12.03.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Italija i evro

Vladimir Gligorov: Italija i evro
Ishod na izborima u Italiji nije u neskladu sa demokratskim iskustvom te zemlje.

Ranije je postojala dominantna partija koja je menjala koalicione partnere, zapravo relativno često, ali je ta nestabilnost bila površinska, ako tako mogu da kažem. Dugoročni problemi bili su pogoršanje u ustanovama, javnim i privatnim, a i rast u javnim obavezama. Italija već duže vreme ima veoma veliki javni dug. Usled čega, da bi nekako održala njegov nivo u odnosu na ukupnu proizvodnju i dohodak, budžet beleži primarni suficit već bar dve decenije. Trenutno javni dug iznosi 130 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), i samo Grčka u Evropskoj uniji ima veći dug od oko 180 odsto BDP-a.

Ono što je zanimljivo jeste da Italija ne odskače od drugih, posebno većih evropskih privreda, po zaduženosti privatnog sektora, a i kada je reč o stranom dugu. Privatni dug je nešto manji od javnog, dok je neto strani dug negde oko pedesetak odsto bruto domaćeg proizvoda. Ovo poslednje i zato što je neto izvoz uglavnom u suficitu u dužem vremenskom periodu (izuzetak su nekoliko godina posle krize iz 2008-2009). Konačno, ukupne strane obaveze, neto stanje međunarodnih obaveza, relativno su male (u odnosu na BDP).

Dakle, prvo, sa stanovišta popravljanja spoljnotrgovinskog bilansa, popravljanje konkurentnosti italijanske privrede nije potrebno, bar ne devalvacijom. U tom smislu, nedostatak sopstvenog novca, usled čega nominalna devalvacija kursa nije moguća, ne predstavlja prepreku spoljnoj trgovini i međunarodnim finansijama. Takođe, članstvo u monetarnoj uniji nije dovelo do značajnog povećanja bilo kojeg oblika zaduženosti niti je predstavljalo prepreku zaduživanju. Osim kada je reč o nasleđenom visokom nivou javnog duga, Italija se ne izdvaja po zaduženosti preduzeća ili domaćinstava. Postoji problem sa bankarskim ulaganjima, u meri u kojoj su ona u državnim obveznicama, ali to je opet u vezi sa javnim dugom.

Uopšteno govoreći, ne može se govoriti o nekoj posebnoj neodgovornosti privatnog sektora, pa ni javnog nakon što je veliki javni dug već napravljen. Njegovo je postojanje, međutim, predstavljalo značajan podsticaj da se Italija odluči za učlanjenje u evropsku monetarnu uniju, dakle da napusti liru i pređe na evro. Iako zemlja nije ispunjavala uslove i nije postojao pritisak izvan Italije za pristupanje zajedničkom novcu. Zapravo, izašlo se u susret Italiji, kao i, ne mnogo kasnije, Grčkoj. Zašto je Italija imala interes da napusti liru i prenese odgovornost za monetarnu politiku na Evropsku centralnu banku?

Razloga su dva, mada se oni svode na jedan kada se bolje razmisli. Naime, sopstveni novac omogućava inflatorno finansiranje javne potrošnje, nešto što je dobro poznato iz iskustva Jugoslavije i Srbije. Ono nije besplatno u tom smislu što se moraju plaćati veće kamate na dug, budući da se on obezvređuje inflacijom, tako da se nivo javnog duga održava tako što inflatorni porez delimično servisira dug države, dok je zarada kreditora zaštićena višim kamatnim stopama.

Članstvo u monetarnoj uniji obezbeđuje drukčiji način održanja nivoa javnog duga, a i smanjenja, ako bi se tome težilo. Naime, kamatna stopa na dug u evrima je niža, tako da inflatorni porez nije neophodan. Ovo poslednje opet znači da nije potrebna sopstvena centralna banka, pogotovo ukoliko je reč o privredi koja nema problem sa spoljnotrgovinskim bilansom. Tako da umesto da italijanska centralna banka finansira budžet, budžet i javni dug su održivi – nema visokog deficita i ne raste javni dug – jer su obaveze po kamatama manje. Ovo je koncidiralo sa usporavanjem privrednog rasta do kojeg je u ne maloj meri došlo usled nesposobnosti da se institucionalni i proizvodni sistem reformišu.

