09.09.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare

Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare
Jedan problem jeste bojkot. Drugi – pregovori s Kosovom. A onda su tu i privredna kretanja, koja nisu ohrabrujuća. Očekivani odgovor vlasti jesu najave da će se povećavati plate i penzije, a tu je i najavljeni plan o javnim ulaganjima u preporod. Za nove četiri godine, deset, dvanaest, a možda i više milijardi evra u – sve. Zašto sve to? Ostavljam po strani Kosovo jer ni vlast niti opozicija ne mogu da očekuju mnogo glasova na tome.

Jedan razlog jeste što nije neverovatno da bojkot i uspe. Uspeh bi bio ukoliko bi izlaznost bila ispod 50 odsto. Kako na skupštinske izbore ne izlazi više od oko 55 odsto glasača koji su na biračkom spisku, nije potrebno mnogo njih da radi nešto drugo na dan glasanja, pa da se to vidi na smanjenoj izlaznosti. Šta god da se misli o opoziciji, prema istraživanjima javnog mnjenja ona bi ipak trebalo da skupi oko petnaestak ili čak dvadesetak odsto glasova ukoliko bi izašla na izbore. Dovoljno je verovatno da samo najogorčeniji protivnici vlasti zaista i bojkotuju izbore, recimo polovina od onih koji bi inače glasali za opozicione stranke, pa bi verovatno izlaznost bila ispod 50 odsto. I legitimnost vladajućih stranaka bila bi u najmanju ruku sporna.

Ovo je, naravno, problem izbornog spiska. Poređenje možda pomaže. U vreme makedonskog referenduma, koji nije uspeo zbog bojkota, a i posle, gospodin Vučić ga je uzimao za primer nedemokratičnosti vlasti jer su ga ignorisale. O tome sam pisao tada, tako da to nije ovde potrebno ponavljati. No, valja zapaziti da je lakše pobediti bojkotom nego glasanjem, bar ukoliko je cilj da se ospori legitimnost vlasti kada joj se već ne može uzeti vlast. Zašto?

Zato što otprilike 45 odsto glasača sa biračkog spiska ne glasa. Tako da, recimo, još 10 odsto glasača ne izađe na izbore, što je manje od 700.000, i opozicija može da tvrdi da je bojkot uspeo. Zbog čega je vladajućim strankama važno da opozicija izađe na izbore i izgubi, kao što bi izgubila i u Makedoniji. Tako da ne pomaže mnogo vređati i kinjiti opoziciju i elitu i već sve koga ne jer je ona potrebna, potrebno je da izađe na izbore da bi naprednjaci i socijalisti tvrdili da su legitimna većina, te stoga i vlast.

Stoga obećanja. Problem je u tome što izvršenje obećanog zavisi ne od toga da vlasti pobede već od toga da opozicija prihvati da izgubi. Ali zašto bi se nova-stara vlast držala obećanja datih onima koji ne mogu da je ugroze osim nesaradnjom od izbora do izbora? Pa nije izvesno da će milijarde obećanja obezbediti potrebnu izlaznost na izborima.

Drugi problem su pare. Da bi one bile obezbeđene iz poreza ili iz prihoda od ulaganja, potrebno je da se povećava privredna aktivnost. Nije, međutim, uopšte izvesno da bi to trebalo očekivati, bar sada nema osnova da se prognozira značajno ubrzanje privrednog rasta. Ukoliko se, recimo, uzme prosek poslednjih deset kvartala, uključujući i poslednji, za koji sad imamo podatke, dakle drugi kvartal ove godine, prosečna stopa rasta jedva da je veća od tri odsto (3,1). U prva dva kvartala ove godine bila je 2,7 odsto.

Uz to, industrijska proizvodnja ima negativnu stopu rasta ove godine, kao i poljoprivredna proizvodnja. Ulaganja se zaista povećavaju jer je značajno živnulo građevinarstvo. Ono bi svakako značajno nastavilo da doprinosi privrednom rastu i ako bi se zaista trošile milijarde na puteve, železnicu, stadione, kanalizaciju, vodovod i na infrastrukturu svake vrste. Kao što bi se privredni rast podstakao povećanjem potrošnje, domaćinstava i države. Jedino što nije izvesno da bi se postiglo da privredni rast bude značajno brži od tri odsto. Ukoliko bi se povećavao spoljnotrgovinski deficit usled povećane potrošnje i ulaganja, a ne bi se značajnije povećala industrijska proizvodnja, pa i poljoprivreda.

