02.07.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Ruski problem

Vladimir Gligorov: Ruski problem
Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Uzmimo, najpre, privrednu stranu stvari. Na jednoj strani je Evropska unija, na drugoj Kina, na trećoj Sjedinjene Države, a tu je naravno i Indija. Ukoliko Kina i Indija nastave da se sledećih 30 godina razvijaju kao prethodnih 30, ruska će privreda biti veoma mala u poređenju s njima. Pogotovo što nema osnova za ubrzani razvoj ruske privrede, pre svega iz demografskih razloga, a potom i zbog oslanjanja na prirodno blago, dakle na primarnu proizvodnju. Uz američko prisustvo na Pacifiku, ekonomski značaj Rusije u Aziji svakako neće biti od prvorazrednog značaja. Svakako manji od Japana i verovatno uporediv sa Korejom, ukoliko bi došlo do ujedinjenja.

Geografski, a i po osnovu vojne moći, Rusija će biti prisutna u svakoj azijskoj krizi, mada rešenje nijedne od njih neće zavisiti od nje. Slično je i sa Bliskim istokom, gde vojna moć i geografska bliskost obezbeđuju Rusiji prisustvo u svim problemima i u eventualnim vojnim ili političkim rešenjima, ali ne i odlučujući uticaj. Isto se može reći i za područje Balkana, što je i inače jasno na osnovu iskustva u dužem vremenskom periodu.

U svim tim područjima privredni uticaj je na strani Kine ili Sjedinjenih Država, uz, naravno, Evropsku uniju.

Pogledajmo sada bliske susede, pre svega one u Evropi, a to će reći Ukrajinu. Nema sumnje na čijoj je strani snaga oružja u tom sukobu. Posebno jer niko drugi, a pogotovo ne evropske zemlje, nama interesa da se vojno sukobljava sa Rusijom. Svejedno, ruski utucaj u Ukrajini bio je mali, a sada je prešao u neprijateljski. Problem je u najvećoj meri bio u tome što Ukrajina nije videla privrednu prednost u tržišnoj integraciji sa Rusijom u poređenju sa Evropskom unijom. Rusija je reagovala silom i dobijen je zamrznuti sukob u istočnoj Ukrajini.

I to je taj ruski problem. Velika vojna moć i mali razvojni uticaj. Možda ima smisla digresija. Naime, za potrebe napisa o raspadu Čehoslovačke i Jugoslavije, pročitao sam ponovo ili prvi put šta je Masarik, između ostalog, pisao o novoj Evropi, onoj posle Prvog svetskog rata. Mesto Rusije u njoj nije periferno, naprotiv. Pre svega kao zaštitnice slovenskih naroda. Što će reći da je Rusija imala ne baš beznačajnu meku moć u zemljama koje su težile da se oslobode od jedne ili druge imperijalne vlasti.

Ta meka moć, mada sasvim drukčijeg karaktera, nije bila beznačajna ni posle Ruske ili Sovjetske revolucije. Koja je, naravno, izgubljena, posebno u Ukrajini, kolektivizacijom i okupacijom pola Evrope posle Drugog svetskog rata. No, ona starija svakako nije nestala, pogotovo u Ukrajini, ali ni na Balkanu. Nje se Rusija odrekla, svakako za duže vreme, okretanjem nacionalizmu i upotrebi vojne sile, najpre u Gruziji, a potom, i pogotovo, u Ukrajini.

I to je taj ruski problem. Meku moć Rusija ne može više imati u Aziji, ali su Evropa i, posebno, blisko susedstvo, u šta bi se mogao ubrojiti i Balkan, nešto drugo. Ali ruske vlasti su se odlučile za nacionalizam kako bi obezbedile unutrašnju kontrolu i demonstraciju vojne sile. Time je izgubljena mogućnost stvarnog uticaja u Evropi, za razliku od privredne i političke korupcije.

Cilj je bio da se time ne toliko postigne prisustvo u odlučivanju o svim ključnim svetskim kriznim područjima, jer to je prisustvo obezbeđeno geografijom, već demonstracijom vojne odlučnosti i sile. Ovo, međutim, nije delovalo ubedljivo ni kratkoročno, posebno jer je ruska privreda zapala u recesiju i ima perspektivu relativno sporog rasta, dugoročno posmatrano. Ta strategija je potpuno nerealna i neodrživa kroz deceniju ili dve. Jer, vojna sila koja se ne oslanja na privrednu i nema komplementarnu meku moć – jeste način da se postane problem, ali ne da se poveća uticaj u svetskim poslovima.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side