07.10.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Čemu prava

Vladimir Gligorov: Čemu prava www.mc.rs
Ovo će biti teorijski napis, mada je povod zabrana Parade ponosa u Beogradu. Naime, što će nam prava?

Odgovor mislimo da znamo bar od Tomasa Hobsa: zato što smo svi slabi u nekoj konstelaciji odnosa snaga. Drukčije rečeno, svi smo po nekom osnovu ili bar u odnosu na neke manjine – ako nikako drukčije onda kao pojedinci. Ovo, naravno, nije tačno kada se krše prava drugima, osim ukoliko se ne stavimo u njihov položaj. Ovu empatiju, međutim, većina ljudi ne oseća ukoliko im se ne čini da je ona racionalna.

Kako? Uzmimo da racionalno vagate koji su izgledi da biste mogli biti homoseksualac, onda ćete, ako niste, računati da vas ne može snaći ono što čeka gejeve ako se, recimo, odluče da koriste svoje pravo na mirno okupljanje. Tako je u većini realnih situacija. Čak i ako se dogodi da su ta prava svima zagarantovana, ali ih oni koji bi trebalo da obezbede da se ona poštuju zapravo krše, mnogi će i dalje računati da se to ne odnosi i na njihova prava i da je reč o izuzetku koji se njih neposredno ne tiče. Dakle, ako snage reda ne obezbeđuju red uz poštovanje prava, već tako što ga nekoj grupi oduzimaju, oni koji su u tom času u većini ne moraju da zaključe da će možda i oni biti u položaju manjine u nekoj drugoj konstelaciji snaga. Drugim rečima, svaki konkretni odnos snaga ne mora da dovede do racionalne procene da je poštovanje prava manjina u interesu svih i svakoga pojedinačno.

To, ipak, ne znači da je potrebno biti Tomas Hobs pa osećati, što bi mislim on rekao, racionalni strah da ćete biti žrtva nekih siledžija. Dovoljno je da razmislite o tome koliki su izgledi da ćete se naći u nekoj manjini, posebno ako ne znate koje su sve manjine moguće. Onda možete doći do zaključka da imate iste izglede da budete u manjini i da vam se krše prava kao i homoseksualcima. Tako da ćete racionalno doći do procene, do kalkulacije dakle, da vam je u interesu da se bezuslovno poštuju prava svih.

Može da izgleda paradoksalno, ali ljudi koji su svesni da nije jednostavno racionalno negirati kršenje nečijih prava – jesu oni koji one kojima se prava krše karakterišu kao ljude koji su u neskladu s prirodom. To se narodski kaže: „em te biju, em te psuju“. Time se zapravo sugeriše da je verovatnoća da biste se mogli naći u položaju da vam se negiraju ili krše prava veoma mala, jer se ona krše samo onima koji su izuzeci od norme, usled čega svi drugi ne bi trebalo da računaju da će se pod bilo kojim okolnostima naći u toj grupaciji. Ako ste takvi kakvi bi trebalo da budete prema normama društva u kojem živite, nemate razloga da se brinete za kršenje prava bilo koje manjine, jer se ni u kakvoj manjini nikada nećete ni naći. Vi, naravno, možete i dalje da osećate određenu moralnu empatiju prema tim ljudima, ali za to nemate, ili bar na način da se to vas neposredno tiče, neki racionalan osnov. Štaviše, možete čak doći do zaključka da vas zahtevi te manjine ugrožavaju, što zapravo sugerišu oni koji kažu da je većina, recimo ideološki ili po načinu života, ugrožena ukoliko bi se ljudima koji zastupaju neku stranu ideologiju ili drukčiji stil života ne samo priznala ista prava, nego se ona čak i štitila ukoliko bi se oni rešili da ih traže.

Ljudi mogu da dođu do racionalne procene da su izgledi da im se ne poštuju prava veliki u državi u kojoj se nekim manjinama ona krše, ali to je pod pretpostavkom da razumeju da nije reč o manjinama, već o bespravlju. No, ako poverujete da biju samo one koje i vi psujete, onda vam se može činiti da nije verovatno da ćete i vi doći na red. Pa nećete ceniti da je kršenje prava neke manjine isto što i kršenje vaših prava. Iz čega možete zaključiti da su prava zapravo i nepotrebna, bar ne u uobičajenom smislu da su jednaka za sve.

Zapravo, ako ljudi racionalno cene koji su im izgledi da se nađu u nekoj manjini kojoj se prava krše, ne bi bilo pogrešno da izvedu zaključak da je zapravo verovatnije da će se naći u grupi ljudi kojoj se prava krše, a ne u onoj kojoj su zagarantovana. Za to je potrebno ne ceniti samo jedno pravo, koje možda većina i ne misli da će ikada koristiti, već čitav skup prava, recimo sva ljudska prava. Kako, primera radi, nije neracionalno očekivati da će se svako verovatnije naći među siromašnijim, a ne među bogatijim članovima neke zajednice, trebalo bi da je svima u interesu ne samo da traže da se o pravima odlučuje demokratski, već i da se ona ne mogu odlukom većine obesnažiti ili sasvim ukinuti. Većina može imati interes da odluči da poštuje sva prava, ali može i da ima interes da neko specifično pravo manjini ospori. Stoga je potrebno ne samo štititi prava koje većina prihvata, već i ne kršiti ih ako se oformi većina koja bi bila spremna da ih nekima uskrati.

Kao što se vidi potrebno je dosta racionalnosti da bi se razumelo čemu prava služe, dok je njihovo nepoštovanje uvek u nečijem interesu. Kao što smo po ko zna koji put videli na primeru Parade ponosa.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side