18.04.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Izbori u Americi

Vladimir Gligorov: Izbori u Americi
Trenutno su unutarpartijski izbori za stranačkog kandidata za predsednika, a prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru će biti opšti izbori. I za ceo donji dom (Dom predstavnika) i za jednu trećinu gornjeg doma (Senat).

Tu su još i lokalni izbori i izbori za guvernere država kojima ističe mandat. Ovo valja imati u vidu, to da se održavaju izbori na svim nivoima, da bi se razumelo sve to što se sada zbiva oko izbora samih predsedničkih kandidata. Jer, dvema partijama nije svejedno ne samo da li će osvojiti mesto predsednika države, već i koliko će mesta imati u oba doma Kongresa, a i u zakonodavnim i izvršnim telima na državnom i na nižim nivoima.

Kome nije svejedno? Establišmentu, kažu svi preostali kandidati, osim gospođe Klinton, dok on sam, taj establišment, u stvari računa sa verovatnom reakcijom glasača. Jer su oni ti koji donose odluku, glasanjem. Recimo, gospoda Kruz i Tramp, koji se nadmeću u Republikanskoj partiji, ističu kako se oni obraćaju neposredno glasačima, jer nisu po volji establišmenta. Koji bi radije da ih neko drugi zastupa na predsedničkim izborima. Zašto se, međutim, taj establišment protivi njihovim kandidaturama? Navode se ideološki, finansijski i lični čak razlozi, koji svi verovatno imaju određeni uticaj, ali stvarni interes je mnogo prizemniji. Partija, za sada pre svega njeni aktivniji članovi, ceni i procenjuje koliki je eventualni dobitak ili, zapravo, trošak ako ih na izborima predvodi Kruz ili Tramp? Dobit ili trošak izraženi u broju, recimo, senatora ili kongresmena. Nema sumnje da je taj račun posebno važan za one koji se nadaju ponovnom izboru, tom, svakako najvećem, delu establišmenta. Jer, glasači, posebno oni koji nisu sledbenici jedne od dveju partija, mogu da ne glasaju ili glasaju za konkurentsku stranku, ako, recimo, republikance predvodi Kruz. Zapravo, najnegativnije mišljenje glasači imaju o Trampu, negde 70 odsto njih. I zaista, establišment ne strepi samo da će njihov predsednički kandidat izgubiti, već da će izgubiti kontrolu nad Kongresom i nad lokalnim vlastima, čak i ako on pobedi. Jer sa manjinom u Kongresu, predsednik ne može mnogo da učini, pre svega u unutrašnjoj politici.

A opet, vlast je pre svega važna za poslove kod kuće, a mnogo je manji interes za međunarodnu politiku, gde predsednik ima mnogo veća ovlašćenja. Recimo, predsednik može da koristi vojnu i drugu silu u inostranstvu (ne proglasivši rat), ali ne može da izgradi zid na granici sa Meksikom čak i ako bi se Meksiko ponudio da taj poduhvat finansira (možda čak pogotovo tada). Isto tako, ne mogu se deportovati milioni nelegalnih imigranata ako se sa tim ne slažu Kongres i sudovi. Čak i kada je reč o trgovačkim sporazumima, predsednik može da pregovara, ali potrebne su ratifikacije, zakoni i još mnogo toga. O zdravstvenom osiguranju, porezima, jednakim ili nejednakim pravima, o regulaciji banaka, finansijskog tržišta, finansiranju obrazovanja i o svemu drugome, da i ne govorimo. Predsednik može da predlaže i da podstiče, ali ako nema većinu u Kongresu, ne može ništa, kao što vidimo na primeru predsednikovanja Baraka Obame. A onda je tu još i sud.

On je posebno važan opet zato što je jedno mesto upražnjeno, a u sledećih nekoliko godina biće upražnjeno još par njih. I u tom slučaju je potrebna saglasnost predsednika i Senata. Ukoliko, primera radi, predsednički kandidat demokrata pobedi, ali demokrate povrate većinu u Senatu, jer je republikanski kandidat nepopularan, to bi dovelo do promene odnosa ideoloških snaga u Vrhovnom sudu. A odluke Suda je veoma teško promeniti, šta god da predsednik ili Kongres misle.

