Nije tako svuda, ali mi jesmo svedoci da se kroz paket-aranžman prodaje i “mačka u džaku”. Izgleda da su višak istorije na Balkanu, višak nacionalnog romantizma i očiti manjak sposobnosti dogovaranja koje smo demonstrirali devedesetih doveli do toga da proces prestrukturiranja Balkana nije ni okončan. A granice se menjaju ili ratom ili nekim ozbiljnim sporazumima.
Sa naše tačke gledišta, naravno da je najvažnije kako preseći Gordijev čvor sa Kosovom. Jeste naše (naš Ustav, naše želje, Rezolucija 1244…), a i nije naše (nemamo vlast, imamo granicu, mnoge zemlje priznale Kosovo, albanske želje…). Na šta će nam ličiti država ako nas okolnosti nateraju da se nezavisnost Kosova prihvati u nekoj formi? To bi značilo, na primer, da “ode” i pola Kopaonika. A znamo da je većinski stav Srbije potpuno nerealističan: znamo da je realnost da Srbija ne utiče na zbivanja na Kosovu; znamo da su odnosi sa Albancima, blago rečeno, očajni; znamo da većina Srba (osim kriminalnih elita) nema ni fizičku ni ekonomsku sigurnost na Kosovu; znamo da svet polako, ali sistematski vodi taj proces ka nezavisnosti Kosova – ali bismo ipak voleli da nam se Kosovo vrati sa “suštinskom nezavisnošću u okviru Srbije” , koja meni liči na želju da imamo pokrajinu Kosovo i Metohiju, možda ne baš celu, ali da nemamo Albance.
Ni Albanci nemaju manje “romantiziranu” predstavu o sebi: dobili su rat na Kosovu (iako nisu oni nego NATO, iako NATO nikada nije priznao da je pobedio – pa je i nemoguće i za Srbiju da prizna poraz, čak i kada bi to htela); dobili su ogroman uticaj u Makedoniji; imaju dobar položaj u Crnoj Gori; Albanija napreduje – eto dobre osnove za razmišljanje o rešavanju albanskog pitanja. I za mnoge Srbe i za mnoge Albance rešenje tog pitanja je “svi naši u jednoj državi”, a činjenice kažu da za to ili nema dovoljno teritorija ili nema nikakve šanse da se ponovo stvori neka slovensko-albanska država nalik na Jugoslaviju (npr. sa Albanijom i možda bez Slovenije) i u kojoj bi se svi voleli i živeli u bratstvu i jedinstvu. Tome treba dodati i ranjivost Bosne zbog srpskog i Makedonije zbog albanskog pitanja.
Kada je Srbija po Srbe i državu imala dobre opcije, ona ih je sistematski odbijala i srljala u rešenja koja su generacijama potrošila godine, upropastila ekonomiju, smanjila teritorije, preskočila razvojne periode u većini postkomunističkih zemlja…. Dakle, sada imamo manje mogućnosti i moramo da platimo višu cenu – usudiću se da kažem – spasavanja što se spasti može. Na raspolaganju nam je da shvatimo da samo paket-aranžman može da prođe kod onih koji imaju silu: a to je, po mom mišljenju, da se Makedonija i Bosna nekako očuvaju; da se razbiju ideje o velikoj Albaniji (ideja o velikoj Srbiji je razbijena) i da se nađe način da Srbija i Kosovo mogu bez sukoba dalje.
A to će biti ili sporazum Beograda i Prištine, pa makar to bila razmena teritorija koju ćemo zvati korekcija granica ili “suštinska nezavisnost Srba na Kosovu”, ili će pobediti struja kojoj su iluzije važnije, pa će ostati status quo, u kojem Kosovu neće biti dobro, a nama će ostati “mačka u džaku” i biće nam još gore.