10.06.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Rast i razvoj

Vladimir Gligorov:  Rast i razvoj
Predviđanja o stopama rasta srpske privrede, kako one koje predviđa Vlada tako i međunarodne finansijske ustanove, optimistične su na način koji je teško razumeti.

Uzmimo da se dodatno zaposle oni koji su sada nezaposleni, pa neka se poveća i broj aktivnih, nivo ukupne proizvodnje bi, recimo, mogao biti viši za desetak postotnih poena. Do tog se višeg nivoa stiže povećanjem proizvodnje iz godine u godinu. Dakle, u nekom, recimo srednjem roku stopa rasta bi mogla da bude viša nego u poslednjih desetak godina. Ali se kaže da bi dugoročno mogla da bude kao, recimo, kineska ili indijska. Da bi tako bilo potrebno je ili da se povećava broj zaposlenih, a to je demografski činilac, ili da se povećava produktivnost. Rast stanovništva je malo verovatan, osim imigracijom. Ostaje, dakle, produktivnost. Kako je povećati?

Pre toga da kažem da su očekivanja od ubrzanja rasta kroz smanjenje korupcije i druge institucionalne ili, kako se kaže, strukturne reforme, prilično neosnovana. Veruje se da zbog korupcije i ostalih institucionalnih nedostataka nema ulaganja. Uzmimo da se ona, ulaganja, povećaju, to bi opet eventualno dovelo do pune zaposlenosti. Potom bi bilo potrebno da se sa istom radnom snagom poveća produktivnost. A to nije u neposrednoj vezi s korupcijom ili sa institucionalnim nedostacima. Zaista, kupovina diploma i plagijati nesumnjive su prepreke rastu raspoloživog znanja, ali je zapravo potrebno značajno povećanje kvalifikovanosti radne snage kako bi bila moguća proizvodnja zasnovana na inovacijama i uz povezanost sa proizvodnjom u razvijenim privredama. Time bi se trajnije ubrzao rast, a onda bi i nivo ukupne proizvodnje, a i dohodak po glavi stanovnika, mogao da bude znatno viši.

Za to je potrebna razvojna politika. Da bi se videlo šta bi to moglo da bude, uzmimo sektor koji se relativno brzo razvija, i ne samo u Srbiji već i u susedstvu. To je rad za strane poslodavce ili kupce koji je omogućen informativnom tehnologijom. Prednost za strance jesu troškovi rada, ali i ubrzani rast produktivnosti. Jer ljudi s kojima sarađuju uče radeći i šire oblasti u kojima mogu da budu od koristi, tako da zapravo nema neke neposredne granice rastu njihove produktivnosti. To s vremenom vodi rastućim zaradama, pa i novim preduzećima u oba smisla te reči. Povećava se, naravno, i tražnja za dodatnim saznanjima, za usavršavanjem, ali i inovativnost. To je rast koji zavisi od znanja više nego od dodatne zaposlenosti.

Postoje granice tog razvoja. U ne malom broju slučajeva rast poslova je ograničen jer nedostaju organizacione i preduzetničke sposobnosti. Da bi se povećao efekat, potrebno je da od malih preduzeća nastaju velika, za šta su potrebne organizacione i sposobnosti koje se vezuju za preduzimljivost. Ovo opet podrazumeva preuzimanje rizika, koji mora da bude bar donekle viši nego, recimo, u tradicionalnijim sektorima ulaganja. Za to su potrebne informativna i finansijska infrastruktura, koje uglavnom nedostaju. Ali čak i kada bi ih bilo, nije nevažno da li postoji odgovarajuće domaće tržište kako bi se zaista iskoristile mogućnosti neprestanog rasta kvalifikovanosti i stvaranja sve većih preduzeća.

Ovo poslednje trebalo bi da dovede ne toliko do rasta ulaganja već onih koja su, na jedan ili drugi način, zasnovana na domaćim sredstvima, na domaćoj štednji. Ne zbog toga što je domaći novac bolji od stranog već zato što bi to značilo da je promenjen odnos između onoga što se želi danas i onoga što bi moglo da se ostvari sutra. Drukčije rečeno, problem razvoja jeste da li se teži ne samo obezbeđenju sopstvene potrošnje ili se ona odlaže da bi se povećala potrošnja dece i, zapravo, u zemljama do te mere zaostalim kao što je Srbija, teži li se tome da unuci žive kao oni u najrazvijenijim zemljama?

Za to su potrebni preduzetnici koji se značajno razlikuju od ovih kojima srpska privreda raspolaže. Takođe, potrebna je ne toliko makroekonomska stabilnost koliko politika koja čini rizik dugoročnog ulaganja isplativim. Tu nije reč naprosto o fiskalnoj i monetarnoj politici već zapravo o javnom miru zemlje i njenih stanovnika sa samim sobom. Trenutno ljudi u Srbiji ulažu u decu i čak u unuke, šaljući ih pre svega u inostranstvo. Jer zemlja nije u stanju da reši probleme koji su, navodno, tu od Kosovskog boja i večno traže dodatni danak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu

    Poslednjih dana došlo je do novog uzbuđenja na svetskom tržištu sirove nafte jer je u proteklu subotu izvršen vrlo efikasan teroristički napad na glavno saudijsko postrojenje za “preradu” nafte za izvoz Abkoik, u vlasništvu čuvene kompanije Saudi Aramko.

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast

    Da bi to bilo moguće, potreban je značajan rast produktivnosti. Ovde je potrebno razdvojiti dve stvari. Jedno je rast po stanovniku, koji može da se ubrzava kako se smanjuje stanovništvo. Čak i ako se ukupna proizvodnja zapravo ne povećava. To je druga stvar, rast ukupne proizvodnje uz smanjenje broja stanovnika. To bi zahtevalo da se s manjim brojem stanovnika postigne veća ukupna proizvodna, što će reći da se povećava produktivnost rada.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Evropo, sikter Mijat Lakićević: Evropo, sikter

    Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije sa Evropskom unijom, napušta položaj. Formalno, reč je o ostavci, u suštini – dobila je otkaz.

  • Vojislav Milovančević: Prsno u fekalijama sa platom od 500 evra Vojislav Milovančević: Prsno u fekalijama sa platom od 500 evra

    Zašto ljudi veruju samo predsedniku?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side