22.08.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Možemo mi bolje

Vladimir Gligorov: Možemo mi bolje
Barak Obama ponavlja posle svakog izazova, posebno u odnosima među rasama, kada se čuju glasovi mržnje, šovinizma ili pozivi na upotrebu sile i za ograničavanje prava: “We are better than that”. Bolji smo mi ljudi ili možemo mi bolje.

Čitao sam knjigu Džejmsa Boldvina “The Fire Next Time” po povratku iz Njujorka. Kupio sam je u Harlemu, gde se sada nalazi knjižara Revolution Books. Objavljena je 1963. Pisac je bio, umro je 1987, crne boje kože i homoseksualac. Imao je ne malu ulogu u pokretu za građanska prava u Americi šezdesetih godina prošlog veka. U knjizi, koja se sastoji od dva eseja, pojavljuju se Malkolm X i Nation of Islam, zapravo njihov tadašnji vođa. Knjiga je neka vrsta autobiografije ili knjiga o odrastanju. O formiranju piščevog identiteta.

Boldvin je najveći deo života proveo u Francuskoj. U prvom redu zato što se razvio kao pisac, a ne kao neko ko se identifikuje sa svojom bojom kože. U javnim nastupima sebe je video kao učesnika antirobovske revolucije. No, u knjizi su posebno zanimljivi delovi gde se govori o secesionizmu i o rasnom identitetu.

Naime, na nekoliko stranica Boldvin govori o tome kako Nation of Islam vidi rasnu emancipaciju. Da bi taj cilj bio ostvaren potrebno ja da islamska, crna, nacija ima sopstvenu teritoriju. Nije naprosto dovoljno ostvariti jednaka prava već je emancipacija moguća samo ako se teritorijalizuje, ako se islamska nacija formira kao država i otcepi se od Sjedinjenih Država. Boldvinovo mišljenje o toj ideji nije toliko važno, mnogo je zanimljiviji odnos zagovornika rasne secesije prema njegovom neslaganju. Oni su uvereni da će on svakako uvideti koliko su oni u pravu i ta ideološka arogancija, koja je poznata svima koji su imali priliku da raspravljaju sa ubeđenim nacionalistima, primera radi, ta arogancija je jedino zanimljiva. Kad-tad biće crnom Boldvinu jasno da ne može pobeći od boje svoje kože. On je zaista i promenio mesto boravka jer se već ranije preselio u Francusku. Ali, to je napuštanje svoga identiteta, a ne secesija bazirana na njemu.

Boldvin je, kao pisac, zapravo bio ono što se sada sa sličnom arogancijom naziva samoporicanjem, autorasizmom ili autošovinizmom. Zapravo, Boldvin opisuje razlike između oblika ponašanja, pa i etičkog stanovišta crnaca i belaca. On misli da bi ovi prvi mogli veoma mnogo da pomognu ovim drugima. Ali te su razlike posledica društvenih prilika, rasne diskriminacije pre svega. Inače, svi pokušaji u koje se pisac upušta kako bi našao neki nedvosmisleno rasni identitet nisu uspešni. Konačno, on je sebe video kao pisca, a ne kao američkog, crnog ili pisca određenog nekim posebnim identitetom. Što je takođe jedan od razloga što je napustio i grad u kojem je rođen i zemlju u kojoj je odrastao. Znao je da može bolje nego da bude pisac određen svojim rasnim identitetom.

Što me vodi “Filozofiji palanke” Radomira Konstantinovića. Pisca sam sreo jednom 1968. godine, mada sam mnogo pisao za časopis Treći program, u kojem je on objavljivao svoje oglede o srpskoj poeziji koji su kasnije objavljeni u više tomova pod naslovom “Biće i jezik”. Neverovatno je koliko je on zadužio srpsku književnu kritiku, a njegovo ime postalo je sinonim za izdajnika. Sada više nije uljudno da se reč “izdajnik” ili čak “veleizdajnik” koristi, pa se izmišljaju sinonimi kao što su samoporicatelj, autošovinist i slične, čije bi značenje trebalo da bude da je to osoba koja izdaje svoj nacionalni, etnički identitet.

