24.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje

Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje
Od svih učesnika najnovijih skupova na visokom nivou, jedino je Federika Mogerini uspela da nas razgali. Posle Minhenske bezbednosne konferencije i ministarskog sastanka EU, poručila je da je spremna da se “zaključa” sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, ako zatreba i cela tri meseca.

Spremnost na ovakvo žrtvovanje iskazala je, naravno, u nadi da će se pomenuti smilovati, bar kad ih pritegne klaustrofobija, da potpišu sporazum koji bi EU utešio da nije uzalud posredovala i da se pomalja nekakvo rešenje za dugotrajno sporenje Beograda i Prištine, a tim povodom i među velikim silama. Ponudu “zaključavanja” Mogerinijeva je propratila osmehom, pa je neko mogao da je doživi kao diplomatski šeretluk. Iskusni su pak u njoj nazreli nagoveštaj “novog Dejtona”, u kojem bi najvažniji akteri međunarodne scene opet “priveli” lokalne epizodiste i privoleli ih da se manu “ćorava posla”, makar i u vidu zaključenog “nedovršenog posla”.

Ukazivanjem da “zaključavanje” može da vodi ka poželjnom zaključivanju u konkretnom slučaju, visoka predstavnica EU nehotično je udarila retoričku kontru globalnim kretanjima, gde već zamandaljeni odnosi među velikim silama sugerišu na zaključak da se svet približava novoj velikoj katastrofi. Kao da je samo pitanje odakle, kada i kako će početi, a ne da li će se dogoditi.

Ni minhenski forum nije odagnao zebnje. Šta bi moglo i da se očekuje kad se ubrzava trka u naoružavanju (odstupanja od sporazuma SAD – Rusija nuklearnim raketama srednjeg i kratkog dometa, u koji nije uključena Kina, a trebalo bi), kad nema saglasnosti ni oko drugih sredstava za masovno uništavanje, u šta spadaju i klimatski lomovi izazvani ljudskom nebrigom i finansijske nepodopštine i rast socijalnih nejednakosti do nivoa nepodnošljivosti. A pogotovo što se širi kršenje kakvog-takvog međunarodnog prava.

I pride: kad se migrantski nevoljnici doživljavaju kao “nova sila” koja ugrožava poretke, kad se krune međunarodni dogovori i dejstva UN, kad se širi ponašanje u stilu “svaka vaška obaška”, kad slabe demokratije, a jačaju autokratije, kad lažne vesti ispiraju mozak masama, kad se umesto predvidljivosti kao strateška vrlina proglašava nepredvidljivost, kad se veštačka inteligencija uzdiže nauštrb prosečne ljudske egzistencije, kad su mafije i teroristi povezaniji nego mnoge države, kad usred neizbežne globalizacije bujaju neprevaziđeni nacionalizmi, kad se za naše propuste krive “drugi” i drugačiji među nama. Pa i kad se, kao aktuelno upozorenje, podseća na antičku Tukididovu zamku po kojoj rast konkurentske sile onespokojava dotad neprikosnovenu silu (kao sada Kina Ameriku) toliko da izbija veliki rat. koji u savremenim uslovima podrazumeva da se vodi na bojištima trećih zemalja (kao sada u Siriji, Jemenu, i uopšte na “proširenom” Bliskom istoku)...

Vanredno zabrinjava okolnost što su pozicije i velikih i malih aktera u spornim područjima takoreći zakatančene. Nema spremnosti na ustupke koji bi bili od obostrane koristi. Sporazum Atine i Skoplja, kojim je naš južni sused preimenovan u Severna Makedonija, čime mu je omogućen pristup evroatlantskim integracijama, vrlo je redak produktivan izuzetak “otključavanja”.

Čini mi se da smo, nezavisno od ovog izuzetka, kao svet zapali u fazu “našla se vila u čem’ nije bila”. Iliti u tamni vilajet, gde važi pravilo “ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se”. Bezmalo sve o čemu smo maštali kao progresu dobrim delom se izmetnulo u faktore koji doprinose opštem kriziranju.

Sanjali smo o iskorenjivanju bede po svetu, a kad se ona zgodila u Kini, dobili smo novu velesilu s prohtevima koji podrivaju sve što nam se u navikama dopadalo. Zamišljali smo društva maksimalne uravnoteženosti, ali se ispostavila rekordna neravnoteža. Težili smo da svet postane multipolaran, ali su njegovi obrisi zasad uneli veću smutnju nego kad je bio bipolaran i unipolaran. S pravom nas je radovalo unapređivanje telekomunikacija, da bismo danas bili i zastrašeni zloupotrebama interneta i širenjem domašaja “Velikog Brata”...

Malo ko je mogao da predvidi i da će jedan američki predsednik zapodenuti svađu s tradicionalnim saveznicima, kao sada Donald Tramp u čijoj politici je, pod parolom “Amerika na prvom mestu”, došlo do priličnog “zaključavanja” vrata prema Evropljanima. Niko, praktično, nije mogao ni da pretpostavi da će neki šef Bele kuće kao aktuelni biti pod sumnjom da je na njeno čelo dospeo uz pomoć ruskih hakera niti da će se Moskva upustiti u obnovu “imperije”, a kamoli da će komunistička zemlja Kina postati najbrže rastući kapitalista.

Situacija u svetu, a naročito u Evropi, podseća na stanje pred rastakanje SFRJ. Svuda se traži konsenzus kojeg nigde nema. Put ka njemu postoji, ali je “zaključan”. Kao pred ratove u kojima je “otključan” raspad Jugoslavije, a na čijim se delovima, kao podesnom poligonu, upravo isprobava multipolarnost. Koja je ovaj prostor za nadmetanje odabrala iz istog razloga kao i Srbija “vojnu neutralnost” – zato što ne ume da zaključi šta bi sama sa sobom...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu

    Poslednjih dana došlo je do novog uzbuđenja na svetskom tržištu sirove nafte jer je u proteklu subotu izvršen vrlo efikasan teroristički napad na glavno saudijsko postrojenje za “preradu” nafte za izvoz Abkoik, u vlasništvu čuvene kompanije Saudi Aramko.

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast

    Da bi to bilo moguće, potreban je značajan rast produktivnosti. Ovde je potrebno razdvojiti dve stvari. Jedno je rast po stanovniku, koji može da se ubrzava kako se smanjuje stanovništvo. Čak i ako se ukupna proizvodnja zapravo ne povećava. To je druga stvar, rast ukupne proizvodnje uz smanjenje broja stanovnika. To bi zahtevalo da se s manjim brojem stanovnika postigne veća ukupna proizvodna, što će reći da se povećava produktivnost rada.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Evropo, sikter Mijat Lakićević: Evropo, sikter

    Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije sa Evropskom unijom, napušta položaj. Formalno, reč je o ostavci, u suštini – dobila je otkaz.

  • Vojislav Milovančević: Prsno u fekalijama sa platom od 500 evra Vojislav Milovančević: Prsno u fekalijama sa platom od 500 evra

    Zašto ljudi veruju samo predsedniku?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side