Od takozvanih zvaničnika godišnjice proboja prisetili su se Ivica Dačić i Dragan Marković Palma, kada su proslavljali Palmino postavljanje na mesto počasnog konzula. Objasnili su da ovaj događaj i ne treba da se obeležava u Srbiji već u Solunu. Možda je to za Palmu i razumljivo jer je on dobar deo svoje energije već utrošio na organizovanje hepeninga u Paraliji, čija je kulminacija igranje kola oko harmonikaša u plićaku.
Neverovatno je, međutim, da niko drugi iz državnog vrha nije ni pomenuo datum koji je Srbiji doneo slobodu. Zato su se setili lopovi, pa su tog dana sa spomenika srpskim i ruskim ratnicima na Kalemegdanu ukrali bistu Svetog Đorđa. Da su znali za jubilej, lopovi bi možda bar odložili krađu. Ali nisu znali, kao ni većina građana Srbije kojima se godinama iz kolektivne svesti briše sećanje na slavne periode istorije kada se pobeđivalo, ali i na one kada se gradilo i živelo dobro. Tako zaboravljamo da je Srbija dala ogroman doprinos borbi protiv fašizma, kao i žrtve koje su u toj borbi pale, a ravnodušni smo na pokušaje rehabilitacije njihovih dželata. Zaboravljamo da smo bili u evropskom vrhu po nivou obrazovanja i socijalne zaštite i po mnogo čemu drugom.
Upravo zbog negovanja kolektivnog zaborava narod valjda lakše guta propagandne priče o napretku na svim poljima, koji nikada u srpskoj istoriji nije bio zabeležen.
Uz zvaničnu propagandu rame uz rame idu i pornografski rijaliti programi kao kolektivni anestetik. Jer, kada počinje “Farma”, ko će još da se seti da neće dobiti povećanje penzije već iznos koji je dobijao pre 2014. ili da su komunalne usluge drastično poskupele, a kamoli Solunaca od pre sto godina.
Čak je i ministar kulture Vladan Vukosavljević nedavno izjavio da nijedna televizija s nacionalnom frekvencijom ne bi smela da emituje rijaliti program jer su oni sramota za medijsku scenu Srbije.Ali je odmah dodao da je njegovo ministarstvo po tom pitanju nemoćno, kao da Vlada u kojoj sedi ne može da predloži zakonsku zabranu bar kada je reč o televizijama koje koriste nacionalne resurse.
Nije, međutim, problem u medijskoj sceni već u socijalnom miljeu koji se stvara i u kojem milioni ne komuniciraju sa drugim ljudima već neprekidno prate nebulozne sadržaje na TV. Još veći je problem što hiljade mlađih ljudi rukama i nogama kopa ne bi li postali učesnici rijalitija i tako, na ponos roditelja, započeli blistave karijere starleta i klaberki.
A što se tiče palih Solunaca, siguran sam da im, kada bi kojim čudom sve to videli, ne bi ni bilo žao što ih je ovakav naraštaj zaboravio.
“Srbija zaboravila je da 15. septembra obeleži 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta…” … – Dobro de, ne zakeraj! Da je mogao (ali nije od silne brige za čovečanstvo) da Putin dođe ovamo, bilo bi i proslave, i parade, i vojnika sa onovremenskim srBskim šajkačama… Ali, eto, nažalost nije mogao… PS: Istina, i da je mogao, ne bi on zanemario SOPSTVENU ISTORIJU: Rusija je I svetski rat završila (pošto je do nogu potukla Nemačku, Austriju i dr., npr. Bugarsku do nogu) – čitavu 1 godinu RANIJE 1917 (ono malo preostalo od Velikog rata bilo je – obračunavanje zapadnih imperijalista međ sobom)… A, da – moj otac, nosilac “Albanske spomenice 1915” + nekih drugih medalja, pričao mi je da je video 2 ili 3 bataljona RUSKIH VOJNIKA, ali – NE NA FRONTU, NA KAJMAKČALANU (valjda nisu mogli da se mlate s Bugarima, koji su uglavnom bili na Kajmakčalanu), nego u SOLUNU: otparadirali su ka LUCI, gde su se ukrcali u neki prekookeanski brod i otplovili tamo negde ka Kamčatki (bili su Rusi “belogardejci” koji su bežali od Rusa “crvenoarmejaca”…)