27.01.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Dve strategije

Vladimir Gligorov: Dve strategije Medija centar
Nisam siguran da je čak i Vlada svesna da se fiskalna i finansijska održivost zasnivaju na pretpostavci da će se sprovesti strukturne ili regulatorne reforme.

Jer, od njih zavisi privredni oporavak, čiji opet izostanak čini sve bilanse, privatne kao i javne, neodrživim. Alternativa reformama, ako je bar suditi po ponašanju Vlade, jeste stimulisanje uglavnom stranih ulaganja. Koliko je to održivo zavisi u velikoj meri od toga kolikim se sredstvima stimulacije raspolaže. No, pre toga, nije nezanimljivo ukazati na jedno nerazumevanje.

Naime, prodati neko preduzeće i privući, kako se to kaže, neko strano ili domaće ulaganje – načelno se ni po čemu ne razlikuju. Investitor kupuje budući profit što, opet u načelu, znači da je vrednost neke već postojeće imovine jednaka onoj koja bi nastala ukoliko bi se u nju iznova uložilo. Ukoliko se, drukčije rečeno, ne smatra da je potrebno ograničiti privatna ulaganja, ne bi trebalo ograničavati ni privatizacije postojećih preduzeća, ako su ona u javnom vlasništvu. Iz istog razloga nema načelne razlike između stimulisanja ulaganja u postojeća preduzeća i ona koja se tek oformljuju. Da li će, recimo, strani investitor kupiti zgradu u Beogradu ili će izgraditi novu, u načelu je isto.

Iz čega sledi i da nema načelnih razloga da se drukčije tretiraju oni koji bi da ulože u novu aktivnost od onih koji postojeću proširuju ili je inoviraju. To je jedan od razloga što se savetuju takozvane horizontalne mere, a ne one diskrecione. Među tim horizontalnim od najvećeg su značaja one koje obezbeđuju jednakost pred zakonom ili, drukčije rečeno, jednak pristup tržištu. Jeste, važna je industrija nafte i gasa, pa je važan i gasovod, a važna su i ulaganja u izgradnju stanova i hotela, kao što je važna i proizvodnja automobila. Što sve zajedno ne znači da oni koji bi da ulažu u sve te aktivnosti ne bi trebalo da konkurišu za tu mogućnost, kao što bi trebalo da čine ako bi, recimo, sve to bili postupci privatizacije. Ukoliko postoje izgledi za zaradu, ili što bi se reklo za sticanje profita, oni bi trebalo da budu dostupni svima. To što neko ima novca, mnogo novca čak, ne znači da bi trebalo da ima pravo na profit, već samo na to da pod jednakim uslovima može taj novac da uloži. Ne da ide preko reda, da se tako izrazim.

I to su te dve strategije. Jedna jeste liberalna, ona koja se zasniva na regulatornim reformama, dakle onima koje imaju horizontalne efekte, koje stavljaju sve privredne aktere u, koliko je to moguće, jednake položaje. Vlasti nisu, ili drukčije rečeno ne bi trebalo da budu pristrasne. Štaviše, neki vid pozitivne diskriminacije bio bi opravdan, recimo kada je reč o malim preduzećima ili o ljudima koji imaju ideju, ali ne i novac da je sprovedu, jer je rizik veliki, budući da im je jedina zaloga upravo ta ideja, čija je prođa na tržištu neizvesna. Isto važi i za razne vrste socijalne pristrasnosti, kada je reč o obrazovanju ili zdravlju ili, uostalom, o osnovnoj sigurnosti, što se podvodi pod zaštitu ljudskih prava.

Alternativna strategija jeste ona koja je, primera radi, a i da bi se konkretizovao kontekst, sprovođena između 2004. i 2008. godine, mada i one ranije nisu bile kategorijalno različite. To je strategija selektivnih subvencija. U jednom periodu posebno je popularna bila politika podrške nacionalnim liderima ili, čak, regionalnim liderima. Naša će kompanija, govorilo se, biti najveća u regionu jer će država, a to će reći budžet, na jedan ili drugi način podržati njene aktivnosti, dakle privilegovaće njena ulaganja. Šta tu tačno znači „naša“? Ukoliko je reč o monopolu, kao što mora da bude, to će značiti da ćemo mi u vidu potrošača plaćati skuplje proizvode tog preduzeća (ako ne neposredno u ceni, onda preko poreza). Ili, ako je reč o zaštiti od konkurencije, to znači da će vlasnici tog preduzeća ostvariti veći profit upravo zato što ćemo mi kao potrošači i poreski obveznici plaćati višu cenu i subvencionisati ta ulaganja. Ništa se ne menja ako je to preduzeće „naše“ u tom smislu da je u državnom vlasništvu, jedino što će koristi od neopravdano velikih profita imati politički, a ne privredni preduzetnici.

Razlika između ovih dveju strategija – liberalne ili neoliberalne (razlika je kontekstualna), sa jedne strane i nacionalističke ili socijalističke (u zavisnosti od toga da li je reč o privatnim ili državnim monopolima) sa druge strane – jeste upravo u tome postoje li jednake mogućnosti rada i ulaganja ili ne. Tačno je da neki tvrde da je privatna svojina uvek efikasnija od državne, a drugi opet da je upravo suprotno tačno, bar sa stanovišta javnog interesa, ali i jedno i drugo je netačno ako se time opravdavaju monopoli, nacionalni ili državni, svejedno.

