07.03.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Demokratija

Vladimir Gligorov: Demokratija
Šta može glas, ako se bira između različitih frakcija političke elite? Sve što se izborima može postići jeste da se jedna grupa ljudi, koja je na čelu jedne stranke ili koalicije stranaka, zameni drugom grupom ljudi, koja je na čelu konkurentske stranke ili koalicije.

To je vlast partija, ili partokratija, gde demokratski izbori mogu samo da utiču na kruženje vlasti unutar političke elite koju te vođe stranaka čine. Tome se može dodati i promena naklonosti vlade prema jednoj nasuprot druge grupe oligarha, to jest bogatih ljudi, a sastav elite se može proširiti članovima iz intelektualnih, naučnih, strukovnih i konačno novinarskih krugova – i imamo sistem kruženja elita. Uzmimo i da se članstvo u eliti u velikoj meri nasleđuje, i demokratija je praktično nemoćna da trajnije utiče na raspodelu moći, vlasti, uticaja i, naravno, novca. Glasanjem se utiče na privremenu preraspodelu unutar elite, ali ne i na trajnu, a pogotovo se ne menja odnos između elite i naroda, između izabranih i glasača.

Postoji, znači, stvarna opasnost da se demokratija iskvari, kako se to nekada govorilo. Da se pretvori u izbornu oligarhiju. Ako se, recimo, prate izjave Donalda Trampa, on svoju kandidaturu motiviše upravo potrebom da se promeni oligarhijski sistem, u kojem, po njemu, finansijeri stranaka i političara zapravo vladaju zemljom. On, međutim, ima dovoljno sopstvenih sredstava, jer je on sam jedan od oligarha. Pa može da se posveti interesima naroda i zemlje, jer ne mora svaku političku meru da pravda pred jednom ili drugom grupom bogatih i moćnih.

To je jedan način da se oligarhijskim metodama odbrani demokratija od oligarhije. Veoma bogat pojedinac može da se udruži sa narodom protiv oligarhije, obećavši mu posao, zaradu, sigurnost, bolju budućnost dakle. Naravno, vlast je u demokratiji privremena, u Americi predsedniku je vremenski ograničena na najviše osam godina. Potom je potrebno izabrati novu osobu, a sam Tramp mora da brine i o sopstvenoj imovini i o posledicama po potomke. Tako da nije realno očekivati da bi mogao, ako bi pobedio na izborima, da zanemari interese oligarhije iz koje potiče, jer bi to moglo da ga skupo košta, i imovinski i društveno.

Možda je, stoga, najbolje izabrati nekoga ko ne pripada oligarhiji, a ni političkoj klasi. Recimo poput Obame. Ili nekoga ko je izrastao iz političke elite, ali ima cezarističke ambicije, kao Putin recimo. Takva osoba će uspostaviti neposredan odnos sa narodom, a oligarhija neće imati drugog izbora nego da se stavi u službu takve populističke demokratije. Takvih primera, naravno, ima ne mali broj. U Obaminom slučaju, to je nerealno zbog sistema podele vlasti i zbog ograničenog mandata, ali u drugim zemljama tih prepreka nema ili se mogu ukloniti promenama ustava ili zakona. Tako da se privremena prednost pretvara u stalnu, a narod stiče prednost nad oligarhijom, jer može glasovima da smeni vođu, dok oligarsi ne mogu novcem da nateraju glasače da izaberu nekoga koga oni podržavaju.

Teorijski, veoma pronicljiv, recimo, predsednik države ili vlade može da donosi odluke koje su u svakom času u skladu sa interesima većine. Ovo je moguće ukoliko tačno zna interese svih glasača i ukoliko može da odredi kojim će se redom sprovoditi političke, privredne, ili bilo koje druge mere. Jer onda može uvek da obezbedi većinu, koja se menja od mere do mere, i tako zapravo ima demokratsku podršku za sve što čini. To isto važi i kada je reč o oligarhiji. Naime, uvek se može obezbediti da većina oligarha konspirira protiv manjine, gde se članstvo u većini i manjini menja u svakom konkretnom slučaju. Štaviše, takav pronicljiv političar ne mora da brine da li će izgubiti demokratsku podršku čak i ako, recimo, privreda propada i narod siromaši. Veći bi mu problem mogao biti ako stvari krenu na bolje usled nekih spoljašnjih okolnosti, pa je intervencija vlasti nepotrebna ili od manjeg značaja.

Uzmimo, međutim, da je reč o naprednoj zemlji i da je to bar delimično zato što postoji konkurencija u privredi, sastav oligarhije je promenjiv, a političke su stranke otvorene za nove članove i ideje, uspeh u bilo kojoj aktivnosti ne zavisi od naklonosti vlasti, dok politička karijera zavisi od sposobnosti da se obezbedi podrška kako u sopstvenoj partiji tako i na opštim izborima. U tom slučaju, gubitak podrške glasača znači i kraj političke karijere, a neinovativnost i visoki troškovi gubitak tržišta, poslova i zarade. U tim okolnostima, pretnja gubitkom glasova je snažno sredstvo discipliniranja ljudi na vlasti.

Demokratija, dakle, nije nemoćna kao sredstvo da se ukloni autokrata i da se disciplinuju stranke u liberalnim državama. Sa oligarhijama je teže. Potrebne su privredne reforme i reforme partijskog sistema da se one demokratizuju. Ali i to mora da počne sa glasanjem: najpre protiv, možda više puta, a onda za.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side