22.04.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta

Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta
Kao jedini nesporni rezultat američko-francusko-britanskog bombardovanja Sirije može se doživeti okolnost da nije bilo kolateralne štete, koja bi mogla da bude mnogo veća od ciljanog razaranja.

Nije im se omaklo da pogode Ruse niti išta što ti njihovi ljuti rivali tamo drže, uključiv i snage Bašara el Asada, čega tamo ima napretek.

Greške nije bilo, kako se izveštava, bar iz tri razloga. Prvo, mogla bi da izazove globalni rat. Drugo, Rusi nisu ni gađani. Treće, Rusi su se, za svaki slučaj, na vreme sklonili iz, za ovu priliku, rizičnih zona.

Vašington je, prema dostupnim raportima, obavestio Moskvu o ciljevima akcije koju je predvodio, protivnu njenom angažmanu u Siriji. Zašto onda nije bar pokušala da se isprsi i ispreči takvom udaru?

Najjednostavnije objašnjenje je u činjenici da velesila velesili, iako se neprestano drže “na nišanu”, nije meta na koju se neposredno ubojito pripucava. Tako je sve vreme posle korejskog rata (1950-53). Katastrofičari koji su predviđali da bi napad na sirijska postrojenja osumnjičena za proizvodnju zabranjenog hemijskog oružja, još jednom nedavno upotrebljenog na tom ratištu, mogao da se izmetne u treći svetski rat, prevideli su hronike po kojima je treći svetski rat proglašavan već više puta, kad god je nadgornjavanje velikih sila izazivalo lanac lokalnih oružanih sukoba...

Drama u Siriji, doduše, obiluje novitetima. Prvi put su se posle 65 godina SAD i Rusija, direktno i formalno, našle na istom poprištu na različitim stranama fronta, pa je opasnost od njihovog sudara objektivno veća nego ranije. Prvi put, takođe, bitno učestvuju i komšijski faktori, pri čemu nije više jasno ko je s kim, a ko protiv koga, u svakoj prilici.

Turska, na primer, želi pad Asada kao i Vašington, ali je iz unutrašnjih razloga protiv sirijskih Kurda, koji su američki saveznici, pa i kao članica NATO sklapa prigodne vojne aranžmane sa Rusijom, ne libeći se ni saradnje s Teheranom, koji, kao i Moskva, brani Asadov režim. Naziru se i početak rata između dve nearapske regionalne sile, Izraela i Irana, kako sugeriše komentator Njujork tajmsa, kao i otvoreno sukobljavanje dve islamske teokratije, sunitske Saudijske Arabije i šiitskog Irana, s kojim bi Donald Tramp da raskine nuklearni aranžman, dok ceo region neprestano uzdrmava palestinsko pitanje, naročito posle odluke Donalda Trampa da ambasadu premesti u statusno sporni Jerusalim...

Sirija se pak ustaljuje kao svet u malom. U njegovom vrlo lošem izdanju.

Ispostavlja se, tako, da se hemijsko oružje upotrebljava uprkos zabranama, da se spoljna vojna akcija preduzima i bez neophodne saglasnosti Saveta bezbednosti UN, da to telo praktično i ne funkcioniše poslednjih godina jer se u njemu smenjuju veta Zapada i Rusije. Pojedini analitičari smatraju i da je Sirija laboratorija modela za ratove prilagođene 21. veku, odnosno da bi njen slučaj mogao da posluži kao uzor za isprobavanje efikasnosti oružja sila kojima je rat neophodna pijaca za trošenje nagomilanih arsenala.

Insinuirao bih čak da je raspisan konkurs za nove ratove, pa ko ponudi bolje uslove. Stvarno me, međutim, brine što se i na delovima prostora bivše SFRJ, s nizom “nedovršenih poslova”, sve češće razležu ratoborni pokliči, uz razvrstavanja po sklonostima prema velesilama ili u održavanju balansa prema njima u vreme kad one balansere mahom podvrgavaju obostrano pojačanim pritiscima, prema ne uvek javno izrečenoj formuli “ko nije sa mnom, taj je protiv mene”...

Ali, nije isključeno i da sirijska tragedija podstakne i napore za stvaranje boljeg sveta. Bruka je za velike sile da “ne mogu” da zaustave krvoproliće na prostoru na kojem su one glavni akteri.

Kako ni bombardovanje označenih hemijskih pogona, kao ni ostala, ništa u suštini nije rešilo, i istovremeno se šire zgražavanja što u njihovom nadmetanju uglavnom nedužni stradaju dok se one međusobno štede, velike sile bi mogle sebi da priušte da učine nešto i za opšte dobro. Za početak, da počnu ozbiljno da se usaglašavaju oko rešavanja kriza, a ne da u njihovom nerešavanju zadovoljavaju potrebe za iskazivanje svoje “tvrde moći”.

Pomaljaju se, dok ovaj tekst ide u štampu, nagoveštaji, naročito iz EU, da je krajnje vreme da se pokaže “meka moć” – diplomatije i donatorske spremnosti da se obnovi opustošena Sirija. Sredi li se Sirija, prilično bi se nabolje preuredio i svet, utisak je.

Više je zasad razloga za pesimizam nego za optimizam. Odnosi Zapada i Rusije su, prema preovladavajućim ocenama, lošiji nego u vreme Hladnog rata, koji je potrajao četrdesetak godina.

Šta nas čeka, pitanje je na koje stižu različiti odgovori. Po mom mišljenju, izvesno je da će nastaviti da se reprizira učinak trojnog bombardovanja sirijske hemije – da velesile neće direktno oružano udariti jedna na drugu.

Neizvesno je, i te kako, da li će se odreći navike da svoje antagonizme otklanjaju utroškom oružja po metama u drugim državama. Naročito u onim gde je lokalnom lideru, za kakvog slovi sirijski, više stalo da se održi na vlasti nego da uvaži neistomišljenike i ne uvali zemlju u rat, gde njemu opstanak garantuje jedna, a ugrožava druga sila, ne gađajući jedna drugu...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side