05.12.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Kastro, Tramp i deja vu

Vladimir Gligorov: Kastro, Tramp i deja vu
Sve je nekako počelo 1981. u Poljskoj. Sovjetski Savez nije imao više volje da interveniše, kao što je ranije činio unutar socijalističkog sveta, a i izvan njega. Poljska je bila i u drukčijem položaju unutar tog sveta, tako da je slanje trupa, kao 1968. u Čehoslovačku, bilo dodatno rizično.

Uvedeno je vanredno stanje, ali je bilo jasno da to ne može biti trajno rešenje. No, normalizacija više nije mogla da bude sprovedena jer nelegitimna rešenja više nisu bila dostupna. Zemlja je, uz to, bila zadužena u inostranstvu, pa je bilo potrebno makroekonomsko prilagođavanje, kao u Jugoslaviji. Uostalom, i sam je Sovjetski Savez bio dužan jer je kupovao žitarice na kredit. Decenija je potrošena u izbegavanju rešenja koje se nametalo – demokratizacija i liberalizacija. I uspostavljanje vladavine prava. Da bi na kraju došlo do društvenog konsenzusa i do slobodnih izbora. U Poljskoj, a onda i diljem socijalističkog sveta. Osim u Jugoslaviji i u Sovjetskom Savezu, koji su se raspali.

Prilagodili su se, na jedan način, Kina i Vijetnam, a na drugi se nisu prilagodile Kuba i Severna Koreja. Kineski je put zanimljiv jer je reč o tome da je liberalizacija, privredna pre svega, bila zamena za političku legitimnost. Uz to da je nađen način da se reši problem smene na vrhu, koji nije neke dinastičke vrste. U tome Jugoslavija nije uspela. Mada je bilo jasno već u vreme donošenja novog ustava iz 1963. godine da će to otežati stabilizaciju zemlje. Evropske socijalističke zemlje bile su inherentno nestabilne usled nedostatka političke legitimnosti i nerešivosti problema redovne smene vrhovne vlasti. To je, pre svega, posledica staljinističkog režima, usled čega se i sam Sovjetski Savez suočavao s režimskom nestabilnošću, da to tako nazovem. Kina je smenu nekako rutinizovala, a nekako je, kao opet Jugoslavija krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, prećutno obećala demokratizaciju, kada se postojeći izvori rasta i razvoja iscrpe. Jugoslavija je to obećanje prekršila negde oko 1968, a potom su se tražila nedemokratska rešenja, bar u Beogradu i u Srbiji.

Rusija je, pak, odustala od demokratizacije 1993, kada je silom ugušeno neslaganje parlamenta sa ustavnom reformom. Od tada nadalje autoritarizam jedne ili druge vrste je u toj zemlji postao neizbežan. Zanimljivo je da se on razvijao najpre kao liberalni, što će reći da se oslanjao na neku vrstu tržišne privrede, ali uz nedostatak vladavine prava. Potom je bila potrebna neka ideološka racionalizacija, koja je nađena, ne neočekivano, u etničkoj i kulturnoj posebnosti. Navodno, za razliku od korumpiranog Zapada, Rusija je zemlja koja se drži svih najviših vrednosti – slobode, pravde, istine i istinske vere. Demokratizacija nije ni cilj, mada ostaje problem sukcesije, koji će biti teško rešiti osim na izborima, dakle demokratski.

To je sve na neki način rešeno već krajem prošlog veka. U odnosu na to, kubanske promene dolaze sa zakašnjenjem, na šta je sve podsetila Kastrova smrt. Ona stvara taj utisak već viđenog. Zanimljivo je bilo slušati kako Berni Sanders hvali Kastra pre nekoliko decenija i kako i njemu samom to sada izgleda više smešno nego kao neka ozbiljna zabluda. Na početku se govorilo o herojskom periodu komunizma, koji se završio pobunom u Kronštatu 1921. i zaokretom koji se zvao NEP ili nova ekonomska politika. Posle je sve bilo suvišno, pored toga što je bilo tragično. Tako nekako sve to izgleda sada kada Kuba mora da reši i problem razvoja i sukcesije. Demokratizacija bi bila prirodno rešenje, ali opet, biće potrebno vreme.

Kako se Kastro tako dugo održao na vlasti? Pomažu sankcije. Naime, kao i u drugim slučajevima – Severna Koreja, Irak za vreme Sadama – sveobuhvatne sankcije zapravo čine narod zavisnim od vlasti. Takođe, grupa na vlasti teži da se homogenizuje jer su im interesi isti, a i u njihovom ostvarenju su međuzavisni. Kako su sankcije ublažene, raslojavanje je neminovno, pogotovo jer se postepeno zemlja i privreda liberalizuju. Tako da problem legitimnosti vođe i vlasti uopšte ne može unedogled da se odlaže. Osamdesetih godina je bila potrebna decenija, u Kini je nađen neki mehanizam smene na vlasti koji može da zadovoljava dokle god su privredni izgledi dobri i sve veći broj ljudi bolje živi. Na Kubi bi to sve moglo da se odvija brže.

Ukoliko, naravno, ne dođe do dodatnih zaoštravanja. Jer, budući američki predsednik Tramp izgleda želi da dodatno zaoštri odnose sa zemljama Latinske Amerike, a to jeste jedan način da se spolja pomogne održanje nedemokratskih režima. Kastro se održao i uz pomoć zemalja Latinske Amerike, koje su bile nezadovoljne američkom politikom u tom regionu. Tramp se pritom takođe bar na rečima odriče liberalnih vrednosti, što sada nije samo prisutno u Rusiji. Tako da Kastrova smrt deluje kao deja vu jednog doba koje se odavno završilo, a Tramp kao deja vu drugog doba za koje smo verovali da se neće ponoviti.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

  • Dimitrije Boarov: Iznenađenje u Hrvatskoj Dimitrije Boarov: Iznenađenje u Hrvatskoj

    U senci velike histerije koju je u Srbiji i Crnoj Gori izazvalo famozno donošenje zakona o “nacionalizaciji” delova imovine Srpske pravoslavne crkve, koji je izglasala Skupština Crne Gore u Podgorici, u Hrvatskoj je, na opšte iznenađenje, na izborima za petog predsednika ove republike – pobedio Zoran Milanović, lider levog centra i kandidat Socijaldemokratske partije iako je za protivkandidata imao Kolindu Grabar Kitarević, koju je podržala Hrvatska demokratska zajednica, stranka koja kontroliše tamošnju vlast (od Vlade, pa naniže).

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side