29.04.2019 Beograd

Srđan Bogosavljević: Brojke koje opominju

Srđan Bogosavljević: Brojke koje opominju Foto: Novi magazin / Zoran Raš
Da li je Srbija nestankom Jugoslavije izgubila i sopstveni identitet, pitanje je koje se logično postavlja kada se pogledaju stavovi građana. Uostalom, mi ne samo da smo postali država odlukom crnogorskog referenduma nego smo u kratkom vremenu, za manje od dvadeset godina, promenili četiri imena države, pa ne čudi što se slabo prisećamo datuma i simbola države

Piše: Srđan Bogosavljević

 

Sve su zemlje originalne – posebne. I svi narodi. Ali sve što se dešava narodima i zemljama je manje-više deja vu. Percepcija čini svoje – i važno je samo ono što mislimo da je istina, a ne i sama istina.

Uprkos mnogim teorijama da je Velika Srbija bila, jeste ili biće nacionalni program, Srbija je zemlja koja je jedina od svih bivših jugoslovenskih republika postala država bez projekta, bez borbe, bez cilja – nekako kao ostatak od Jugoslavije. Nekako kao ono što niko nije uspeo da uzme za sebe i za šta se niko nije ni politički ni oružjem borio. Iz ove činjenice je proisteklo nekoliko stvari koje Srbiju čine unikatnom: identitetska zbrka i strah od daljih “odlazaka” delova Srbije u samostalnost. To stvara sliku da su Srbija i Srbi jedini izgubili Jugoslaviju, a da su se svi ostali od nje oslobodili.

I to ostavlja masu argumenta da smo mi u Srbiji više zbunjeni i više dezorijentisani oko sopstvenog identiteta od svih ostalih.


KOSOVO, KRAJ ILI ETAPA U PREKRAJANJU MAPA: Politika je umnogome doprinela zbrci koja postoji u glavama građana jer, kada je postalo jasno da Jugoslavije više nema, stvorena je SR Jugoslavija, pa potom Državna Zajednica SCG – dve državne tvorevine kratkog daha, potpuno bez identiteta i s paradoksom da se na Srbiju odnose i srpska i SRJ-administracija i zakoni, ali ne i na Crnu Goru, koja je konzistentnije od Srbije gajila svoj identitet.
U tom periodu ukorenili su se identitetski problemi svake vrste, do te mere da je postojala ozbiljna zbrka u razumevanju teritorije države. I kako su se raspršile najrazličitije ideje o nekakvim novim granicama koje bi bile povoljnije po srpski nacionalni korpus, i kako smo jedva prevazišli dileme o Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, ozbiljno otrežnjenje došlo je sa crnogorskim referendumom i otcepljenjem od zajedničke države sa Srbijom. Ali ostale su dve snažne prepreke da bar granice i konture države postanu deo u koji se ne sumnja.

U Srbiji dve trećine stanovništva s pravom smatra da granice nisu konačne. Pola sveta je priznalo kosovsku nezavisnost, ali druga polovina nije. Ustav Srbije i Ustav Kosova su, takođe, u koliziji – i po pitanju definicije i statusa granica, naravno. I to se prenosi i utiče i na građane sa obe strane. Zanimljivo da ni jedni ni drugi nisu u velikoj meri svesni da su staze i ceo kopaonički Ski-centar na samoj granici dva entiteta, koji iz jednog ugla izgledaju kao država i otcepljena teritorija, a iz drugog ugla kao dve države.

Status Kosova je, naravno, ogroman problem. I ogromna prepreka i za razvoj samog Kosova, i za razvoj Srbije. Godinama se javno mnjenje vrti oko istih dilema i zabluda. Stav građana o svemu u vezi s Kosovom kontradiktoran je na prvi pogled: najpoželjnije rešenje po javnom mnjenju Srbije za budućnost Kosova i Srbije jeste da se vrati vreme i bude kao što je nekada bilo – eventualno neka nova vrsta autonomije, ali “manje od nezavisnosti”, a istovremeno postoji veoma rasprostranjena svest da to nije moguće i da je Kosovo de facto nezavisno od Srbije.

