09.11.2015 Beograd

Vladimir Gligorov: Privlačnost evra

Vladimir Gligorov: Privlačnost evra
Svako malo neki poznati ekonomist, publicista ili novinski komentator objavi članak, knjigu ili napis o tome kako je stvaranje evropske monetarne unije bila velika greška i kako je ili bolje da se evro zameni nacionalnim novcem ili da će se sistem raspasti.

Nije nemoguće, naravno, da se te preporuke poslušaju ili predviđanja ostvare, no nije nevažno znati zašto bi to bilo, pogotovo zato što je u ovom času zagonetka upravo to što, svim analizama koje ističu njegove nedostatke, evro zapravo nešto čega se zemlje članice monetarne unije ne žele odreći. Zapravo, u ovih poslednjih nekoliko godina krize, tri nove države su prešle na evro, a ni jedna nije odlučila da ga zameni sopstvenim novcem. Takođe, evroizirane zemlje, one koje imaju sopstveni novac, ali se pretežno služe evrom, kakve su većina zemalja na Balkanu, dakle one nisu zamenile evro nekim drugim rezervnim novcem. Zašto?

Za zemlje koje su osnovale novčanu uniju, trošak povratka na sopstveni novac može biti veliki. Krugman, tražeći uporediv primer, ukazuje na iskustvo Argentine. Nezavisno od toga koliko je tačna njegova ocena o relativno malim troškovima argentinskog odustajanja od čvrstog fiksnog kura za dolar, strogi valutni odbor, novčana unija koja potraje duže vreme veoma se razlikuje od bilo koje vrste fiksnog kursa. Naime, fiksni kurs bi bio isto što i monetarna unija ako bi indeksacija, kako je ukazao Fridman, bila potpuna. Ukoliko, primera radi, plate nisu indeksirane u novcu koji služi kao sidro za koje se vezuje kurs domaćeg novca, tada eventualna iznenadna devalvacija i posledično ubrzani rast cena imaju za posledicu realno smanjenje plata. Koliko god da je strogo fiksiran kurs, koliko god da je bezuslovno krut valutni odbor, postoji rizik, ma koliko mali, da će fiskalne i monetarne vlasti iskoristiti novčanu vlast da ostvare jedan ili drugi cilj.

Usled toga, banke, poslodavci, radnici, štediše, poverioci, domaći i strani, gledaju da se osiguraju od tog rizika na načine koji su im dostupni. Banke, recimo, ne kreditiraju u domaćem novcu (ili sve kredite indeksiraju u stranom novcu), jer se štedi u stranom novcu. Poslodavci računaju sa višom kamatnom stopom, a radnici traže više plate kako bi se osigurali od eventualne iznenadne devalvacije. Kratkoročno posmatrano, to ne moraju da budu značajna odstupanja od stanja u kojem tog rizika nema, ali u dužem periodu vremena, trošak eventualne korekcije kursa raste, koji teži da pada na one koji se ili nisu ili nisu mogli da se osiguraju. U zemljama sa relativno visokom stopom nezaposlenosti, to su oni koji žive od nadnice ili plate. Ukoliko su i naknade za rad indeksirane u stranom novcu, onda je to isto kao da se taj strani novac i koristi. Dakle, uz punu indeksaciju plata, cena, finansija – fiksni kurs je isto što i monetarna unija. Jednostavno, monetarna politika je nemoćna, jer se svaka promena kursa ili inflacije neposredno izražava u svim cenama, bez obzira što su nominalno izražene u domaćem novcu.

Na taj način se vidi zašto je novčana unija popularna, jednom kada se uspostavi. Ali takođe i zašto je napuštanje sopstvenog novca i pristupanje monetarnoj uniji privlačno. Ukoliko fiskalne i monetarne vlasti nisu u stanju da se uverljivo obavežu da neće koristiti inflatorno finansiranje, vremenom će doći do dolarizacije ili evroizacije, dakle do prelaska sa domaćeg na strani novac.

Važi i obrnuto. U vreme prave krize evra, oko 2012, kamatne stope na obveznice zemalja članica su se značajno razlikovale. Uzmimo, primera radi, da je razlika između kamatne stope na nemačke obveznice i one na španske ili grčke ili čak italijanske bila deset procentnih poena, i uzmimo da je postojala jednaka verovatnoća da će se evropska monetarna unija raspasti ili održati, to bi, unapred posmatrano, ukazivalo da bi nacionalni novac, ako bi bio uveden, devalvirao oko dvadeset posto. Stvarna bi devalvacija, bar inicijalno, bila veća, i pala bi pre svega na one koji žive od tekućih prihoda na domaćem tržištu, dakle na one koji žive od plata ili budžetskih transfera, recimo od penzija. Ukoliko je to većina stanovništva, kao što svakako jeste, to znači da će oni biti protiv povratka na domaći novac. Usled čega i nema političke podrške, bar ne većinske, da se napusti evropske monetarna unija.

Zaista, zemlje koje bolje stoje, recimo Nemačka, bi se suočile ne sa devalvacijom, već sa jačanjem sopstvenog novca, usled čega su u vreme krize nemačke obveznice bile toliko tražene, a cena im je značajno porasla. Svakako, nemački radnici bi imali interes da im se plate povećaju, bar u tom smislu da bi mogli da kupuju jeftiniju uvoznu robu. Ali bi trošak izgubljene stabilnosti u evropskim privredama mogao da bude značajan.

Uz to, eventualna nacionalizacija monetarnih vlasti zamenila bi vezanost za evro fiksiranjem kursa za nemačku marku. Zemlje, recimo balkanske, bi, kao što su ranije, iz istih razloga iz kojih su sada evroizirane koristile nemačku marku kao rezervni novac. Jedino što evro ima prednost utoliko što članstvo u evropskoj monetarnoj uniji obezbeđuje glas u Evropskoj centralnoj banci. Što je bolje nego povratak nemačkoj marki, uz jedan ili drugi tip valutnog odbora u zemljama vezanim za nju.

Tako posmatrano, opstanak evra zavisi od toga da li je u interesu Nemačke. Krugman i drugi ekonomisti obično tvrde da je zapravo evro Nemačkoj u interesu, pa ako je to tačno, onda je teško videti kome opstanak evropske monetarne unije nije u interesu?

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića

    Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side