Ovo suočavanje sa dilemom, da li je bolje izgubiti na predsedničkim a pobediti na predstavničkim izborima, vidljivo je i u ponašanju establišmenta u Demokratskoj stranci. Ta stranka je čak obezbedila da partijske vođe imaju veliki uticaj na izbor kandidata nezavisno od volje članova. Zato postoje superdelegati. U Americi se glasa za delegate, koji onda biraju kandidata. Tu se broje i glasovi tih neizabranih, u tom konkretnom procesu, delegata, koji se mogu zaista nazvati predstavnicima establišmenta, pa i nose ime superdelegata. Oni su, za sada bar, u velikoj većini na strani gospođe Klinton, koja je jedina koja se zaista predstavlja kao partijski kandidat.

Ovde ima smisla napraviti digresiju. Naime, u evropskim partijama, teško je zamislivo da bi neko imao pretenzije da ga partija kandiduje i podrži, ako nije izrastao iz te partije. One, partije, tome služe – da formiraju partijske kandidate, ljude koji zastupaju interese partije u dužem periodu vremena i prave karijeru unutar njenih redova. U ovim predsedničkim izborima takvi su samo Hilari Klinton i Džon Kejsik. Po čemu se to vidi? Po tome što bi Hilari agitovala za Bernija Sandersa, ako bi on osvoji kandidaturu u Demokratskoj stranci, kao što je propagirala Baraka Obamu pošto ju je on pobedio na unutarstranačkim izborima. Isto se može reći i za Kejsika, koji se predstavlja kao protivnik establišmenta, ali će on svakako pomagati republikanskim kandidatima za mesta u Kongresu, mada ne nužno i republikanskom predsedničkom kandidatu.

To je razlika koju je primetio Krugman. Nije lako videti kako Sanders ide od države do države, od distrikta do distrikta i podržava kandidata Demokratska stranke, posebno ako on sam nije kandidat za predsednika, dok će Hilari ići i propagirati, skupljati priloge, agitovati i sukobljavati se sa predstavnicima republikanaca. Ona je partijski političar, deo establišmenta koji mora da osigura podršku glasača da bi sačuvali ili povećali uticaj tamo gde se odlučuje, i to na svim nivoima.

Šta će glasači odlučiti, ostaje da se vidi.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Zahuktava se opet Momčilo Pantelić: Zahuktava se opet

    Predstojeći izbori biće referendum o njemu. On je lider koji je okupirao javni prostor, pa kao da ne postoji nijedna tema koja se masovnije i sudbinskije tretira od podržavanja i osporavanja njegovog lika i dela. Da li je dotični zaista borac protiv elite zarad prosperiteta zapostavljenih slojeva, kako se diči, ili samo vulgarni narcis koji ne poštuje vladavinu zakona i institucije?

  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kotlovi za pretakanje gubitaka Dimitrije Boarov: Kotlovi za pretakanje gubitaka

    Ako pogledate udarne privredne vesti ono malo preostalih medija koji nisu pod kontrolom vladajuće koalicije, objavljenih u poslednjih desetak dana, videćete da su računi koje građanima Srbije ispostavljaju republička javna preduzeća i velike kompanije u većinskom državnom vlasništvu sve papreniji: Srbijagasu otpisana dugovanja prema državi u ukupnom iznosu od 141 milijardu dinara; prošlogodišnje državne subvencije Kompaniji Fijat Krajsler automobili u Kragujevcu iznosile su 2,75 milijardi dinara; slovenačka avio-firma Adrija ervejz prijavila je beogradskog avio-prevoznika Er Srbija nadležnoj evropskoj komisiji zbog velikog nedozvoljenog subvencioniranja firme u kojoj je većinski vlasnik; Elektroprivreda Srbije (EPS), prema nedavno objavljenom finansijskom izveštaju, prošle godine je zabeležila gubitak od 1,3 milijarde dinara.

  • Ivan Jovanović: Šta je srpska kulturna politika u 21. veku? Ivan Jovanović: Šta je srpska kulturna politika u 21. veku?

    Ovo bi bilo pitanje od milion dolara, i to ne samo za 21. već i za prethodne vekove i istorijske okolnosti, da kultura iole nešto vredi u Srbiji.

  • Vladimir Gligorov: Moderna monetarna teorija Vladimir Gligorov: Moderna monetarna teorija

    Ovo ne mora da bude od neposrednog interesa, ali je svakako zanimljivo, posebno sada kada se raspravlja o merama monetarne politike u Vašingtonu i Frankfurtu. I u svim drugim centralnim bankama, ali ove dve su najvažnije.

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side