Iz ta dva stava pojavljuju se sve ostale nelogičnosti koje se demonstriraju u istraživanjima javnog mnjenja, a to su da imamo dva imena za istu teritoriju – “Kosovo” i “Kosovo i Metohija” – ili da je na pameti građanima rešavanje kosovskog pitanja kao velikog problema države samo kada se ekscesno pojavljuje u medijima (Grafikon 1) iako se ocenjuje kao ekstremno važna tema ako se formuliše pitanje ne kao tzv. otvoreno nego se eksplicitno pita za stav o tome koliko je Kosovo važno ili koliko je važno rešiti taj Gordijev čvor.

U još nerazumljiviji se može svrstati stav da je teritorija Kosova dobro došla nazad u pravni sistem Srbije, ali ne i svi njeni stanovnici (Grafikon 2) ili da nema spremnosti za iole ozbiljniju žrtvu, pa bi deo plate za tu borbu pristao da da tek svaki četvrti građanin Srbije.

 

Grafikon 1: Najvažniji problemi Srbije (spontano navođenje – tri najveća problema: dva najčešće navedena problem u poslednjih osam meseci)

 

Grafikon 2: Ukoliko bi Kosovo ponovo bilo deo pravnog sistema Srbije – da li je prihvatljivo da Albanci čine značajan deo Skupštine Srbije

 

Konačno, iako smo većinski i za pregovore, i za rešavanje pitanje Kosova, i za dijalog sa liderima Kosova, ipak nijedno od mogućih rešenja ne odgovora. Na primer, protiv status quoa je 64 odsto, protiv priznanja takođe, a protiv podele je 48 odsto. U nizu objašnjenja ovog fenomena postoje i dva koja se ređe komuniciraju, a jesu po mom mišljenju značajna.

Prvi se tiče posledica dugogodišnjih etnocentričnih migracija u Jugoslaviji i u Srbiji – jer broj stanovnika Srbije koji je rođen na Kosovu, a živi u Srbiji van Kosova, sada prevazilazi 400.000, a 1991. je bio i veći. To su čitave familije koje nemaju realne interese na Kosovu, ali su sa sobom ponele emocije. Oni su u desetlećima življenja, pre svega u gradovima centralne Srbije, širile svoj ugao gledanja na krizu – koju sasvim sigurno nisu izazvali – pre svega svom krugu prijatelja i rođaka.

Drugi se odnosi na stav ostalih koji nemaju tu vrste veze sa Kosovom, a koji bi mogao najkraće da se opiše da je minimum za prihvatljivo rešenje kosovsko-srpskog čvora da se čvrsto i uverljivo garantuju bezbednost, kulturna autonomija i ekonomska sigurnost Srba na Kosovu i puna zaštita spomenika kulture i crkava.

Kada se to zna, onda je jasno zašto tek svaki treći građanin Srbije misli da su granice Srbije konačne, ali je manje jasno zašto je ideja da je moguće dalje cepanje Srbije bez volje same Srbije, pre svega kada se pomenu Sandžak i Vojvodina, teritorija za koje nema pretpostavke za tako nešto i koje su dominantno naseljene Srbima, pogotovu Vojvodina.

Sve to još povezano s nejasnim i kontradiktornim, pre svega medijskim signalima o mogućoj prekompoziciji Bosne i Hercegovine.

 

IMAMO LI MI ČVRSTO IDENTITETSKO SIDRO: Granice i to šta je sve Srbija, pa i da li je Kopaonik delom ili ceo u Srbiji, samo je deo zabuna o našem identitetu. Mi ne samo da smo postali država odlukom crnogorskog referenduma nego smo u kratkom vremenu, za manje od dvadeset godina, promenili četiri imena države!!! Posledica je, naravno, da se slabo prisećamo datuma koji simbolizuju tu državu – dana državnosti, pa kada opisujemo grb nismo u stanju da se setimo svih elemenata, zbunjujemo se kada treba da kažemo redosled boja zastave ili strofa u himni.

