07.10.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Čemu prava

Vladimir Gligorov: Čemu prava www.mc.rs
Ovo će biti teorijski napis, mada je povod zabrana Parade ponosa u Beogradu. Naime, što će nam prava?

Odgovor mislimo da znamo bar od Tomasa Hobsa: zato što smo svi slabi u nekoj konstelaciji odnosa snaga. Drukčije rečeno, svi smo po nekom osnovu ili bar u odnosu na neke manjine – ako nikako drukčije onda kao pojedinci. Ovo, naravno, nije tačno kada se krše prava drugima, osim ukoliko se ne stavimo u njihov položaj. Ovu empatiju, međutim, većina ljudi ne oseća ukoliko im se ne čini da je ona racionalna.

Kako? Uzmimo da racionalno vagate koji su izgledi da biste mogli biti homoseksualac, onda ćete, ako niste, računati da vas ne može snaći ono što čeka gejeve ako se, recimo, odluče da koriste svoje pravo na mirno okupljanje. Tako je u većini realnih situacija. Čak i ako se dogodi da su ta prava svima zagarantovana, ali ih oni koji bi trebalo da obezbede da se ona poštuju zapravo krše, mnogi će i dalje računati da se to ne odnosi i na njihova prava i da je reč o izuzetku koji se njih neposredno ne tiče. Dakle, ako snage reda ne obezbeđuju red uz poštovanje prava, već tako što ga nekoj grupi oduzimaju, oni koji su u tom času u većini ne moraju da zaključe da će možda i oni biti u položaju manjine u nekoj drugoj konstelaciji snaga. Drugim rečima, svaki konkretni odnos snaga ne mora da dovede do racionalne procene da je poštovanje prava manjina u interesu svih i svakoga pojedinačno.

To, ipak, ne znači da je potrebno biti Tomas Hobs pa osećati, što bi mislim on rekao, racionalni strah da ćete biti žrtva nekih siledžija. Dovoljno je da razmislite o tome koliki su izgledi da ćete se naći u nekoj manjini, posebno ako ne znate koje su sve manjine moguće. Onda možete doći do zaključka da imate iste izglede da budete u manjini i da vam se krše prava kao i homoseksualcima. Tako da ćete racionalno doći do procene, do kalkulacije dakle, da vam je u interesu da se bezuslovno poštuju prava svih.

Može da izgleda paradoksalno, ali ljudi koji su svesni da nije jednostavno racionalno negirati kršenje nečijih prava – jesu oni koji one kojima se prava krše karakterišu kao ljude koji su u neskladu s prirodom. To se narodski kaže: „em te biju, em te psuju“. Time se zapravo sugeriše da je verovatnoća da biste se mogli naći u položaju da vam se negiraju ili krše prava veoma mala, jer se ona krše samo onima koji su izuzeci od norme, usled čega svi drugi ne bi trebalo da računaju da će se pod bilo kojim okolnostima naći u toj grupaciji. Ako ste takvi kakvi bi trebalo da budete prema normama društva u kojem živite, nemate razloga da se brinete za kršenje prava bilo koje manjine, jer se ni u kakvoj manjini nikada nećete ni naći. Vi, naravno, možete i dalje da osećate određenu moralnu empatiju prema tim ljudima, ali za to nemate, ili bar na način da se to vas neposredno tiče, neki racionalan osnov. Štaviše, možete čak doći do zaključka da vas zahtevi te manjine ugrožavaju, što zapravo sugerišu oni koji kažu da je većina, recimo ideološki ili po načinu života, ugrožena ukoliko bi se ljudima koji zastupaju neku stranu ideologiju ili drukčiji stil života ne samo priznala ista prava, nego se ona čak i štitila ukoliko bi se oni rešili da ih traže.

Ljudi mogu da dođu do racionalne procene da su izgledi da im se ne poštuju prava veliki u državi u kojoj se nekim manjinama ona krše, ali to je pod pretpostavkom da razumeju da nije reč o manjinama, već o bespravlju. No, ako poverujete da biju samo one koje i vi psujete, onda vam se može činiti da nije verovatno da ćete i vi doći na red. Pa nećete ceniti da je kršenje prava neke manjine isto što i kršenje vaših prava. Iz čega možete zaključiti da su prava zapravo i nepotrebna, bar ne u uobičajenom smislu da su jednaka za sve.

Zapravo, ako ljudi racionalno cene koji su im izgledi da se nađu u nekoj manjini kojoj se prava krše, ne bi bilo pogrešno da izvedu zaključak da je zapravo verovatnije da će se naći u grupi ljudi kojoj se prava krše, a ne u onoj kojoj su zagarantovana. Za to je potrebno ne ceniti samo jedno pravo, koje možda većina i ne misli da će ikada koristiti, već čitav skup prava, recimo sva ljudska prava. Kako, primera radi, nije neracionalno očekivati da će se svako verovatnije naći među siromašnijim, a ne među bogatijim članovima neke zajednice, trebalo bi da je svima u interesu ne samo da traže da se o pravima odlučuje demokratski, već i da se ona ne mogu odlukom većine obesnažiti ili sasvim ukinuti. Većina može imati interes da odluči da poštuje sva prava, ali može i da ima interes da neko specifično pravo manjini ospori. Stoga je potrebno ne samo štititi prava koje većina prihvata, već i ne kršiti ih ako se oformi većina koja bi bila spremna da ih nekima uskrati.

Kao što se vidi potrebno je dosta racionalnosti da bi se razumelo čemu prava služe, dok je njihovo nepoštovanje uvek u nečijem interesu. Kao što smo po ko zna koji put videli na primeru Parade ponosa.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja” Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja”

    Kako to da će u septembru biti 25 godina od prve posjete Ivana Pavla Drugog Hrvatskoj, kada je Papa pozvao kršćane i druge na odlučno suočavanje s prošlošću, na oprost i pomirenje, a da se hrvatski biskupi dosad nisu odvažili izraditi jedan temeljiti i sveobuhvatni dokument na temu “povjesnog pamćenja na očišćen način”

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side