07.03.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Demokratija

Vladimir Gligorov: Demokratija
Šta može glas, ako se bira između različitih frakcija političke elite? Sve što se izborima može postići jeste da se jedna grupa ljudi, koja je na čelu jedne stranke ili koalicije stranaka, zameni drugom grupom ljudi, koja je na čelu konkurentske stranke ili koalicije.

To je vlast partija, ili partokratija, gde demokratski izbori mogu samo da utiču na kruženje vlasti unutar političke elite koju te vođe stranaka čine. Tome se može dodati i promena naklonosti vlade prema jednoj nasuprot druge grupe oligarha, to jest bogatih ljudi, a sastav elite se može proširiti članovima iz intelektualnih, naučnih, strukovnih i konačno novinarskih krugova – i imamo sistem kruženja elita. Uzmimo i da se članstvo u eliti u velikoj meri nasleđuje, i demokratija je praktično nemoćna da trajnije utiče na raspodelu moći, vlasti, uticaja i, naravno, novca. Glasanjem se utiče na privremenu preraspodelu unutar elite, ali ne i na trajnu, a pogotovo se ne menja odnos između elite i naroda, između izabranih i glasača.

Postoji, znači, stvarna opasnost da se demokratija iskvari, kako se to nekada govorilo. Da se pretvori u izbornu oligarhiju. Ako se, recimo, prate izjave Donalda Trampa, on svoju kandidaturu motiviše upravo potrebom da se promeni oligarhijski sistem, u kojem, po njemu, finansijeri stranaka i političara zapravo vladaju zemljom. On, međutim, ima dovoljno sopstvenih sredstava, jer je on sam jedan od oligarha. Pa može da se posveti interesima naroda i zemlje, jer ne mora svaku političku meru da pravda pred jednom ili drugom grupom bogatih i moćnih.

To je jedan način da se oligarhijskim metodama odbrani demokratija od oligarhije. Veoma bogat pojedinac može da se udruži sa narodom protiv oligarhije, obećavši mu posao, zaradu, sigurnost, bolju budućnost dakle. Naravno, vlast je u demokratiji privremena, u Americi predsedniku je vremenski ograničena na najviše osam godina. Potom je potrebno izabrati novu osobu, a sam Tramp mora da brine i o sopstvenoj imovini i o posledicama po potomke. Tako da nije realno očekivati da bi mogao, ako bi pobedio na izborima, da zanemari interese oligarhije iz koje potiče, jer bi to moglo da ga skupo košta, i imovinski i društveno.

Možda je, stoga, najbolje izabrati nekoga ko ne pripada oligarhiji, a ni političkoj klasi. Recimo poput Obame. Ili nekoga ko je izrastao iz političke elite, ali ima cezarističke ambicije, kao Putin recimo. Takva osoba će uspostaviti neposredan odnos sa narodom, a oligarhija neće imati drugog izbora nego da se stavi u službu takve populističke demokratije. Takvih primera, naravno, ima ne mali broj. U Obaminom slučaju, to je nerealno zbog sistema podele vlasti i zbog ograničenog mandata, ali u drugim zemljama tih prepreka nema ili se mogu ukloniti promenama ustava ili zakona. Tako da se privremena prednost pretvara u stalnu, a narod stiče prednost nad oligarhijom, jer može glasovima da smeni vođu, dok oligarsi ne mogu novcem da nateraju glasače da izaberu nekoga koga oni podržavaju.

Teorijski, veoma pronicljiv, recimo, predsednik države ili vlade može da donosi odluke koje su u svakom času u skladu sa interesima većine. Ovo je moguće ukoliko tačno zna interese svih glasača i ukoliko može da odredi kojim će se redom sprovoditi političke, privredne, ili bilo koje druge mere. Jer onda može uvek da obezbedi većinu, koja se menja od mere do mere, i tako zapravo ima demokratsku podršku za sve što čini. To isto važi i kada je reč o oligarhiji. Naime, uvek se može obezbediti da većina oligarha konspirira protiv manjine, gde se članstvo u većini i manjini menja u svakom konkretnom slučaju. Štaviše, takav pronicljiv političar ne mora da brine da li će izgubiti demokratsku podršku čak i ako, recimo, privreda propada i narod siromaši. Veći bi mu problem mogao biti ako stvari krenu na bolje usled nekih spoljašnjih okolnosti, pa je intervencija vlasti nepotrebna ili od manjeg značaja.

Uzmimo, međutim, da je reč o naprednoj zemlji i da je to bar delimično zato što postoji konkurencija u privredi, sastav oligarhije je promenjiv, a političke su stranke otvorene za nove članove i ideje, uspeh u bilo kojoj aktivnosti ne zavisi od naklonosti vlasti, dok politička karijera zavisi od sposobnosti da se obezbedi podrška kako u sopstvenoj partiji tako i na opštim izborima. U tom slučaju, gubitak podrške glasača znači i kraj političke karijere, a neinovativnost i visoki troškovi gubitak tržišta, poslova i zarade. U tim okolnostima, pretnja gubitkom glasova je snažno sredstvo discipliniranja ljudi na vlasti.

Demokratija, dakle, nije nemoćna kao sredstvo da se ukloni autokrata i da se disciplinuju stranke u liberalnim državama. Sa oligarhijama je teže. Potrebne su privredne reforme i reforme partijskog sistema da se one demokratizuju. Ali i to mora da počne sa glasanjem: najpre protiv, možda više puta, a onda za.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side