Podsmevali smo se šahovnici, koja se i te kako ukorenila u identitet Hrvatske, a nervirale su nas ukrštene šake Albanaca koje simbolizuju grb koji u sebi ima dvoglavog orla – ali deca i navijači Hrvatske i Albanije imaju jednostavnu simboliku svog identiteta. Mi je nemamo.

Identitetsko sidro Srbije postalo je pripadnost pravoslavlju i po popisu su bezmalo svi Srbi pravoslavci iako tek svaki deseti poseti neku crkvu češće od jednom mesečno. Ta slaba suštinska vezanost čini i crkvu ranjivom i stav građana je i oko toga vođen događajima (Grafikon 3), pa tako dve afere koje su potresale crkvu značajno su smanjile broj onih koji o njoj imaju pozitivan stav, a sam odlazak popularnog patrijarha Pavla i njegova sahrana uvećali su broj poštovalaca crkve.

 

Grafikon 3: Pozitivni stavovi o Crkvi i Vojsci

 

Padom nivoa popularnosti Crkve – ona se izjednačila sa Vojskom, baš kako je bilo celu dekadu devedesetih, ali sad na nižem nivou i jedni i drugi.
Sa druge strane, kako je kod nas istorija neizvesnija od budućnosti, što reče davnih dana Stojan Cerović, izmenama politika dobijali smo izmene istorijskih sudova i interpretacija, pa je teško masovno asocirati bilo šta važno iz istorije za naš identitet – i, naravno, to je vrlo promenljivo.

Kao najznačajniji istorijski događaj iz prošlosti Srbije, prema jednom istraživanju koje je sproveo Ipsos, iz mnoštva pomenutih, sa malo značajnijim procentima od desetak odsto, izdvaja se “Boj na Kosovu”, a slede s manjim procentima “Pobeda u Prvom Svetskom ratu” i “Oslobađanje od turske vlasti”

 

MI O SVETU: Mi volimo Ruse i Kineze, što je dugoročno rastući trend koji dostiže i 70 odsto ljudi sa pozitivnim stavom, baš i ne volimo EU: u proseku oko 25 odsto ljudi ima pozitivan stav u poslednjih desetak godina, a nikako ne volimo neke susede, SAD i NATO. Međutim, na referendumu o priključenju EU (Grafikon 4) ubedljiva većina bila bi“za”, oko polovine od ukupnog broja prisutnih birača, a više od 60 odsto od onih koji bi glasali), pri čemu bar polovina onih koji bi glasali “za” ima loše mišljenje o EU. Pri tome, niti postoji dobra informisanost niti zainteresovanost građana za teme vezane za međunarodnu situaciju i budućnost Srbije u tom kontekstu.

 

Grafikon 4: Kako bi glasali u slučaju referenduma za ulazak u EU

 

Uz razumljive kontroverze koje prate stavove o EU, ipak je dobro što je iščezao stav bez pokrića da ćemo jako brzo biti deo Unije i da će poteći med i mleko Srbijom, što je bilo karakteristično za prvu polovinu dvehiljaditih. Danas se put ka EU vidi kao prirodan, ali niti se očekuju čuda na kratak rok niti postoji ozbiljnija nada da će se to desiti brzo.

 

DEMOGRAFSKA ZBRKA: Zbunjenost i dezorijentisanost na nivou simbola države i njene teritorije ili o strateškim pitanjima države nastavljaju se i na manje važnim, ali i te kako sudbinskim pitanjima. Međutim, neki procesi u Srbiji zakasnili su i stvaraju dodatnu zabunu i probleme. Posebno je upadljiva brza promena demografske strukture. Srbija je mala zemlja, od ove godine sa manje od sedam miliona stanovnika, i smanjuje se za više od 35.000 ljudi godišnje, baš onoliko koliki je negativni prirodni priraštaj.

Brojnost potencijalne radne snage smanjuje se još brže – jer, iako je migracioni saldo blizak nuli i iako nema podataka o tome ko odlazi, a ko dolazi u zemlju, jasno je da mnogo više mladih radno sposobnih odlazi, dok je većina onih koji dolaze u poznijim godinama. Upravo zato i nezaposlenost i briga zbog nezaposlenosti pada brže nego što raste broj zaposlenih. Ova činjenica se već sada oseća kao nedostatak radne snage određenih profila, a sigurno je da će stvarati sve više problema u ubeđivanju i zadržavanju zaposlenih u preduzećima.

