Vladimir Gligorov: Dug i ulaganje
10.10.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Dug i ulaganje

Vladimir Gligorov: Dug i ulaganje
Bruto spoljni dug Srbije je negde oko 26 milijardi evra ili nešto manje od 80 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Neto finansijske obaveze su, međutim, gotovo 35 milijardi evra, što je za nekoliko postotaka više nego BDP (koji je bio oko 33,5 milijardi evra na kraju prošle godine).

Bruto finansijske obaveze su nešto veće od 54 milijarde evra. Razliku čine uglavnom gotov novac, trgovački krediti, devizne rezerve i oko tri milijarde evra što direktnih, što portfolio investicija. Prihodi od ulaganja u inostranstvo su otprilike jedna petina rashoda. Drukčije rečeno, na oko 20 milijardi evra ulaganja u stranu imovinu i novac zarađuje se oko jedne petine zarade na strana ulaganja od nešto više od 54 milijarde evra. Tako je, recimo, 2015. razlika između rashoda i prihoda od ulaganja bila nešto manje od dve milijarde evra. Drukčije rečeno, nešto više od pet odsto bruto domaćeg proizvoda su neto godišnje obaveze po osnovu stranih ulaganja, srpskih u strane zemlje i stranih u Srbiju.

Kada je reč o stranom dugu, dakle o obavezama po, uprošćeno rečeno, stranim kreditima, oko 15 milijardi su javni, a oko 10 privatni, korporativni dugovi. Domaćinstva uglavnom nemaju strane dugove, mada su njihovi krediti u najvećoj meri indeksirani u stranom novcu, uglavnom u evrima. Nezavisno od mnogih drugih pitanja koja se time otvaraju, valja naprosto zapaziti da su država i preduzeća dužnici prema inostranstvu. Takođe, njihove su i gotovo sve strane finansijske obaveze, bilo da je reč o ulaganjima ili o kreditima.

E, sada, obično se misli da strani dugovi mogu da budu problem, dok to nije slučaj sa stranim ulaganjima, štaviše ona su rešenje. Naravno, ako se pogleda platni bilans jasno je da su sve to obaveze prema inostranstvu. Računa se, međutim, da se krediti moraju vratiti, a ulaganja ne moraju. Teret pogrešne odluke nekog stranog investitora pada na njega, dok to nije slučaj s kreditima. Ovo je očigledno pogrešno, ali veruje se da je privredni, ako ne finansijski efekat ulaganja superioran kreditiranju.

Zašto? Jedan argument jeste da će neko ko uloži novac u neku privrednu aktivnost težiti da reinvestira ostvarenu dobit, dok neko ko je naprosto odobrio kredit može novac koji mu se vrati da uloži u neku drugu zemlji. Ovo nije naročito uverljivo. Jer, ako je neko ulaganje isplativo reinvestiranje profita će se isplatiti isto toliko koliko i refinansiranje kredita. Ukoliko, pak, nije isplativo nastaviti s nekom privrednom aktivnošću, dodatno ulaganje, potpuno nezavisno od toga koji je finansijski izvor, neće imati smisla. Osim ukoliko se ne obezbedi neka subvencija ili neka posebna pogodnost.

Što vodi sledećem pitanju: na koga padaju eventualni troškovi bankrotstva ili rđavih poslovnih rezultata uopšte? Uzmimo za primer nenaplativa potraživanja. Tu je reč o kreditima koje su banke izdale i koje ne mogu da naplate jer dužnici nemaju prihod iz kojeg bi vratili dug. U srpskom slučaju reč je o oko 3,5 milijardi evra (krajem marta 2016), s tim da veći deo pada na preduzeća nego na domaćinstva. Najveći problem su građevinska preduzeća, ali i krediti uloženi u nekretnine i u prerađivačku industriju. Ukupna nenaplativa potraživanja nešto su veća od 10 odsto bruto domaćeg proizvoda. Takođe, više od 20 odsto ulaganja, aktive, banaka.

