19.03.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Konkurencija i izbori

Vladimir Gligorov: Konkurencija i izbori
Kada je reč o beogradskim izborima, tu su dve stvari. Jedna veoma jednostavna, a to je da li su glasači cenili da će sa opozicijom dobiti bolju gradsku vlast?

To je pre svega bio test za Đilasa i Antića. I odgovor je negativan. Drugo pitanje je bilo ima li smisla uložiti u opoziciju, ovakvu kakvom se predstavila, s ciljem da se na sledećim opštim izborima dovede na vlast u državi. I na to su izbori dali negativan odgovor. Ovo drugo zahteva nešto detaljnije objašnjenje.

Uzmimo da vam konkurent preuzme program, šta bi trebalo da činite? Svakako ne to da vi tada preuzmete njegov program jer će najverovatnije biti slučaj da vaš konkurent napušta sopstveni program pošto procenjuje da je vaš izgledniji. Ono što se dogodilo s političkom konkurencijom u Srbiji jeste da su nacionalisti preuzeli program evropejaca, dok su se ovi drugi, bar retorički, okrenuli evroskepticizmu i, bilo izričito ili prećutno, nacionalizmu. Ovo prvo iz nezadovoljstva što im zemlje članice EU ne pomažu, a ovome drugome ako ne kao programu, onda kao sredstvu kritike svojih konkurenata.

Posledice postaju jasnije sa svakim novim izborima. Jedna po jedna opoziciona stranka, bilo da je bila demokratska ili nacionalnodemokratska ili reformistička, gube podršku i zapravo prestaju da budu politički konkurentne. Ovo preti i socijalistima jer s naprednjacima dele rusofilstvo i nacionalizam, ali se sve više samo na to i svodi njihov politički program.

Stvari mogu zapravo da budu i složenije, a da je ishod svejedno isti. Demokrate, dok su bili na vlasti, težili su da se dokazuju i nacionalistima iako je to, svakako je trebalo znati, beznadežan napor. Posledica je bila da su izgubili uverljivost kao evropska stranka. Zašto? Zato što kompromis s nacionalizmom nisu prikazivali kao pragmatizam već kao vrednosno opredeljenje. To sedenje na dve stolice, na evropskoj i srpskoj, dovelo je do nestanka Demokratske stranke Srbije, a potom i do marginalizacije Demokratske stranke.

Nasuprot njima, Napredna stranka je ostala nacionalistička, a okretanje Evropskoj uniji opravdava pragmatizmom. Odatle stižu pare i poslovi, kako kod kuće tako i na evropskom tržištu rada i proizvoda. To naprednjacima omogućava i da ne gube podršku nacionalista i da dobiju podršku evropejaca. U poređenju s njima, demokrate i slobodnjaci (slobodni građani), dokazujući se na, recimo, Kosovu i kritikujući licemerje EU, ne mogu da uzmu nimalo nacionalističkih glasova dok gube podršku onih čije bi zapravo ciljeve i interese trebalo da zastupaju.

Uz to, demokrate, slobodnjaci i reformisti gotovo da su sasvim izgubili kontakte sa spoljašnjim svetom. Pred izbore u Beogradu Vučić je bio u Moskvi, pa je Lavrov bio u Beogradu, pa je konačno Vučić bio u Zagrebu i Berlinu. Gde su bili lideri opozicije? Iz toga se vidi suština problema. Jednim delom on je posledica pogrešnog shvatanja političke konkurencije.

Gde bi trebalo da se nalaze naprednjaci da bi demokrate i slobodnjaci mogli da računaju sa uspehom na izborima? Tamo gde su socijalisti. Nikako ne bi trebalo dozvoliti da naprednjaci budu konkurentniji od demokrata i slobodnih građana na njihovom političkom terenu. Ništa se ne postiže time što se ukazuje na njihovu nedoslednost i licemerje. Potrebno je da se ne izgube veze i podrške koje su stečene kako kod kuće tako i u inostranstvu.

Ovo se odnosi i na shvatanje demokratije i demokratske politike. Nije uopšte potrebno tražiti sopstvenu vodeću ličnost da bi se konkurisalo liderskoj naprednjačkoj politici. Potrebno je sačuvati stranku ili stranke i osloniti se na demokratsku politiku i kada je reč o stranačkom nastupu. Opozicija se i na beogradskim izborima iscrpljivala traženjem ličnosti koja će se nadmetati s Vučićem, dok je potrebno pokazati sposobnost da se stvara i čuva organizacija – da postoji stranka i da ona ima sposobnost da stvara i čuva kadrove.

Uopšteno govoreći, pogrešno je dozvoliti da vam konkurent određuje i teme i način političke konkurencije. Posebno je rđavo ukoliko ostavite utisak u javnosti da vam konkurent može jednostavno preuzeti program. Kako je moguće da čak i demokrate nisu mogle, posle gotovo tri decenije političkog angažovanja, od toga jednu deceniju i nešto više na vlasti, kako je moguće da nisu mogli da sprovedu međunarodnu aktivnost, kako u susedstvu tako i u evropskim zemljama?

U javnosti se stalno ponavlja kako stranci podržavaju naprednjake jer će tako postići sopstvene interese, recimo kada je reč o Kosovu. To je više nego pogrešno i po sadržaju, a još više kao politička taktika. U svakoj zemlji, a posebno u maloj, sposobnost da se neka stranka predstavi kao partner drugim zemljama, velikim i malim, geografski bliskim i udaljenim, jeste preduslov da se kvalifikuje za vlast. Ukoliko se to izgubi, kao što jeste, veoma je teško ubediti glasače da vam povere vlast jer uopšte nije izvesno da ćete moći da je vršite. Jer je nemali deo vladanja upravo međunarodna aktivnost.

To ne znači da je političkoj konkurenciji došao kraj, a izbori bi mogli da budu raspisani već za koji mesec. A prostora za konkurenciju je možda više sada nego pre beogradskih izbora.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
  • Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji

    SLIKA 1. Na tribini SNS u Beški 17. januara 2017. došlo je do incidenta kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava razvukli transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama” i izrazili protest duvanjem u pištaljke.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Dimitrije Boarov: Turske opomene Dimitrije Boarov: Turske opomene

    Kada u jednoj velikoj privredi kao što je turska u jednom danu (petak prošle sedmice) paritet domaće lire prema američkom dolaru padne oko 18 odsto, onda se to ne može tumačiti samo Trampovim spoljnotrgovinskim ludorijama i dupliranjem carinskih taksi na uvoz aluminijuma i čelika i iz Turske nego i znakom da se svemoćni turski predsednik Tajip Erdogan ipak zaneo svojom veličinom i veličinom svoje zemlje i tako se opasno poigrao sa ekonomskom budućnošću svojih 80 miliona sugrađana.

  • Vladimir Gligorov: Subvencije Vladimir Gligorov: Subvencije

    Zašto bi se subvencionisala privatna, strana ili domaća ulaganja? Ako sam dobro razumeo, i Savez za Srbiju namerava da nastavi sa subvencijama, samo bi da ih uslovi, pre svega kada je reč o stranim ulaganjima, većim platama za zaposlene.

  • Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice” Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice”

    Udarna vest 1. juna tekuće godine u svim srpskim medijima bila je da je Njegovo Veličanstvo Predsednik Srbije priredio svečani prijem za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, stručni štab i članove rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side