10.10.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Dug i ulaganje

Vladimir Gligorov: Dug i ulaganje
Bruto spoljni dug Srbije je negde oko 26 milijardi evra ili nešto manje od 80 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Neto finansijske obaveze su, međutim, gotovo 35 milijardi evra, što je za nekoliko postotaka više nego BDP (koji je bio oko 33,5 milijardi evra na kraju prošle godine).

Bruto finansijske obaveze su nešto veće od 54 milijarde evra. Razliku čine uglavnom gotov novac, trgovački krediti, devizne rezerve i oko tri milijarde evra što direktnih, što portfolio investicija. Prihodi od ulaganja u inostranstvo su otprilike jedna petina rashoda. Drukčije rečeno, na oko 20 milijardi evra ulaganja u stranu imovinu i novac zarađuje se oko jedne petine zarade na strana ulaganja od nešto više od 54 milijarde evra. Tako je, recimo, 2015. razlika između rashoda i prihoda od ulaganja bila nešto manje od dve milijarde evra. Drukčije rečeno, nešto više od pet odsto bruto domaćeg proizvoda su neto godišnje obaveze po osnovu stranih ulaganja, srpskih u strane zemlje i stranih u Srbiju.

Kada je reč o stranom dugu, dakle o obavezama po, uprošćeno rečeno, stranim kreditima, oko 15 milijardi su javni, a oko 10 privatni, korporativni dugovi. Domaćinstva uglavnom nemaju strane dugove, mada su njihovi krediti u najvećoj meri indeksirani u stranom novcu, uglavnom u evrima. Nezavisno od mnogih drugih pitanja koja se time otvaraju, valja naprosto zapaziti da su država i preduzeća dužnici prema inostranstvu. Takođe, njihove su i gotovo sve strane finansijske obaveze, bilo da je reč o ulaganjima ili o kreditima.

E, sada, obično se misli da strani dugovi mogu da budu problem, dok to nije slučaj sa stranim ulaganjima, štaviše ona su rešenje. Naravno, ako se pogleda platni bilans jasno je da su sve to obaveze prema inostranstvu. Računa se, međutim, da se krediti moraju vratiti, a ulaganja ne moraju. Teret pogrešne odluke nekog stranog investitora pada na njega, dok to nije slučaj s kreditima. Ovo je očigledno pogrešno, ali veruje se da je privredni, ako ne finansijski efekat ulaganja superioran kreditiranju.

Zašto? Jedan argument jeste da će neko ko uloži novac u neku privrednu aktivnost težiti da reinvestira ostvarenu dobit, dok neko ko je naprosto odobrio kredit može novac koji mu se vrati da uloži u neku drugu zemlji. Ovo nije naročito uverljivo. Jer, ako je neko ulaganje isplativo reinvestiranje profita će se isplatiti isto toliko koliko i refinansiranje kredita. Ukoliko, pak, nije isplativo nastaviti s nekom privrednom aktivnošću, dodatno ulaganje, potpuno nezavisno od toga koji je finansijski izvor, neće imati smisla. Osim ukoliko se ne obezbedi neka subvencija ili neka posebna pogodnost.

Što vodi sledećem pitanju: na koga padaju eventualni troškovi bankrotstva ili rđavih poslovnih rezultata uopšte? Uzmimo za primer nenaplativa potraživanja. Tu je reč o kreditima koje su banke izdale i koje ne mogu da naplate jer dužnici nemaju prihod iz kojeg bi vratili dug. U srpskom slučaju reč je o oko 3,5 milijardi evra (krajem marta 2016), s tim da veći deo pada na preduzeća nego na domaćinstva. Najveći problem su građevinska preduzeća, ali i krediti uloženi u nekretnine i u prerađivačku industriju. Ukupna nenaplativa potraživanja nešto su veća od 10 odsto bruto domaćeg proizvoda. Takođe, više od 20 odsto ulaganja, aktive, banaka.

Argument bi sada bio sledeći. Da je taj novac mobilisan na berzi, dakle da je reč o deonicama a ne o kreditu, banke se ne bi suočavale s problemima s kojima se suočavaju, dok bi gubitak pao na berzanske ulagače. No, s kojim se problemima suočavaju banke? Osnovni problem nije u tome da one nemaju novac koji bi uložile, već u tome što visok nivo nenaplativih potraživanja pre svega u korporativnom sektoru čini kreditiranje rizičnim ili, drukčije rečeno, zahteva da se zaračunavaju visoke kamate. Usled čega tražnja za kreditima nije naročito velika, a i ponuda je ograničena na dužnike koji su sigurniji. Recimo na domaćinstva, usled čega se ti krediti i povećavaju.

Isto važi i za strana ulaganja. Eventualno rđavo poslovanje i slaba zarada od direktnih investicija neće uticati povoljno na to da dođe do novih ulaganja. Što se vidi i na znatno smanjenom prilivu stranih ulaganja u poslednjih nekoliko godina. Osim ukoliko se ne otvore neke posebne pogodnosti. Što je takođe potrebno imati u vidu. Upravo zato što eventualni gubici na ulaganjima padaju na same ulagače, verovatnoća da će se subvencionirati neposredna ulaganja mnogo je veća nego da će se pokriti gubici kreditora i dužnika. Zapravo, banke i uostalom štediše strahuju da će privredne vlasti inflatornim merama oporezovati poverioce, usled čega se i štednja i kreditiranje obavljaju u stranom novcu.

Zbog toga nema mnogo smisla razlikovati strane obaveze po osnovu kredita i ulaganja jer i jedno i drugo su obaveze privrede prema inostranstvu. Ukoliko su te obaveze velike, kao što je slučaj u Srbiji, moraće se, kao što se vidi upravo u poslednjih par godina, štedeti više, što će reći trošiti manje.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side