14.07.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Ako para ne bude

Vladimir Gligorov: Ako para ne bude
Uzmimo da država više ne može da se zadužuje kako bi vraćala dugove i finansirala tekuće deficite, šta bi mogla da uradi? Najpre, kako uopšte može da nastane takva situacija?

Ovo je pitanje na mestu zato što najčešće dug nije tako veliki da ne bi mogao da se vrati. Neka je jednak jednogodišnjem dohotku zemlje, to svakako zemlja može da vrati. Ne naravno u jednoj godini, već s vremenom. Tako da je zanimljivo da se zabrinutost o tome hoće li se dugovi vraćati povećava već na nižim nivoima zaduženosti. Zašto?

Zato što je potrebno veće prilagođavanje ili, odricanje, što je veći dug. Tako da do nespremnosti da se nekoj zemlji daju krediti ili da neka zemlja nastavi da uredno izvršava svoje dužničke obaveze ne dolazi usled toga što nema para da se dugovi vrate, već što nestaje spremnost da se štedi da bi se vratio dug. Tako da je problem spremnost, a ne sposobnost – bar u najvećem broju slučajeva.

Opet, razlog nije pre svega u tome što, recimo, ljudi neće da rade za manje pare. Zapravo, ne bi bilo sasvim neočekivano da se više i duže radi ako se, recimo, smanje plate, kao što je često neminovno da bi se smanjila državna potrošnja.

Ovo zato što žele da očuvaju standard, takav kakav imaju. Ukoliko su i organizovani i stoga i uticajni, svakako će se protiviti takvoj prinudnoj štednji. Tako da spremnost zavisi, naravno, od toga kolika se štednja zahteva i koliko se očekuje da traje.

No, važan dodatni razlog jeste u nejasnoj raspodeli odgovornosti. Naime, nije jasno u kojoj je vezi potreba dodatnog odricanja u vezi sa promenjenom produktivnošću? Ukoliko nema promene u kvalitetu i kvantitetu obavljenog posla, zašto bi to isti rad danas bio plaćen manje nego što je bio juče?

Ako se kaže da je tome razlog prezaduženost države ili preveliki broj zaposlenih ili pad prihoda usled pada proizvodnje ili neefikasnosti poreskog sistema ili već bilo šta drugo da je u pitanju, jasno je da to ne može biti odgovornost onoga kome se plata smanjuje ili onoga kome se radni odnos prekida.

Isto, naravno, važi i za prava koja se ostvaruju iz budžeta, jer je potrebno objasniti da se ona smanjuju iako to nije zato što su neosnovana, već zato što nema para, dakle zato što su sredstva i novci rđavo korišćeni. Može se, naravno, reći da su zapravo naknade, bilo da je reč o platama ili o drugome, zapravo bile nezaslužene, da su zapravo bile neusklađene sa produktivnošću.

Tu je problem što nije baš jednostavno utvrditi produktivnost u javnom sektoru, jer nije reč o aktivnostima koja donose ili ne donose profit. Ukazuje se često na to da su plate u javnom sektoru veće od onih u privatnom, ali to ne mora da bude u neskladu sa odgovarajućom razlikom u produktivnosti. A i da je tako, nije jasno da je bolje smanjiti plate a ne povećati produktivnost.

Tako da u situacijama kada ponestaje spremnost da se štedi kako bi se vraćali dugovi, postoje dva najčešća pristupa. Jedan je da se nađu razlozi zašto u stvari postoji ta odgovornost za stanje u kojoj se nalaze javne finansije. Da su ljudi zaposleni preko reda, da ne zarađuju svoje plate, da ne rade dovoljno, iz jednog ili drugog razloga, ili da naprosto ne samo da nisu potrebni, nega zapravo nikada i nisu bili potrebni.

To se obično ne navodi kao najvažniji razlog što je državna potrošnja prevelika, pa tako i zaduženost države, ali se svakako sugeriše da i nije u potpunosti nezavisna od toga. Očekivanja su da će javnost prihvatiti argument da je posao privilegija i da će smatrati opravdanim da se naknade smanje.

Bolji pristup je da se vidi šta je i koliko potrebno za ono što je u nadležnosti države. Tu demokratski način odlučivanja ima prednost zbog toga što se može doneti odluka upravo tim stvarima. Koliko se želi da finansira država, a koje vrste odgovornosti ne spadaju u njenu nadležnost; koja su to prava koja država garantuje, a koja ne; šta je potrebno regulisati, a šta se može ostaviti privatnom ili društvenom sektoru.

To je, u osnovi, ono što se zove reformom. Nije reč o tome da se menja mentalitet, šta god da je to, već da se utvrde načela kojima se raspodeljuju odgovornosti. Tako da, bar kada je reč o spremnosti, nema osnova pozvati se na to da se od pojedinaca traži da snose posledice za koje nisu odgovorni. Jedan deo tog dogovora bi trebalo da bude i to čemu služi fiskalna politika i kako obezbediti da ona bude održiva, dakle da ne podstiče rast javnog duga do granice kada više neće imati smisla da se nastavi sa njegovim urednim vraćanjem. Tako da se ne dođe u situaciju da para nema.

Ako ih, međutim, već ponestane, verovatno je bolje videti kako bi moglo da se obezbedi određeno reprogramiranje dugova u zamenu za reformisani sistem.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side