iz EU, da je krajnje vreme da se pokaže “meka moć” – diplomatije i donatorske spremnosti da se obnovi opustošena Sirija. Sredi li se Sirija, prilično bi se nabolje preuredio i svet, utisak je.

Više je zasad razloga za pesimizam nego za optimizam. Odnosi Zapada i Rusije su, prema preovladavajućim ocenama, lošiji nego u vreme Hladnog rata, koji je potrajao četrdesetak godina.

Šta nas čeka, pitanje je na koje stižu različiti odgovori. Po mom mišljenju, izvesno je da će nastaviti da se reprizira učinak trojnog bombardovanja sirijske hemije – da velesile neće direktno oružano udariti jedna na drugu.

Neizvesno je, i te kako, da li će se odreći navike da svoje antagonizme otklanjaju utroškom oružja po metama u drugim državama. Naročito u onim gde je lokalnom lideru, za kakvog slovi sirijski, više stalo da se održi na vlasti nego da uvaži neistomišljenike i ne uvali zemlju u rat, gde njemu opstanak garantuje jedna, a ugrožava druga sila, ne gađajući jedna drugu...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side