Tako da se nekako izgubilo iz vida da je “Filosofija palanke” knjiga o srpskom pesništvu. Gde je srpsko to što je reč o poeziji koja je pisana na srpskom jeziku. Ovde nije mesto da se raspravlja o tome zašto je Konstantinović smatrao da između bića i jezika posreduje iskustvo koje se najneposrednije izražava u poeziji. Takođe, dovoljno je reći da se reč filosofija ne koristi podsmešljivo već naprotiv bukvalno. Svako ko pročita knjigu zapaziće ne samo da autor tumači stihove, u beleškama pre svega, upravo filozofski jer je to njegovo shvatanje o prirodi pesničkog iskustva. To iskustvo je palanačko, opet, ne u nekom vrednosnom, već u empirijskom smislu. Ljudi koji pišu srpskim jezikom tek izlaze iz jednog zatvorenog sveta krajem devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka i suočavaju se s novim, mnogo otvorenijim, svetom.

Daleko od toga da je njihov pesnički identitet jedinstven. Naprotiv, razlike u pesničkim identitetima su velike. Konstantinović ne nalazi da je srpski identitet ovakav ili onakav, već naprotiv da su razlike velike uprkos zajedničkom iskustvu. Tako, recimo, srpski nacizam, opet u pesništvu, jeste samo jedan način da se razume svet na osnovu palanačkog iskustva. Kada se ovo ima u vidu, kako se može biti izdajnik, ili samoporicatelj, ili autošovinista, osim ukoliko neko ne propiše srpski identitet i teritorijalno ga ograniči.

Bolji smo mi od toga ili možemo mi bolje, što bi rekao Obama.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Zahuktava se opet Momčilo Pantelić: Zahuktava se opet

    Predstojeći izbori biće referendum o njemu. On je lider koji je okupirao javni prostor, pa kao da ne postoji nijedna tema koja se masovnije i sudbinskije tretira od podržavanja i osporavanja njegovog lika i dela. Da li je dotični zaista borac protiv elite zarad prosperiteta zapostavljenih slojeva, kako se diči, ili samo vulgarni narcis koji ne poštuje vladavinu zakona i institucije?

  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kotlovi za pretakanje gubitaka Dimitrije Boarov: Kotlovi za pretakanje gubitaka

    Ako pogledate udarne privredne vesti ono malo preostalih medija koji nisu pod kontrolom vladajuće koalicije, objavljenih u poslednjih desetak dana, videćete da su računi koje građanima Srbije ispostavljaju republička javna preduzeća i velike kompanije u većinskom državnom vlasništvu sve papreniji: Srbijagasu otpisana dugovanja prema državi u ukupnom iznosu od 141 milijardu dinara; prošlogodišnje državne subvencije Kompaniji Fijat Krajsler automobili u Kragujevcu iznosile su 2,75 milijardi dinara; slovenačka avio-firma Adrija ervejz prijavila je beogradskog avio-prevoznika Er Srbija nadležnoj evropskoj komisiji zbog velikog nedozvoljenog subvencioniranja firme u kojoj je većinski vlasnik; Elektroprivreda Srbije (EPS), prema nedavno objavljenom finansijskom izveštaju, prošle godine je zabeležila gubitak od 1,3 milijarde dinara.

  • Ivan Jovanović: Šta je srpska kulturna politika u 21. veku? Ivan Jovanović: Šta je srpska kulturna politika u 21. veku?

    Ovo bi bilo pitanje od milion dolara, i to ne samo za 21. već i za prethodne vekove i istorijske okolnosti, da kultura iole nešto vredi u Srbiji.

  • Vladimir Gligorov: Moderna monetarna teorija Vladimir Gligorov: Moderna monetarna teorija

    Ovo ne mora da bude od neposrednog interesa, ali je svakako zanimljivo, posebno sada kada se raspravlja o merama monetarne politike u Vašingtonu i Frankfurtu. I u svim drugim centralnim bankama, ali ove dve su najvažnije.

  • Mijat Lakićević: Makron ili mikron Mijat Lakićević: Makron ili mikron

    Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side