01.07.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Posle neuspeha

Vladimir Gligorov: Posle neuspeha
Sastanak u Parizu je otkazan jer nije bilo izgleda da se na njemu bilo šta reši. Sada se Evropska unija nalazi pred izborom novog rukovodstva, da to tako nazovem, koje će se u nekom času pozabaviti i strategijom proširenja. Ili, uostalom, neproširenja. Koje su moguće strategije, ukoliko je uopšte bude?

Najpre će se, pretpostavljam, oceniti održivost one kojoj su se priklonili gospođa Mogerini i gospodin Han. A ta je da se najpre normalizuju odnosi Srbije i Kosova, a potom sve ostalo postaje lakše. Nazovimo to srpskom strategijom. Ili, uostalom, strategijom Vučić. Nemačka je, bar prema svemu što znamo, bila pobornik te strategije. Onda su Mogerini i Han prihvatili ideju o razgraničenju, kojim se takoreći sve rešava. I strategija je propala. Gospodin Vučić je u tome odigrao veliku ulogu, da li znajući ili ne znajući šta radi, teško je reći. Tek, veoma je teško videti da će se EU ponovo odlučiti za isti pristup. To, međutim, ne znači da neće i dalje biti razmatran pristup po kojem je ključ rešenja u Beogradu, odnosno u tome da se sve odlaže dok se ne postignu odgovarajući koraci u približavanju Srbije Evropskoj uniji.

Alternativna strategija mogla bi da bude da se izdvoje zemlje koje i dalje imaju probleme sa granicama i stoga sa bezbednošću, dakle da se iscrta geografija animoziteta. Pa da se zemlje koje su uspele da se nađu na drugoj strani granice međusobno sukobljenih država, naroda, etničkih nacija – pridruže Evropskoj uniji po već ustaljenom postupku. To bi značilo da se pregovara sa Crnom Gorom i Makedonijom sa odlučnošću da se one pripreme da postanu nove članice.

Ukoliko bi se prihvatila ova druga strategija, to bi značilo da se zemlje koje su neposredno ili posredno uključene u sporove oko Kosova i Bosne i Hercegovine tretiraju pre svega kao izvori nesigurnosti, to jest kao problem bezbednosti. To bi onda značilo da bi veću ulogu imale zemlje i organizacije koje tim problemima mogu da se posvete bolje od same Evropske unije. A to su SAD i NATO.

Tako bi se zapravo sve vratilo manje-više tamo gde je i bilo pre 10 ili čak 20 godina. Jedino što su se u međuvremenu od središta sukoba odvojili prvo Hrvatska, a sada i Crna Gora i Makedonija. Ukoliko bi se time cenila uspešnost srpskih vlada i, posebno, Vučićevih sedam godina, ishod bi bio porazan. Pitanje je da li je tako moralo da bude i zapravo ispravnije je li to zapravo i bio cilj i da li je u prvom redu politika gospode Vučića i Dačića zapravo bila da se obeća i nagovesti mnogo, a zapravo ne uradi ništa?

Pitanje nije toliko za srpsku javnost i posebno političare i ideologe raznih vrsta već pre svega za Evropsku uniju. Kada se bude ponovo razmatrala strategija prema takozvanom zapadnom Balkanu, jedna od prvi tačaka će biti da li i gde postoje odgovorni partneri? I kada se bude ocenjivala izvodljivost strategije koja se zasniva na evropeizaciji Srbije kao rešenju za čitav taj region, za rešenje pre svega problema bezbednosti, a potom i za uspostavljanje kakve-takve vladavine prava i delotvorne demokratije, moraće se ozbiljno razmotriti poverenje koje se može imati u bilo kog predstavnike srpskih vlasti. Jer, neće se moći izbeći zaključak da se gotovo ni u jednom slučaju u poslednjih dvadesetak godina nisu ispunila očekivanja s kojima se ulazilo u jednu ili drugu vrstu saradnje sa srpskim vođama.

Mene ne bi iznenadilo ako bi se zaključilo da zapravo u Srbiji nema partnera za rešavanje regionalnih i, uostalom, ni za rešavanje unutrašnjih srpskih problema. Ukoliko to zaista i bude saznanje proisteklo iz razočaranja, onda bi se moglo očekivati da se cela ta ideja o mekoj evropskoj moći nastavi primenjivati na zemlje kao što su Crna Gora i Makedonija, a da se nastavi s rešavanjem ili bar stabilizacijom regionalnih problema bezbednosti oslanjanjem pre svega na tvrdu moć, ako se to tako može nazvati.

To bi mogla biti cena neuspeha nemačko-francuskog pokušaja da se dođe do normalizacije ne samo u odnosima Srbije i Kosova već na celoj preostaloj balkanskoj geografiji neprijateljstava. Ukoliko nema normalizacije, bezbednost je prvi problem, a to nije cilj do kojeg se dolazi oslanjanjem samo na meku moć.

autor: MIM izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side