Ukoliko glasači ne poveruju u obećanja i ne očekuju povećanu privrednu aktivnost, bar ne ubrzanije nego poslednjih godina, o decenijama da i ne govorimo, nije jasno zašto bi izašli na glasanje, a ne bi nastavili da glasaju nogama i priduže se onima koji su na biračkom spisku, a zapravo nisu više u zemlji ni u privrednom niti u političkom smislu.

Idu, dakle, izbori, dreši se kesa bar na rečima i vlasti se kao i uvek nadaju da će glasači poverovati u ono što znaju da nije i da neće biti. Uspevalo je mnogo puta dosad, pa će možda opet. Ali malo je potrebno pa da ne uspe.

Jedan problem jeste bojkot. Drugi – pregovori s Kosovom. A onda su tu i privredna kretanja, koja nisu ohrabrujuća. Očekivani odgovor vlasti jesu najave da će se povećavati plate i penzije, a tu je i najavljeni plan o javnim ulaganjima u preporod. Za nove četiri godine, deset, dvanaest, a možda i više milijardi evra u – sve. Zašto sve to? Ostavljam po strani Kosovo jer ni vlast niti opozicija ne mogu da očekuju mnogo glasova na tome.

Jedan razlog jeste što nije neverovatno da bojkot i uspe. Uspeh bi bio ukoliko bi izlaznost bila ispod 50 odsto. Kako na skupštinske izbore ne izlazi više od oko 55 odsto glasača koji su na biračkom spisku, nije potrebno mnogo njih da radi nešto drugo na dan glasanja, pa da se to vidi na smanjenoj izlaznosti. Šta god da se misli o opoziciji, prema istraživanjima javnog mnjenja ona bi ipak trebalo da skupi oko petnaestak ili čak dvadesetak odsto glasova ukoliko bi izašla na izbore. Dovoljno je verovatno da samo najogorčeniji protivnici vlasti zaista i bojkotuju izbore, recimo polovina od onih koji bi inače glasali za opozicione stranke, pa bi verovatno izlaznost bila ispod 50 odsto. I legitimnost vladajućih stranaka bila bi u najmanju ruku sporna.

Ovo je, naravno, problem izbornog spiska. Poređenje možda pomaže. U vreme makedonskog referenduma, koji nije uspeo zbog bojkota, a i posle, gospodin Vučić ga je uzimao za primer nedemokratičnosti vlasti jer su ga ignorisale. O tome sam pisao tada, tako da to nije ovde potrebno ponavljati. No, valja zapaziti da je lakše pobediti bojkotom nego glasanjem, bar ukoliko je cilj da se ospori legitimnost vlasti kada joj se već ne može uzeti vlast. Zašto?

Zato što otprilike 45 odsto glasača sa biračkog spiska ne glasa. Tako da, recimo, još 10 odsto glasača ne izađe na izbore, što je manje od 700.000, i opozicija može da tvrdi da je bojkot uspeo. Zbog čega je vladajućim strankama važno da opozicija izađe na izbore i izgubi, kao što bi izgubila i u Makedoniji. Tako da ne pomaže mnogo vređati i kinjiti opoziciju i elitu i već sve koga ne jer je ona potrebna, potrebno je da izađe na izbore da bi naprednjaci i socijalisti tvrdili da su legitimna većina, te stoga i vlast.

Stoga obećanja. Problem je u tome što izvršenje obećanog zavisi ne od toga da vlasti pobede već od toga da opozicija prihvati da izgubi. Ali zašto bi se nova-stara vlast držala obećanja datih onima koji ne mogu da je ugroze osim nesaradnjom od izbora do izbora? Pa nije izvesno da će milijarde obećanja obezbediti potrebnu izlaznost na izborima.

Drugi problem su pare. Da bi one bile obezbeđene iz poreza ili iz prihoda od ulaganja, potrebno je da se povećava privredna aktivnost. Nije, međutim, uopšte izvesno da bi to trebalo očekivati, bar sada nema osnova da se prognozira značajno ubrzanje privrednog rasta. Ukoliko se, recimo, uzme prosek poslednjih deset kvartala, uključujući i poslednji, za koji sad imamo podatke, dakle drugi kvartal ove godine, prosečna stopa rasta jedva da je veća od tri odsto (3,1). U prva dva kvartala ove godine bila je 2,7 odsto.