U ovom trenutku u Srbiji je najbrojnija generacija između 60 i 65 godina – ona koja će sigurno u kratkom vremenu doprineti skoku broja penzionera. Osamdesetogodišnjaka je u većoj Srbiji od pre sedamdeset godina bilo 42.000, a 2017. čak 312.000. Ukoliko se nastave aktuelni demografski trendovi, starosna piramida će se u potpunosti okrenuti i daleko najbrojnija generacija će biti oni koji će imati više od 80 godina.

Starenje populacije, sve teže obezbeđivanje penzijskog fonda i nedostatak mladih ljudi koji ulaze u radno sposoban deo stanovništva dugoročni su procesi svuda u razvijenijem delu sveta, a kod nas se samo dešavaju ubrzano i u velikoj meri kao posledica svega što se dešavalo u nedavnoj istoriji Srbije, pri čemu ta boljka nije nimalo lako rešiva niti se može rešavati brzo.

U kontekstu demografije treba se prisetiti ko odlučuje političku budućnost Srbije. Slogan “Od nas zavisi”, namenjen mladim biračima, u potpunosti je bio pogrešan – jer volju birača pre svega determinišu najstariji sugrađani. Kako je naše biračko telo, odnosno broj upisanih birača, u stvari spisak imalaca dokumenta Srbije, iako svi dobro znamo da je unutar tog spiska veliki broj onih koji žive po svetu s paralelnim identitetom, jedan sa dokumentima zemlje u kojoj su, a drugi sa dokumentima Srbije sa adresom u Srbiji iako su stalno nastanjeni u Nemačkoj, Austriji, Kanadi…

S tim dvojnim identitetom oni ne mogu da glasaju u zemljama boravka, a mogli bi da im je u našim dokumentima stvarana inostrana adresa prebivališta. Lako se dokazuje da je takvih bar milion i po, što bi značilo da imamo maksimalno 5,3 miliona prisutnih birača, a empirijske analize pokazuju da je realno prisutno biračko telo u zemlji tek nešto veće od pet miliona. Ovo, pre svega, znači da je izlaznost na izbore kod nas realno visoka i da je lakše “preoteti” birače konkurentima nego ih regrutovati iz kontingenta onih koji ulaze u punoletstvo.

Samo gledanjem u strukturu stanovnika vidljivo je da je svaki drugi birač stariji od 55 godina, a kako su stariji birači revnosniji i upadljiva većina koja svojim glasovima najviše utiče na izborne rezultate, jasna je perspektiva da najuticajniji u budućnosti budu osamdesetogodišnjaci.

Samo po sebi, ovo ne nosi ni plus ni minus, ali uz tradicionalno nisku izlaznost mladih, a visoku revnost najstarije populacije, samo će odluke o tome ko vodi Srbiju biti u rukama sve starijih sugrađana.

 

Starenje, problem koji se ignoriše

Za četiri decenije broj starijih od 65 godina više se nego utrostručio. Naravno, starenje populacije, zajedno sa obrazovanjem i kvalitetom digitalne pismenosti, jedna je od determinanti ukupnog stanja nacije; i to jeste svetska bolest... nas je samo snašla ubrzanim tempom, nespremne i zaokupljene drugim problemima. I sve druge konfuzije Srbije nastajale su u relativno kratkom roku, imaju poreklo u realnim tokovima, pre svega kao posledica devedesetih godina u Srbiji, tako da se teško krivica može svaljivati na generacije političkih elita koje su aktivne nakon dvehiljadite, ali svakako je nedozvoljivo ignorisanje postojanja problema.

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 1.05.2019, 07:51h Dusan

    Od ovakvih analiza bi trebalo da politicari krenu kad prave projekcije buducnosti (ako ih uopste i prave jer budunost su 4 mandatne godine kad nesto treba drpiti, pa zbogom).

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side