Argument bi sada bio sledeći. Da je taj novac mobilisan na berzi, dakle da je reč o deonicama a ne o kreditu, banke se ne bi suočavale s problemima s kojima se suočavaju, dok bi gubitak pao na berzanske ulagače. No, s kojim se problemima suočavaju banke? Osnovni problem nije u tome da one nemaju novac koji bi uložile, već u tome što visok nivo nenaplativih potraživanja pre svega u korporativnom sektoru čini kreditiranje rizičnim ili, drukčije rečeno, zahteva da se zaračunavaju visoke kamate. Usled čega tražnja za kreditima nije naročito velika, a i ponuda je ograničena na dužnike koji su sigurniji. Recimo na domaćinstva, usled čega se ti krediti i povećavaju.

Isto važi i za strana ulaganja. Eventualno rđavo poslovanje i slaba zarada od direktnih investicija neće uticati povoljno na to da dođe do novih ulaganja. Što se vidi i na znatno smanjenom prilivu stranih ulaganja u poslednjih nekoliko godina. Osim ukoliko se ne otvore neke posebne pogodnosti. Što je takođe potrebno imati u vidu. Upravo zato što eventualni gubici na ulaganjima padaju na same ulagače, verovatnoća da će se subvencionirati neposredna ulaganja mnogo je veća nego da će se pokriti gubici kreditora i dužnika. Zapravo, banke i uostalom štediše strahuju da će privredne vlasti inflatornim merama oporezovati poverioce, usled čega se i štednja i kreditiranje obavljaju u stranom novcu.

Zbog toga nema mnogo smisla razlikovati strane obaveze po osnovu kredita i ulaganja jer i jedno i drugo su obaveze privrede prema inostranstvu. Ukoliko su te obaveze velike, kao što je slučaj u Srbiji, moraće se, kao što se vidi upravo u poslednjih par godina, štedeti više, što će reći trošiti manje.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nikola Lunić: Brat Li Nikola Lunić: Brat Li

    Li Venliang, oftalmolog iz Vuhana, umro je 7. februara ove godine od posledica koronavirusne upale pluća. On je prvi pokušao javno da upozori na zabrinjavajući broj virusnih infekcija koje mogu da prerastu kontrolisane uslove. Međutim, na samom početku virusne infekcije Komunistička partija Kine odlučila je da to ipak sakrije od domaće i svetske javnosti, a dr Li je bio ukoren i prisiljen da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu

  • Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se

    Dok se velike sile nadmeću kako da preurede svet po svom ukusu, novi globalni poredak zavela je minijaturna, nevidljiva avetinja – koronavirus. Presekla je globalizaciju i izazvala zatvaranje granica više od Donalda Trampa, mlavi otpore svojoj svemoći jednostavnije od Vladimira Putina i Si Đinpinga, dodatno umanjuje neophodnu dozu jedinstva u EU i sve njih inspiriše da se međusobno optužuju za njegovu iznenadnu najezdu.

  • Vladimir Gligorov: Tri zablude Vladimir Gligorov: Tri zablude

    Evropska ekonomska zajednica, pa potom Evropska unija uticale su na diktatorske ili autokratske režime, desne ili leve (da ne ulazim u detaljnije karakterizacije) na taj način što su nudile proces evropeizacije.

  • Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke

    Nije to baš često u Vučićevoj Srbiji da u javnost prodru veoma različiti pogledi državnih funkcionera na neko krupno privredno pitanje, kao što je sada slučaj u prodaji ili odustajanju od prodaje Komercijalne banke u Beogradu.

  • Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa

    Iako “korona kriza” još nije širom sveta došla do svojih krajnjih granica i nanela sve moguće štete i mnogobrojne ljudske žrtve, u svetskom javnom mnjenju već se tu i tamo postavlja pitanje da li će ova pandemija ostaviti neke trajne posledice ili će se politički i ekonomski trendovi na planeti nastaviti tamo gde su prekinuti pre nekoliko sedmica, sa osnovnim ciljem da se nadoknadi propušteno?

  • Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure

    Paradoksalno ali istinito, posao cenzora u svim vremenima i svim sistemima nikada nije bio lak. U krajnjem skoru uvek je bivao osujećen, a sizifovski napori i nalogodavaca i izvođača radova po pravilu su završavali tako što su i jedni i drugi, nakon izvesnog vremena, bivali izloženi javnoj osudi i stubu srama.

  • Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama

    “To što sam paranoičan ne znači i da me niko ne juri”, odavno je ovo prepričavano, više kao štos, ali kako vreme prolazi i kako kanali informisanja postaju ne samo svima dostupni nego i otvoreni za sve “autore” – sve je primenljivije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side