07.03.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Demokratija

Vladimir Gligorov: Demokratija
Šta može glas, ako se bira između različitih frakcija političke elite? Sve što se izborima može postići jeste da se jedna grupa ljudi, koja je na čelu jedne stranke ili koalicije stranaka, zameni drugom grupom ljudi, koja je na čelu konkurentske stranke ili koalicije.

To je vlast partija, ili partokratija, gde demokratski izbori mogu samo da utiču na kruženje vlasti unutar političke elite koju te vođe stranaka čine. Tome se može dodati i promena naklonosti vlade prema jednoj nasuprot druge grupe oligarha, to jest bogatih ljudi, a sastav elite se može proširiti članovima iz intelektualnih, naučnih, strukovnih i konačno novinarskih krugova – i imamo sistem kruženja elita. Uzmimo i da se članstvo u eliti u velikoj meri nasleđuje, i demokratija je praktično nemoćna da trajnije utiče na raspodelu moći, vlasti, uticaja i, naravno, novca. Glasanjem se utiče na privremenu preraspodelu unutar elite, ali ne i na trajnu, a pogotovo se ne menja odnos između elite i naroda, između izabranih i glasača.

Postoji, znači, stvarna opasnost da se demokratija iskvari, kako se to nekada govorilo. Da se pretvori u izbornu oligarhiju. Ako se, recimo, prate izjave Donalda Trampa, on svoju kandidaturu motiviše upravo potrebom da se promeni oligarhijski sistem, u kojem, po njemu, finansijeri stranaka i političara zapravo vladaju zemljom. On, međutim, ima dovoljno sopstvenih sredstava, jer je on sam jedan od oligarha. Pa može da se posveti interesima naroda i zemlje, jer ne mora svaku političku meru da pravda pred jednom ili drugom grupom bogatih i moćnih.

To je jedan način da se oligarhijskim metodama odbrani demokratija od oligarhije. Veoma bogat pojedinac može da se udruži sa narodom protiv oligarhije, obećavši mu posao, zaradu, sigurnost, bolju budućnost dakle. Naravno, vlast je u demokratiji privremena, u Americi predsedniku je vremenski ograničena na najviše osam godina. Potom je potrebno izabrati novu osobu, a sam Tramp mora da brine i o sopstvenoj imovini i o posledicama po potomke. Tako da nije realno očekivati da bi mogao, ako bi pobedio na izborima, da zanemari interese oligarhije iz koje potiče, jer bi to moglo da ga skupo košta, i imovinski i društveno.

Možda je, stoga, najbolje izabrati nekoga ko ne pripada oligarhiji, a ni političkoj klasi. Recimo poput Obame. Ili nekoga ko je izrastao iz političke elite, ali ima cezarističke ambicije, kao Putin recimo. Takva osoba će uspostaviti neposredan odnos sa narodom, a oligarhija neće imati drugog izbora nego da se stavi u službu takve populističke demokratije. Takvih primera, naravno, ima ne mali broj. U Obaminom slučaju, to je nerealno zbog sistema podele vlasti i zbog ograničenog mandata, ali u drugim zemljama tih prepreka nema ili se mogu ukloniti promenama ustava ili zakona. Tako da se privremena prednost pretvara u stalnu, a narod stiče prednost nad oligarhijom, jer može glasovima da smeni vođu, dok oligarsi ne mogu novcem da nateraju glasače da izaberu nekoga koga oni podržavaju.

Teorijski, veoma pronicljiv, recimo, predsednik države ili vlade može da donosi odluke koje su u svakom času u skladu sa interesima većine. Ovo je moguće ukoliko tačno zna interese svih glasača i ukoliko može da odredi kojim će se redom sprovoditi političke, privredne, ili bilo koje druge mere. Jer onda može uvek da obezbedi većinu, koja se menja od mere do mere, i tako zapravo ima demokratsku podršku za sve što čini. To isto važi i kada je reč o oligarhiji. Naime, uvek se može obezbediti da većina oligarha konspirira protiv manjine, gde se članstvo u većini i manjini menja u svakom konkretnom slučaju. Štaviše, takav pronicljiv političar ne mora da brine da li će izgubiti demokratsku podršku čak i ako, recimo, privreda propada i narod siromaši. Veći bi mu problem mogao biti ako stvari krenu na bolje usled nekih spoljašnjih okolnosti, pa je intervencija vlasti nepotrebna ili od manjeg značaja.

Uzmimo, međutim, da je reč o naprednoj zemlji i da je to bar delimično zato što postoji konkurencija u privredi, sastav oligarhije je promenjiv, a političke su stranke otvorene za nove članove i ideje, uspeh u bilo kojoj aktivnosti ne zavisi od naklonosti vlasti, dok politička karijera zavisi od sposobnosti da se obezbedi podrška kako u sopstvenoj partiji tako i na opštim izborima. U tom slučaju, gubitak podrške glasača znači i kraj političke karijere, a neinovativnost i visoki troškovi gubitak tržišta, poslova i zarade. U tim okolnostima, pretnja gubitkom glasova je snažno sredstvo discipliniranja ljudi na vlasti.

Demokratija, dakle, nije nemoćna kao sredstvo da se ukloni autokrata i da se disciplinuju stranke u liberalnim državama. Sa oligarhijama je teže. Potrebne su privredne reforme i reforme partijskog sistema da se one demokratizuju. Ali i to mora da počne sa glasanjem: najpre protiv, možda više puta, a onda za.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kotlovi za pretakanje gubitaka Dimitrije Boarov: Kotlovi za pretakanje gubitaka

    Ako pogledate udarne privredne vesti ono malo preostalih medija koji nisu pod kontrolom vladajuće koalicije, objavljenih u poslednjih desetak dana, videćete da su računi koje građanima Srbije ispostavljaju republička javna preduzeća i velike kompanije u većinskom državnom vlasništvu sve papreniji: Srbijagasu otpisana dugovanja prema državi u ukupnom iznosu od 141 milijardu dinara; prošlogodišnje državne subvencije Kompaniji Fijat Krajsler automobili u Kragujevcu iznosile su 2,75 milijardi dinara; slovenačka avio-firma Adrija ervejz prijavila je beogradskog avio-prevoznika Er Srbija nadležnoj evropskoj komisiji zbog velikog nedozvoljenog subvencioniranja firme u kojoj je većinski vlasnik; Elektroprivreda Srbije (EPS), prema nedavno objavljenom finansijskom izveštaju, prošle godine je zabeležila gubitak od 1,3 milijarde dinara.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Ivan Jovanović: Šta je srpska kulturna politika u 21. veku? Ivan Jovanović: Šta je srpska kulturna politika u 21. veku?

    Ovo bi bilo pitanje od milion dolara, i to ne samo za 21. već i za prethodne vekove i istorijske okolnosti, da kultura iole nešto vredi u Srbiji.

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Mijat Lakićević: Makron ili mikron Mijat Lakićević: Makron ili mikron

    Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side