07.03.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Demokratija

Vladimir Gligorov: Demokratija
Šta može glas, ako se bira između različitih frakcija političke elite? Sve što se izborima može postići jeste da se jedna grupa ljudi, koja je na čelu jedne stranke ili koalicije stranaka, zameni drugom grupom ljudi, koja je na čelu konkurentske stranke ili koalicije.

To je vlast partija, ili partokratija, gde demokratski izbori mogu samo da utiču na kruženje vlasti unutar političke elite koju te vođe stranaka čine. Tome se može dodati i promena naklonosti vlade prema jednoj nasuprot druge grupe oligarha, to jest bogatih ljudi, a sastav elite se može proširiti članovima iz intelektualnih, naučnih, strukovnih i konačno novinarskih krugova – i imamo sistem kruženja elita. Uzmimo i da se članstvo u eliti u velikoj meri nasleđuje, i demokratija je praktično nemoćna da trajnije utiče na raspodelu moći, vlasti, uticaja i, naravno, novca. Glasanjem se utiče na privremenu preraspodelu unutar elite, ali ne i na trajnu, a pogotovo se ne menja odnos između elite i naroda, između izabranih i glasača.

Postoji, znači, stvarna opasnost da se demokratija iskvari, kako se to nekada govorilo. Da se pretvori u izbornu oligarhiju. Ako se, recimo, prate izjave Donalda Trampa, on svoju kandidaturu motiviše upravo potrebom da se promeni oligarhijski sistem, u kojem, po njemu, finansijeri stranaka i političara zapravo vladaju zemljom. On, međutim, ima dovoljno sopstvenih sredstava, jer je on sam jedan od oligarha. Pa može da se posveti interesima naroda i zemlje, jer ne mora svaku političku meru da pravda pred jednom ili drugom grupom bogatih i moćnih.

To je jedan način da se oligarhijskim metodama odbrani demokratija od oligarhije. Veoma bogat pojedinac može da se udruži sa narodom protiv oligarhije, obećavši mu posao, zaradu, sigurnost, bolju budućnost dakle. Naravno, vlast je u demokratiji privremena, u Americi predsedniku je vremenski ograničena na najviše osam godina. Potom je potrebno izabrati novu osobu, a sam Tramp mora da brine i o sopstvenoj imovini i o posledicama po potomke. Tako da nije realno očekivati da bi mogao, ako bi pobedio na izborima, da zanemari interese oligarhije iz koje potiče, jer bi to moglo da ga skupo košta, i imovinski i društveno.

Možda je, stoga, najbolje izabrati nekoga ko ne pripada oligarhiji, a ni političkoj klasi. Recimo poput Obame. Ili nekoga ko je izrastao iz političke elite, ali ima cezarističke ambicije, kao Putin recimo. Takva osoba će uspostaviti neposredan odnos sa narodom, a oligarhija neće imati drugog izbora nego da se stavi u službu takve populističke demokratije. Takvih primera, naravno, ima ne mali broj. U Obaminom slučaju, to je nerealno zbog sistema podele vlasti i zbog ograničenog mandata, ali u drugim zemljama tih prepreka nema ili se mogu ukloniti promenama ustava ili zakona. Tako da se privremena prednost pretvara u stalnu, a narod stiče prednost nad oligarhijom, jer može glasovima da smeni vođu, dok oligarsi ne mogu novcem da nateraju glasače da izaberu nekoga koga oni podržavaju.

Teorijski, veoma pronicljiv, recimo, predsednik države ili vlade može da donosi odluke koje su u svakom času u skladu sa interesima većine. Ovo je moguće ukoliko tačno zna interese svih glasača i ukoliko može da odredi kojim će se redom sprovoditi političke, privredne, ili bilo koje druge mere. Jer onda može uvek da obezbedi većinu, koja se menja od mere do mere, i tako zapravo ima demokratsku podršku za sve što čini. To isto važi i kada je reč o oligarhiji. Naime, uvek se može obezbediti da većina oligarha konspirira protiv manjine, gde se članstvo u većini i manjini menja u svakom konkretnom slučaju. Štaviše, takav pronicljiv političar ne mora da brine da li će izgubiti demokratsku podršku čak i ako, recimo, privreda propada i narod siromaši. Veći bi mu problem mogao biti ako stvari krenu na bolje usled nekih spoljašnjih okolnosti, pa je intervencija vlasti nepotrebna ili od manjeg značaja.

Uzmimo, međutim, da je reč o naprednoj zemlji i da je to bar delimično zato što postoji konkurencija u privredi, sastav oligarhije je promenjiv, a političke su stranke otvorene za nove članove i ideje, uspeh u bilo kojoj aktivnosti ne zavisi od naklonosti vlasti, dok politička karijera zavisi od sposobnosti da se obezbedi podrška kako u sopstvenoj partiji tako i na opštim izborima. U tom slučaju, gubitak podrške glasača znači i kraj političke karijere, a neinovativnost i visoki troškovi gubitak tržišta, poslova i zarade. U tim okolnostima, pretnja gubitkom glasova je snažno sredstvo discipliniranja ljudi na vlasti.

Demokratija, dakle, nije nemoćna kao sredstvo da se ukloni autokrata i da se disciplinuju stranke u liberalnim državama. Sa oligarhijama je teže. Potrebne su privredne reforme i reforme partijskog sistema da se one demokratizuju. Ali i to mora da počne sa glasanjem: najpre protiv, možda više puta, a onda za.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side