12.03.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Italija i evro

Vladimir Gligorov: Italija i evro
Ishod na izborima u Italiji nije u neskladu sa demokratskim iskustvom te zemlje.

Ranije je postojala dominantna partija koja je menjala koalicione partnere, zapravo relativno često, ali je ta nestabilnost bila površinska, ako tako mogu da kažem. Dugoročni problemi bili su pogoršanje u ustanovama, javnim i privatnim, a i rast u javnim obavezama. Italija već duže vreme ima veoma veliki javni dug. Usled čega, da bi nekako održala njegov nivo u odnosu na ukupnu proizvodnju i dohodak, budžet beleži primarni suficit već bar dve decenije. Trenutno javni dug iznosi 130 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), i samo Grčka u Evropskoj uniji ima veći dug od oko 180 odsto BDP-a.

Ono što je zanimljivo jeste da Italija ne odskače od drugih, posebno većih evropskih privreda, po zaduženosti privatnog sektora, a i kada je reč o stranom dugu. Privatni dug je nešto manji od javnog, dok je neto strani dug negde oko pedesetak odsto bruto domaćeg proizvoda. Ovo poslednje i zato što je neto izvoz uglavnom u suficitu u dužem vremenskom periodu (izuzetak su nekoliko godina posle krize iz 2008-2009). Konačno, ukupne strane obaveze, neto stanje međunarodnih obaveza, relativno su male (u odnosu na BDP).

Dakle, prvo, sa stanovišta popravljanja spoljnotrgovinskog bilansa, popravljanje konkurentnosti italijanske privrede nije potrebno, bar ne devalvacijom. U tom smislu, nedostatak sopstvenog novca, usled čega nominalna devalvacija kursa nije moguća, ne predstavlja prepreku spoljnoj trgovini i međunarodnim finansijama. Takođe, članstvo u monetarnoj uniji nije dovelo do značajnog povećanja bilo kojeg oblika zaduženosti niti je predstavljalo prepreku zaduživanju. Osim kada je reč o nasleđenom visokom nivou javnog duga, Italija se ne izdvaja po zaduženosti preduzeća ili domaćinstava. Postoji problem sa bankarskim ulaganjima, u meri u kojoj su ona u državnim obveznicama, ali to je opet u vezi sa javnim dugom.

Uopšteno govoreći, ne može se govoriti o nekoj posebnoj neodgovornosti privatnog sektora, pa ni javnog nakon što je veliki javni dug već napravljen. Njegovo je postojanje, međutim, predstavljalo značajan podsticaj da se Italija odluči za učlanjenje u evropsku monetarnu uniju, dakle da napusti liru i pređe na evro. Iako zemlja nije ispunjavala uslove i nije postojao pritisak izvan Italije za pristupanje zajedničkom novcu. Zapravo, izašlo se u susret Italiji, kao i, ne mnogo kasnije, Grčkoj. Zašto je Italija imala interes da napusti liru i prenese odgovornost za monetarnu politiku na Evropsku centralnu banku?

Razloga su dva, mada se oni svode na jedan kada se bolje razmisli. Naime, sopstveni novac omogućava inflatorno finansiranje javne potrošnje, nešto što je dobro poznato iz iskustva Jugoslavije i Srbije. Ono nije besplatno u tom smislu što se moraju plaćati veće kamate na dug, budući da se on obezvređuje inflacijom, tako da se nivo javnog duga održava tako što inflatorni porez delimično servisira dug države, dok je zarada kreditora zaštićena višim kamatnim stopama.

Članstvo u monetarnoj uniji obezbeđuje drukčiji način održanja nivoa javnog duga, a i smanjenja, ako bi se tome težilo. Naime, kamatna stopa na dug u evrima je niža, tako da inflatorni porez nije neophodan. Ovo poslednje opet znači da nije potrebna sopstvena centralna banka, pogotovo ukoliko je reč o privredi koja nema problem sa spoljnotrgovinskim bilansom. Tako da umesto da italijanska centralna banka finansira budžet, budžet i javni dug su održivi – nema visokog deficita i ne raste javni dug – jer su obaveze po kamatama manje. Ovo je koncidiralo sa usporavanjem privrednog rasta do kojeg je u ne maloj meri došlo usled nesposobnosti da se institucionalni i proizvodni sistem reformišu.