Razlikovanje ovih dveju strategija važno je zato što će se obično liberalne reforme napustiti upravo tako što će se zagovarati jedna ili druga vrsta državnog intervencionizma, dakle posebnih poslova države sa onima koji imaju mnogo para, a kojima je zato potrebno činiti posebne ustupke – da ne moraju da stoje u redu, da konkurišu na tržištu, dakle i da im se poslovi subvencionišu. Pre pola godine, ili tako nekako, činilo se da se došlo do razumevanja da je tastrategija, nazovimo je jednostavnosti radi oligarhijskom, neodrživa, ali nije izvesno, kao što sam rekao na početku, da se Vlada seća te ocene. Pa se vraća alternativnoj strategiji privilegovanih poslovnih odnosa koji se sklapaju u „našem“ interesu.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (3) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 28.01.2014, 15:02h Siniša Stanojević (1)

    ,,Da li će, recimo, strani investitor kupiti zgradu u Beogradu ili će izgraditi novu, u načelu je isto''. Pa nije isto, kada se gradi iznova građevinska industrija ima posao. Drugo, pod ,,jednakim uslovima''...ako tako postavite stvari onda će se samo Beograd i nekoliko većih gradova razvijati, a ostali su propali, što se i dešava. Za nerazvijena područja mora da postoji stimilacija, jer ako toga nema, nema šanse da investitori dođu..Pustiti da samo tržište sve reguliše je moguće u razvijenim državama, ali u Srbiji to je katastrofa, osim ako nećete da se SVI presele u Beograd, Novi Sad...što se polako i dešava. Daću vam samo jedan primer, u mnogim mestima u Srbiji ne posotoji trgovinska radnja da ljudi kupe osnovne namirnice, jednostavno nema...jer se privatom vlasniku ne isplati...da ne govorim o bankama, benzinskim pumpama i drugim stvarima...i onda ljudi odlaze iz tih mesta, pretrpavaju gradove i nastaje haos i velika nezaposlenost. Tu država mora da reaguje, da svesno pravi gubitke, da napravi mini trgovinske radnje, banke, benzinske pumpe itd kako bi zadržala stanovništvo u tim nerazvijenim područjima. U razvijenim državama život na selu i u malim mestima je kao iz bajke, ali tim ljudima su obezbeđeni najosnovniji uslovi, a to radi država, a ne privatni vlasnik...drugi problem je centralizacija, odnosno što nije urađena suštinska decentralizacije, već o svemu odlučije nekoliko ljudi u Beogradu, pa se dešavaju ovakve stvari kao u Užicu sa vodom, da niko ne zna ko je i za šta nadležan, nekoliko ministarstva...sto babica kilava deca, umesto da o svemu tome odlučuje gradska vlast, a ne ministri iz Beograda. primera je bezborj. Drugo, ne može u svim područjima poreska politika da bude ista, jer Beogard i Zaječar nisu isti. Ja sam imao privatno preduzeća za vreme bivše Jugoslavije i bilo je registrovano u Gostivaru, jer je porez bio mali, a u Beogradu veoma visok i više mi se isplatilo, toga sada nema. Hoću da kažem, da je pogubno liberalizovati sve i onda će, kao, tržište sve da sredi, pa neće, nastaće haos još veći i još veća nezaposlenost. Nije važno da li je mačka crna ili bela ako lovi miševe.

  • 28.01.2014, 13:20h neko (4)

    Prvo da kazem da veoma postujem gospodina Gligorova, a onda da odgovorim na njegove dileme. Ne, niko u Vladi, pa cak ni u celoj politickoj eliti u Srbiji, ne razume u kakvom smo problemu. Ne razume sta su strukturne reforme koje se moraju desiti. Niti zeli da razume, jer im ovako vise odgovara. Makar trenutno. Ono sto je nepoznanica za sve nas je sta ce biti koraci kada se dodje do zida? Da li ce mozda drzava oporezovati dodatno bankarske uloge, da li ce ih "zamrznuti", da li ce ih potpuno oteti? Da li ce drzava poceti silom da otima svakom ko ima vise od tri obroka dnevno? Ili ce mozda ipak nekom doci u glavu da mora da se korenito promeni situacija u Srbiji. Ako se izabere prvi put, imacemo dodatno, masovno napustanje Srbije mladih i obrazovanih ljudi, prestanak dotacija, mozda cak i preseljenje roditelja u inostranstvo. Drugim recima, to bi bio poslednji ekser na kovcegu zvanom Srbija. Ne bi bilo povratka. Za par decenija postali bismo novi Hazari. Mnogi su narodi nestajali u istoriji. Ne bismo bili ni prvi, ni poslednji. Druga opcija bi u narednih 10 godina donela preporod Srbije.

  • 27.01.2014, 22:35h RaDissha (1)

    Nije neophodno reći da su opservacije gospodina Gligorova odlične , tačnije , one su izvanredne .Voleo bih samo , da je malo više prostora posvetio neuspelom pokušaju Ministra Radulovića da hiruškim zahvatima interveniše na "bolesniku punom kancera" , kao i na proceni da li će Vučić u narednoj Vladi , sa nekim novim ministrom nastaviti tamo gde je zapelo , ili je ovo sa Radulovićem bio samo experiment?

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja” Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja”

    Kako to da će u septembru biti 25 godina od prve posjete Ivana Pavla Drugog Hrvatskoj, kada je Papa pozvao kršćane i druge na odlučno suočavanje s prošlošću, na oprost i pomirenje, a da se hrvatski biskupi dosad nisu odvažili izraditi jedan temeljiti i sveobuhvatni dokument na temu “povjesnog pamćenja na očišćen način”

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side