01.07.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Hrvatska i evro

Vladimir Gligorov: Hrvatska i evro www.mc.rs
Kako će Hrvatska postati dvadeset i osma članica Evropske unije, otvaraju joj se i vrata za pristupanje evropskoj monetarnoj uniji, dakle mogu da zamene kunu sa evrom, doduše tek kroz nekoliko godina, verovatno ne manje od tri. Hoće li hrvatske monetarne vlasti raditi na tome da se integrišu u evropski sistem centralnih banaka? Odgovor je pozitivan.

Ovo je zanimljivo zato što se i dalje govori o mogućem raspadu monetarne unije, usled čega bi pristupanje njoj trebalo da bude manje privlačno, ako ne i sasvim odbojno. No, početkom sledeće godine će Letonija preći na evro, a nijedna zemlja članica ne pokazuje interes da povrati monetarni suverenitet, dakle da se vrati sopstvenom novcu. Zašto?

Prednost sopstvenog novca jeste pre svega u tome što se stiče mogućnost da se utiče na inflaciju, ukoliko se naravno utvrđivanje kursa prepusti tržištu stranim novcem. Centralna banka može da interveniše na tržištu novcem i da tako obezbedi uticaj na kamatne stope i time da inflacija bude onolika koliku smatra usklađenom sa održivim privrednim rastom. Naravno, u malim zemljama kakve su praktično sve u Evropskoj uniji, u privrednom smislu, kretanja u spoljnoj trgovini i u prekograničnim finansijskim tokovima značajno utiču na kretanja kursa, pa tako i na inflaciju. No, ukoliko je reč o zemlji koja ima relativno visoku potencijalnu stopu rasta, kao što je slučaj sa svim balkanskim zemljama koje su sve manje razvijene, kurs bi trebalo da teži da, bar realno, apresira, što bi trebalo da deluje pozitivno na smirivanje inflacije, usled čega bi centralna banka mogla da obezbedi ispunjenje svog inflatornog cilja sa relativno niskom kamatnom stopom, što bi trebalo pozitivno da utiče na ulaganja, pa tako i na privredni rast. I sada, ako još rastu rizici da će se evro raspasti, zbog čega težiti pristupanju evropskoj monetarnoj uniji?

Pogledajmo, međutim, kako stoje stvari sa deviznim rezervama u svim zemljama koje ne koriste evro kao svoj novac, ali im je on novac u kojem čuvaju devizne rezerve. Nezavisno od režima kursa, devizne rezerve u tim zemljama krećuse između 20 i 30 odsto od njihovih bruto domaćih proizvoda. U Srbiji su prošle godine bile iznad 30, a u Hrvatskoj oko 25 odsto. Poređenja radi, ruske devizne rezerve činile su krajem prošle godine negde oko 23 odsto BDP-a. Naravno, u ruskom slučaju one su posledica suficita u razmeni sa inostranstvom, dok sve ove zemlje imaju deficite u dužem razdoblju ili, u najboljem slučaju, uravnoteženu razmenu sa inostranstvom. To je zato što njihove centralne banke nisu uspele da obezbede potrebno poverenjeu sopstvenim zemljama, pa je štednja uglavnom u stranom novcu, to jest u evrima. Usled toga, i krediti su uglavnom u evrima ili su vezani za evro. Usled toga centralna banka je prinuđena da vodi računa o kursu, te ili ne može da smanji kamatne stope koliko bi bilo potrebno ili je njena monetarna politika, dakle politika uticanja na kamatne stope, neefikasna jer se najveći deo poslova svake vrste obavlja u evrima. U tim okolnostima i država se uglavnom zadužuje u inostranstvu, što dodatno čini ne samo monetarnu politiku irelevantnom, već je i ograničava, jer eventualna devalvacija stvara ozbiljne probleme svim dužnicima, uključujući i fiskalne vlasti. Usled toga, monetarna politika postaje zapravo sredstvo očuvanja kursa, čemu pomaže postojanje visokih deviznih rezervi.

To je uglavnom situacija u kojoj se nalazi Hrvatska. I to ne od juče, već negde od 1994. godine. U tim okolnostima napuštanje kune i prelazak na evro je korak napred, jer se uklanja potreba da se održavaju visoke kamatne stope na dugove i obveznice u kunama, a dobija se pristup uslugama koje pruža Evropska centralna banka. To je bio razlog što je toliko zemalja htelo da se učlani u monetarnu uniju i taj razlog još uvek nije nestao. Pogotovo ako je reč o zemljama dužnicima. Jer, kao što znamo iz drugih istorijskih primera, da bi se monetarna unija raspala potrebno je da ona ne bude u interesu zemljama kreditorima, a ne dužnicima.

Zašto druge zemlje ne pređu unilateralno na evro, kao recimo Crna Gora ili Kosovo? Zato što se gubi marginalna korisnost od sopstvenog novca, a ne dobija se pristup Evropskoj centralnoj banci. To je onda kao da je centralna banka na režimu valutnog odbora ili da brani fiksni kurs, što je uglavnom slučaj sa svim balkanskim zemljama. U tu se svrhu onda prikupljaju devizne rezerve i njima interveniše na tržištu stranog novca. U tom režimu monetarna politika je veoma ograničena, ako je uopšte moguća. Uglavnom teži da bude restriktivnija nego što je neophodno, jer mora da se zaštiti od rizika devalvacije.

Tako da je za Hrvatsku, koja je praktično na režimu fiksnog kursa od sredine devedesetih godina do danas, prelazak na evro nešto kao monetarno olakšanje.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side