Ovo poslednje je zasluga prividne stabilnosti koju su donele vlade Berluskonija i njegove partije. Slično kao sa Širakom u Francuskoj, od koga su se očekivale reforme koje sada, u mnogo gorim okolnostima, sprovodi Makron, tako se i od Berluskonija očekivalo da će ne samo biti duže od nekoliko meseci na vlasti već i da će reformisati italijansku privredu i ustanove uopšte, pogotovo jer je ulaskom u monetarnu uniju pritisak na javne izdatke i javni dug značajno smanjen, a inflacija stavljena pod kontrolu.

Ništa od toga nije sprovedeno. Kasnija politička nestabilnost, opet ne neuobičajena za Italiju, nije dovela do značajnijih promena kako u makroekonomiji tako i u privredi i u javnim ustanovama. Berluskonijeve vlade su povremeno spominjale napuštanje evra, uostalom kao što je bio slučaj i s partijama koje su sada dobile većinsku podršku na izborima. I ove poslednje su, bar kako sada stoje stvari, odustale od programa napuštanja monetarne unije. Razlog je i dalje isti kao što je bio i kada se agitovalo za pristupanje zoni evra koja je nastajala – inflatorna kontrola javnih finansija gora je od gubitka sposobnosti da se štampa novac i povremeno ili kontinuirano devalvira.

Slično je, mada je problem značajno manji, bilo razmišljanje i francuskih glasača. Razlika je, međutim, velika. Možda se najjasnije može videti u poređenju sa Grčkom, gde je takođe došla na vlast koalicija koja nije imala nikakvo iskustvo sa evropskom politikom i koja nije imala nikakvu ideju o tome šta želi od EU, osim da ona preuzme jedan deo javnih dugova. U Grčkoj je javnost bila izrazito proevropska, tako da je nova vlada morala da uči brzo. U Italiji partije koje su dobile najviše glasova nemaju nikakvu ideju o budućnosti evropske politike u vreme kada se francuska i nemačka vlada spremaju da izađu sa reformskim predlozima. Nestabilnost će biti najmanji italijanski problem, irelevantnost najveći.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu

    Izborni apstinenti i oni koji to po prirodi nisu, ali misle da će im samonametnuta politička izolacija sačuvati zdravlje i raspoloženje, odluku da ne učestvuju u kreiranju svog života najčešće pravdaju sintagmom da su “svi oni isti”.

  • Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu

    Svi smo mi Karakas, moglo bi se prigodno kazati. Doista, gotovo da nema dela sveta koji u dramama prestonice Venecuele ne prepoznaje bar neki delić sebe.

  • Jelka Jovanović: Lekcija No1 Jelka Jovanović: Lekcija No1

    Najbolji svetski teniser Novak Đoković proglašen je za najboljeg sportistu na planeti 2018. godine po izboru Akademije Laureus.

  • Momčilo Pantelić: Buka oko bauka Momčilo Pantelić: Buka oko bauka

    Ne verujem u veštice, ali da ih ima, ima ih – svojevremena je izreka jednog argentinskog sveštenika, čiji je smisao ovih dana nehotice preuzeo predsednik SAD. Ni on ne veruje u socijalizam, ali “uviđa” da taj “bauk” ne samo da postoji već i da se oštri da mu preotme Belu kuću.

  • Mijat Lakićević: Prizren otvoren grad Mijat Lakićević: Prizren otvoren grad

    Kažu da su pre 630 godina, posle boja na Kosovu, zvona zvonila čak u Parizu. Danas bi mir na Kosovu imao još širi odjek.

  • Jelka Jovanović: Asocijalna mreža Jelka Jovanović: Asocijalna mreža

    Šta to mladi ljudi rade na socijalnim mrežama kad ih iznenada obuzme neodoljiv osećaj promašenosti, pa u rano zimsko jutro izađu napolje i ubiju prvog ko im naiđe?

  • Dimitrije Boarov: Polovna Srbija Dimitrije Boarov: Polovna Srbija

    Sada kada očekujemo statističke podatke o startnom nivou prosečnih plata u Srbiji u ovoj godini posle Vladine povišice, ponovo se pokreće pitanje zašto mesečne plate u privatnim preduzećima rastu sporije nego one u “opštoj državi”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side