Ovo poslednje je zasluga prividne stabilnosti koju su donele vlade Berluskonija i njegove partije. Slično kao sa Širakom u Francuskoj, od koga su se očekivale reforme koje sada, u mnogo gorim okolnostima, sprovodi Makron, tako se i od Berluskonija očekivalo da će ne samo biti duže od nekoliko meseci na vlasti već i da će reformisati italijansku privredu i ustanove uopšte, pogotovo jer je ulaskom u monetarnu uniju pritisak na javne izdatke i javni dug značajno smanjen, a inflacija stavljena pod kontrolu.

Ništa od toga nije sprovedeno. Kasnija politička nestabilnost, opet ne neuobičajena za Italiju, nije dovela do značajnijih promena kako u makroekonomiji tako i u privredi i u javnim ustanovama. Berluskonijeve vlade su povremeno spominjale napuštanje evra, uostalom kao što je bio slučaj i s partijama koje su sada dobile većinsku podršku na izborima. I ove poslednje su, bar kako sada stoje stvari, odustale od programa napuštanja monetarne unije. Razlog je i dalje isti kao što je bio i kada se agitovalo za pristupanje zoni evra koja je nastajala – inflatorna kontrola javnih finansija gora je od gubitka sposobnosti da se štampa novac i povremeno ili kontinuirano devalvira.

Slično je, mada je problem značajno manji, bilo razmišljanje i francuskih glasača. Razlika je, međutim, velika. Možda se najjasnije može videti u poređenju sa Grčkom, gde je takođe došla na vlast koalicija koja nije imala nikakvo iskustvo sa evropskom politikom i koja nije imala nikakvu ideju o tome šta želi od EU, osim da ona preuzme jedan deo javnih dugova. U Grčkoj je javnost bila izrazito proevropska, tako da je nova vlada morala da uči brzo. U Italiji partije koje su dobile najviše glasova nemaju nikakvu ideju o budućnosti evropske politike u vreme kada se francuska i nemačka vlada spremaju da izađu sa reformskim predlozima. Nestabilnost će biti najmanji italijanski problem, irelevantnost najveći.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
  • Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji

    SLIKA 1. Na tribini SNS u Beški 17. januara 2017. došlo je do incidenta kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava razvukli transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama” i izrazili protest duvanjem u pištaljke.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Dimitrije Boarov: Turske opomene Dimitrije Boarov: Turske opomene

    Kada u jednoj velikoj privredi kao što je turska u jednom danu (petak prošle sedmice) paritet domaće lire prema američkom dolaru padne oko 18 odsto, onda se to ne može tumačiti samo Trampovim spoljnotrgovinskim ludorijama i dupliranjem carinskih taksi na uvoz aluminijuma i čelika i iz Turske nego i znakom da se svemoćni turski predsednik Tajip Erdogan ipak zaneo svojom veličinom i veličinom svoje zemlje i tako se opasno poigrao sa ekonomskom budućnošću svojih 80 miliona sugrađana.

  • Vladimir Gligorov: Subvencije Vladimir Gligorov: Subvencije

    Zašto bi se subvencionisala privatna, strana ili domaća ulaganja? Ako sam dobro razumeo, i Savez za Srbiju namerava da nastavi sa subvencijama, samo bi da ih uslovi, pre svega kada je reč o stranim ulaganjima, većim platama za zaposlene.

  • Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice” Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice”

    Udarna vest 1. juna tekuće godine u svim srpskim medijima bila je da je Njegovo Veličanstvo Predsednik Srbije priredio svečani prijem za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, stručni štab i članove rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side