13.07.2015 Beograd

Vladimir Gligorov: Referendum, pregovori i izbori

Vladimir Gligorov: Referendum, pregovori i izbori
U predstavničkoj demokratiji, referendum nije sredstvo sticanja ili potvrđivanja legitimnosti, već izbori. Referendumom se donose odluke, koje vlasti sprovode. Sami referendumi mogu biti legitimni ili nelegitimni. To je, pored ostalog, razlog što je odlučivanje preko predstavnika više u skladu sa demokratijom od neposrednog odlučivanja.

Uzmimo, da bismo ovo poslednje videli, da se neposredno odlučuje o oduzimanju prava nekoj manjini. Takav bi referendum bio nelegitiman, jer bismo očekivali da odluka o oduzimanju prava ne bi dobila potrebnu većinu ako bi oni koji glasaju sebe videli kao predstavnike manjine koliko i većine. Ili uzmimo da se donose odluke koje imaju posledice po one koji ne glasaju, opet ako bi oni koji odlučuje sebe videli kao predstavnike i onih koji nisu članovi glasačkog tela.

Nije, naravno, jednostavno odrediti o čemu se može, a o čemu ne može odlučivati referendumom, ali to nije neistražena tema, pa ću je ovde ostaviti po strani. Zapazimo samo da je reč o odluci, ako se donese na referendumu, koja se ne tumači, već sprovodi. Usled čega referendum nije pogodan da se njime prenesu ovlašćenja na, recimo, izvršnu vlast. Jer bi ona, ta izvršna vlast, mogla da je uzurpira.

Opet, ovo nije nepoznato, stoga uzmimo primer netom održanog grčkog referenduma. Da bi se jasno video problem, pođimo od argumenta koji je izneo Varufakis zašto sama vlada nije donela odluku o predlogu sporazuma koji joj je ponuđen, već se odlučila da tu odluku prepusti glasačima na referendumu. Zato, kazao je on, što vlada, a pogotovo Siriza sama po sebi, nema potreban mandat jer predstavlja manjinu, po broju osvojenih glasova na izborima. Pretpostavimo, dakle, da bi odluka na prevremenim izborima, da su održani, izgledala drukčije od odluke na referendumu, koji je ishod izraz volje naroda?

Ovde pomaže predmet odlučivanja na referendumu. Uzmimo da je reč o tome da se prihvati ili odbaci predlog onih koji ne glasaju na referendumu, kao što je zaista i slučaj. Odbacivanje predloga, što je jedan mogući ishod, do kojeg je i došlo, ne obavezuje one koji su ga podneli. Tako da je zaista moguće odbaciti neki ishod u međunarodnim odnosima, dakle moguće je referendumom staviti veto na ono što vlada može da učini. No, sa vetom je problem što je to negativan glas, pa ima mnogo manji uticaj na pozitivan ishod. Uzmimo da Grčka svejedno želi, kao što i želi, da zadrži svoje mesto u monetarnoj uniji, referendumom se ništa nije odlučilo što bi moglo da obezbedi taj ishod, budući da on zavisi od ponašanja drugih zemalja članica, a i od centralne banke, koja ima statut kojeg mora da se pridržava. Sve njih, naravno, grčki referendum informiše, ali ne obavezuje.

Zbog čega su potrebni pregovori. Što znači da se referendumom nije donela odluka koju bi vlada ili parlament trebalo da sprovedu, jer to ne mogu, već je vlada ovlašćena da pregovara. No, time nije određen sadržaj mogućeg sporazuma. Samo su vladi date odrešenije ruke nego što ih je imala pre referenduma. Da bi se to videlo, uzmimo da grčka vlada prihvati sporazum koji je gori, šta god da to znači, od onoga koji je odbačen na referendumu. To ne bi bilo u neskladu sa ishodom referenduma. No to prenošenje ovlašćenja na vladu, kao i isticanje da je time njena pregovaračka pozicija, pa i legitimnost, upravo je ono čemu demokratski referendumi ne bi trebalo da služe.

Mi, naravno, znamo ili bi trebalo da to znamo iz iskustva devedesetih godina prošloga veka. Na kraju, kao što takođe znamo, izborima će se odlučivati da li ili ne vlada ima mandat za odluke donete u pregovorima, što je kako demokratija ostvaruje kontrolu nad predstavnicima naroda.

Kada je reč o pregovorima, nije irelevantno znati o čemu se vode. Reč je pre svega o finansiranju grčkih dugova. Javnih, uglavnom prema stranim poveriocima. Oni su uglavnom nastali pre krize od 2008-2009, a potom su refinansirani kako ne bi došlo do bankrotstva grčke države i do otpisa dugova. Često se kaže da su time spašene banke zemalja kreditora, a ne Grčka kao dužnik. Jer bi inače dugovi, koji bi morali biti otpisani, pali na teret tih banaka. U tom procesu, što se ređe pominje, propale bi i grčke banke, jer su one, naravno, bile i ostale značajan finansijer dugova grčke vlade. I onda bi već na samom početku krize došlo na red napuštanje evra i povratak drahme, što nije imalo i sada i dalje nema značajnu podršku u Grčkoj.

U tim okolnostima, zemlje članice monetarne unije su preuzele na sebe da refinansiraju grčke dugove. Tako da veliki deo grčkog javnog duga jeste u vlasništvu Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, koji je prerastao u Evropski stabilizacioni mehanizam. To znači da se zemlje članice monetarne unije zadužuju na komercijalnom finansijskom tržištu za račun Grčke, usled čega je kamatna stopa na te kredite mala. Ona ne uračunava rizik naplate duga od grčke države, već od čitave evro grupe. Drukčije rečeno, članice Evropske monetarne unije preuzele su solidarnu odgovornost da vrate grčke dugove. Time se ne spasavaju te države i njihove banke, već grčke javne finansije i grčke banke.

Imajući to u vidu, o čemu se pregovara? U osnovi, koliko bi još evro grupa trebalo dodatno da se zaduži za račun Grčke, recimo preko otpisa njenih dugova ili neposredno, i šta će grčka vlada učiniti da podstakne rast sopstvene privrede. Odluka na referendumu ne odlučuje, pa čak ni ne informiše o tome. Eventualni prevremeni izbori bi mogli.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side