07.12.2012 Beograd

Vladimir Gligorov: Uzroci krize i oporavak

Vladimir Gligorov: Uzroci krize i oporavak
Veliki spor između Kejnza i Hajeka u vreme velike krize tridesetih godina prošloga veka i kasniji sporovi između zastupnika kejnzijanske i neoklasične makroekonomske teorije, koja traje do danas, nije u osnovi ideološki, već teorijski i naučni, što će reći da je oko toga šta je uzrok krize i koje mere privredne politike mogu da pomognu da se pokrene privredni rast. Kako bi se mogla predstaviti ključna razlika?

Kejnz je smatrao da slobodna trgovina, slobodno tržište, valjano usmerava i ulaganja i zapošljavanje, ali ne obezbeđuje punu zaposlenost. Nema, dakle, sistemskih promašaja u odlukama preduzetnika i nadnice zaposlenih nisu neusklađene sa njihovom ponudom rada i produktivnošću.

No, puna zaposlenost ne mora da bude obezbeđena pre svega zato što nema dovoljno tražnje, dakle nema dovoljno potrošnje i ulaganja, jer se one odlažu, to jest povećana je štednja u likvidnim sredstvima, dakle u novcu. Kako novca ima dovoljno, ali ne i ukupne tražnje, potrebna je povećana javna potrošnja i ulaganja. Ovo drugo u oblastima gde privatni sektor i inače nema interesa ili ima malo interesa da ulaže.

Nasuprot tome, Hajek je smatrao da kriza nastupa usled toga što su neki privredni sektori nesolventni, dakle u njih je ulagano više nego što je opravdano poslovnim rezultatima, to jest ostvareni su značajni gubici. Recimo, ulagano je previše u nekretnine, na primer u stanove, usled čega dolazi do pada njihovih cena i čitav sektor građevinarstva trpi nenadoknadive gubitke, koji se gomilaju u finansijskom sektor, u bankama, koje se onda suočavaju sa nemogućnošću da naplate kredite – i dolazi do industrijske i finansijske krize.

Kasniji su sporovi, sve do danas, bili u najvećoj meri oko toga da li je tačna Kejnzova tvrdnja da je novca bilo previše ili, kako je Fridman dokazivao i s vremenom ubedio gotovo sve makroekonomiste, premalo, da bi se sada stari spor obnovio usled problema sa kojima se monetarne vlasti suočavaju da pokrenu privredni rast uprkos, kako se čini, značajnom višku likvidnosti, dakle novca. Uz to, nema sumnje da postoje pojedini sektori u kojima dolazi do konsolidacije, a to je svakako slučaj sa globalnim finansijama.

Dakle, postoji i problem nedovoljne tražnje, ali i potreba strukturnih prilagođavanja usled industrijske i finansijske nesolventnosti. Šta bi trebalo činiti u tim okolnostima kako bi se uticalo na privredni oporavak?

Hajekova bi se ocena uzroka privredne krize mogla svesti na to da se nesolventnost ne može rešiti manipulacijom ukupne tražnje, već je potrebno da se izvrši programska i finansijska konsolidacija privrede. Recimo, ukoliko je sektor građevinarstva predimenzioniran, ne pomažu subvencije ni niže kamate na kredite, već je potrebno da se sredstva, kapital i rad iz tog sektora preseli u neki drugi. To je tržišni proces i on se može olakšati promenama u načinu na koji su ta tržišta regulisana, što je ono na šta se misli kada se kaže da su potrebne strukturne reforme. Dakle, pre svega one koje se odnose na stečaj i preuzimanje preduzeća i na tržište proizvodima, a onda i na tržište rada i finansijskih i drugih usluga.

Kako bismo mogli da znamo da li postoje sektorski problemi ili je naprosto reč o nedovoljnoj tražnji? Jedan test jeste da li u krizi neki sektori prolaze bolje, a neki lošije i da li se neravnomerno smanjuje zaposlenost. Recimo, kod ovog drugog, da li se smanjuje zaposlenost u industriji, uslugama, građevinarstvu, poljoprivredi ili, recimo, i u formalnom i u neformalnom sektoru i da li negde više a negde manje? Jer je moguće da postoji nedostatak ukupne tražnje, a da uz to postoje i nesolventni sektori proizvodnje.

Kada se posmatraju balkanske privrede, pad tražnje, pre svega spoljašnje, nesumnjivje, jer je u većini njih došlo do značajnog smanjenja priliva stranih finansija i usporen je oporavak izvoza. Uz to, a i usled toga, smanjena je privatna potrošnja, jer se povećava štednja usled potrebe da se preduzeća i domaćinstva razdužuju, ne malim delom prema inostranstvu. Takođe, smanjena je industrijska proizvodnja, a u meri u kojoj se ona oporavlja, stope rasta su niske. Uz to, sledi i značajno i produženo smanjenje javne potrošnje usled potrebe da država štedi i da se razdužuje.

Takođe, pad zaposlenosti je prisutan u gotovo svim sektorima, a i ne samo u formalnoj, već i u neformalnoj privredi. To, takođe, ukazuje na probleme sa ukupnom tražnjom. Ipak, pojedini sektori su u gorem položaju od drugih. Industrijska proizvodnja, onoliko koliko je postojala, ne oporavlja se i posle veoma značajnog pada na početku krize, a isto važi i za građevinarstvo.

A značajni su problemi i u uslugama, i kod velikih i kod malih i srednjih preduzeća. O javnom sektoru da se i ne govori. Uz to, rastu nenaplativa potraživanja preduzeća, što ugrožava finansijsku stabilnost. Ovi se problemi ne mogu rešiti ni povećanom javnom potrošnjom, a ni selektivnim subvencijama.

Kako uticati na oporavak privrede? Kada je reč o fiskalnoj politici, dakle o uticaju na ukupnu tražnju, smanjenje poreskog tereta uz povećana javna ulaganja bi trebalo da imaju povoljan uticaj na potrošnju i privatna ulaganja. Kada je, pak, reč o strukturnim reformama, uklanjanje nesolventnih preduzeća, javnih i privatnih, bi trebalo da oslobodi značajna sredstva za poboljšanje likvidnosti i povećanje proizvodnje.

Uz to je potrebna i konsolidacija u finansijskom sektoru, budući da će morati da se suoči sa značajnim gubicima. Ove strukturne promene zahtevaju da se ne ograničava i zapravo da se poveća uloga tržišta. Potrebne su, dakle, mere liberalizacije, oko čega bi zapravo trebalo da se slažu i kejnzijanci i neoliberali.
 

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side