Uz to, industrijska proizvodnja ima negativnu stopu rasta ove godine, kao i poljoprivredna proizvodnja. Ulaganja se zaista povećavaju jer je značajno živnulo građevinarstvo. Ono bi svakako značajno nastavilo da doprinosi privrednom rastu i ako bi se zaista trošile milijarde na puteve, železnicu, stadione, kanalizaciju, vodovod i na infrastrukturu svake vrste. Kao što bi se privredni rast podstakao povećanjem potrošnje, domaćinstava i države. Jedino što nije izvesno da bi se postiglo da privredni rast bude značajno brži od tri odsto. Ukoliko bi se povećavao spoljnotrgovinski deficit usled povećane potrošnje i ulaganja, a ne bi se značajnije povećala industrijska proizvodnja, pa i poljoprivreda.

Ukoliko glasači ne poveruju u obećanja i ne očekuju povećanu privrednu aktivnost, bar ne ubrzanije nego poslednjih godina, o decenijama da i ne govorimo, nije jasno zašto bi izašli na glasanje, a ne bi nastavili da glasaju nogama i priduže se onima koji su na biračkom spisku, a zapravo nisu više u zemlji ni u privrednom niti u političkom smislu.

Idu, dakle, izbori, dreši se kesa bar na rečima i vlasti se kao i uvek nadaju da će glasači poverovati u ono što znaju da nije i da neće biti. Uspevalo je mnogo puta dosad, pa će možda opet. Ali malo je potrebno pa da ne uspe.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri? Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri?

    "Velika je laž njihove nauke da se čovek rađa sa tim sklonostima, to uopšte nije tačno. Rođenje deteta se već vrši u utrobi majke. Čim je začeto, ono je rođeno. Ono se već tada vaspitava. Međutim, majke su sad zaposlene u fiminističkim pokretima, pa nemaju vremena kad da vaspitavaju svoju decu", ovim rečima je jedan od učesnika protesta protiv održavanja Prajda u Beogradu, otac Antonije, obrazložio razloge zbog kojih je protiv ove manifestacije i šta je to što on zamera "onim drugima".

  • Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu

    Poslednjih dana došlo je do novog uzbuđenja na svetskom tržištu sirove nafte jer je u proteklu subotu izvršen vrlo efikasan teroristički napad na glavno saudijsko postrojenje za “preradu” nafte za izvoz Abkoik, u vlasništvu čuvene kompanije Saudi Aramko.

  • Dževad Sabljaković: Olupine i ploveći logori Dževad Sabljaković: Olupine i ploveći logori

    Prije 85 godina Tomas Man je pošao u "civilizovanu pustolovinu". Desetodnevno putovanje brodom iz Evrope u Ameriku opisao je u dnevniku kojem je dao naslov "Preko mora s Don Kihotom". Na brodu, koji naziva "udobni Holanđanin", bilo je svega tridesetak putnika. Niko nije bio turist.

  • Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast

    Da bi to bilo moguće, potreban je značajan rast produktivnosti. Ovde je potrebno razdvojiti dve stvari. Jedno je rast po stanovniku, koji može da se ubrzava kako se smanjuje stanovništvo. Čak i ako se ukupna proizvodnja zapravo ne povećava. To je druga stvar, rast ukupne proizvodnje uz smanjenje broja stanovnika. To bi zahtevalo da se s manjim brojem stanovnika postigne veća ukupna proizvodna, što će reći da se povećava produktivnost rada.

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Vladimir Gligorov: Dve unije Vladimir Gligorov: Dve unije

    Biti u dve unije istovremeno, Evropskoj i Evroazijskoj, nije moguće. Ne samo zato što je članstvo u Evropskoj uniji političko, a ne samo privredno. Ali i samo sa stanovišta trgovačke politike, nije moguće biti u carinskoj evropskoj i evroazijskoj uniji. Ukoliko to nije očigledno, valja se podsetiti da je osnovni razlog ukrajinskih sukoba, unutar zemlje i sa Rusijom, bio upravo taj što je bilo potrebno birati između te dve unije, pa je predsednik bio za Evroazijsku, a većina naroda za Evropsku.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side