24.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje

Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje
Od svih učesnika najnovijih skupova na visokom nivou, jedino je Federika Mogerini uspela da nas razgali. Posle Minhenske bezbednosne konferencije i ministarskog sastanka EU, poručila je da je spremna da se “zaključa” sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, ako zatreba i cela tri meseca.

Spremnost na ovakvo žrtvovanje iskazala je, naravno, u nadi da će se pomenuti smilovati, bar kad ih pritegne klaustrofobija, da potpišu sporazum koji bi EU utešio da nije uzalud posredovala i da se pomalja nekakvo rešenje za dugotrajno sporenje Beograda i Prištine, a tim povodom i među velikim silama. Ponudu “zaključavanja” Mogerinijeva je propratila osmehom, pa je neko mogao da je doživi kao diplomatski šeretluk. Iskusni su pak u njoj nazreli nagoveštaj “novog Dejtona”, u kojem bi najvažniji akteri međunarodne scene opet “priveli” lokalne epizodiste i privoleli ih da se manu “ćorava posla”, makar i u vidu zaključenog “nedovršenog posla”.

Ukazivanjem da “zaključavanje” može da vodi ka poželjnom zaključivanju u konkretnom slučaju, visoka predstavnica EU nehotično je udarila retoričku kontru globalnim kretanjima, gde već zamandaljeni odnosi među velikim silama sugerišu na zaključak da se svet približava novoj velikoj katastrofi. Kao da je samo pitanje odakle, kada i kako će početi, a ne da li će se dogoditi.

Ni minhenski forum nije odagnao zebnje. Šta bi moglo i da se očekuje kad se ubrzava trka u naoružavanju (odstupanja od sporazuma SAD – Rusija nuklearnim raketama srednjeg i kratkog dometa, u koji nije uključena Kina, a trebalo bi), kad nema saglasnosti ni oko drugih sredstava za masovno uništavanje, u šta spadaju i klimatski lomovi izazvani ljudskom nebrigom i finansijske nepodopštine i rast socijalnih nejednakosti do nivoa nepodnošljivosti. A pogotovo što se širi kršenje kakvog-takvog međunarodnog prava.

I pride: kad se migrantski nevoljnici doživljavaju kao “nova sila” koja ugrožava poretke, kad se krune međunarodni dogovori i dejstva UN, kad se širi ponašanje u stilu “svaka vaška obaška”, kad slabe demokratije, a jačaju autokratije, kad lažne vesti ispiraju mozak masama, kad se umesto predvidljivosti kao strateška vrlina proglašava nepredvidljivost, kad se veštačka inteligencija uzdiže nauštrb prosečne ljudske egzistencije, kad su mafije i teroristi povezaniji nego mnoge države, kad usred neizbežne globalizacije bujaju neprevaziđeni nacionalizmi, kad se za naše propuste krive “drugi” i drugačiji među nama. Pa i kad se, kao aktuelno upozorenje, podseća na antičku Tukididovu zamku po kojoj rast konkurentske sile onespokojava dotad neprikosnovenu silu (kao sada Kina Ameriku) toliko da izbija veliki rat. koji u savremenim uslovima podrazumeva da se vodi na bojištima trećih zemalja (kao sada u Siriji, Jemenu, i uopšte na “proširenom” Bliskom istoku)...

Vanredno zabrinjava okolnost što su pozicije i velikih i malih aktera u spornim područjima takoreći zakatančene. Nema spremnosti na ustupke koji bi bili od obostrane koristi. Sporazum Atine i Skoplja, kojim je naš južni sused preimenovan u Severna Makedonija, čime mu je omogućen pristup evroatlantskim integracijama, vrlo je redak produktivan izuzetak “otključavanja”.

Čini mi se da smo, nezavisno od ovog izuzetka, kao svet zapali u fazu “našla se vila u čem’ nije bila”. Iliti u tamni vilajet, gde važi pravilo “ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se”. Bezmalo sve o čemu smo maštali kao progresu dobrim delom se izmetnulo u faktore koji doprinose opštem kriziranju.

Sanjali smo o iskorenjivanju bede po svetu, a kad se ona zgodila u Kini, dobili smo novu velesilu s prohtevima koji podrivaju sve što nam se u navikama dopadalo. Zamišljali smo društva maksimalne uravnoteženosti, ali se ispostavila rekordna neravnoteža. Težili smo da svet postane multipolaran, ali su njegovi obrisi zasad uneli veću smutnju nego kad je bio bipolaran i unipolaran. S pravom nas je radovalo unapređivanje telekomunikacija, da bismo danas bili i zastrašeni zloupotrebama interneta i širenjem domašaja “Velikog Brata”...

Malo ko je mogao da predvidi i da će jedan američki predsednik zapodenuti svađu s tradicionalnim saveznicima, kao sada Donald Tramp u čijoj politici je, pod parolom “Amerika na prvom mestu”, došlo do priličnog “zaključavanja” vrata prema Evropljanima. Niko, praktično, nije mogao ni da pretpostavi da će neki šef Bele kuće kao aktuelni biti pod sumnjom da je na njeno čelo dospeo uz pomoć ruskih hakera niti da će se Moskva upustiti u obnovu “imperije”, a kamoli da će komunistička zemlja Kina postati najbrže rastući kapitalista.

Situacija u svetu, a naročito u Evropi, podseća na stanje pred rastakanje SFRJ. Svuda se traži konsenzus kojeg nigde nema. Put ka njemu postoji, ali je “zaključan”. Kao pred ratove u kojima je “otključan” raspad Jugoslavije, a na čijim se delovima, kao podesnom poligonu, upravo isprobava multipolarnost. Koja je ovaj prostor za nadmetanje odabrala iz istog razloga kao i Srbija “vojnu neutralnost” – zato što ne ume da zaključi šta bi sama sa sobom...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Dimitrije Boarov: Privredni rast Dimitrije Boarov: Privredni rast

    Prikazujući prošle sedmice najnovije izdanje mesečne publikacije “Makroekonomske analize i trendovi” (MAT), direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević izneo je procenu da će privredni rast Srbije ove godine iznositi najmanje 3,8 odsto i da je glavni doprinos ovom uzletu BDP-a u drugom polugodištu (posle skromnog rasta u prvom) dalo uvođenje u račun dodate vrednosti koju je stvorila izgradnja gasovoda “Turski tok”.

  • Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića

    Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.

  • Mijat Lakićević: Puška Mijat Lakićević: Puška

    Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska.

  • Dimitrije Boarov: Vesela afera Dimitrije Boarov: Vesela afera

    Posle niza afera koje su uzdrmale aktuelni vrh vlasti, protekle sedmice iskrsla je još jedna koja, za razliku od svih ostalih, ima vrlo naglašenu humornu dimenziju – afera prodaje famoznog Univerziteta Megatrend.

  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side