03.06.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Zamrzavanje

Vladimir Gligorov: Zamrzavanje www.mc.rs
Problem sa zamrzavanjem plata i penzija jeste u tome što to nije rešenje već privremena mera. Problem zna da bude to da se ta mera donese, a da se ne zna kojem se rešenju teži, pa i da se ono i ne traži jer se problemi zbog kojih je mera zamrzavanja doneta privremeno smanje ili otklone, usled čega mogu da nastanu određene posledice koje nisu nepoznate, pa ni iz srpske fiskalne istorije.

Prva se vidi na sledeći način. Do potrebe da se zamrznu plate i penzije dolazi zbog toga što sistem utvrđivanja tih dohodaka daje neodržive rezultate - recimo, izdaci rastu brže nego što se želi ili može finansirati. Zamrzavanjem će se taj rast zaustaviti, ali se neće promeniti sistem utvrđivanja naknada za rad i visine penzija. Usled čega će, onog časa kada dođe do odmrzavanja, ti dohoci ponovo početi da rastu na isti neodrživ način.

Ovo se već dogodilo. Mera zamrzavanja već je bila primenjena posle izbijanja krize i u skladu sa stendbaj aranžmanom sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ona je trajala i duže nego što se prvobitno nameravalo, pa se od nje odustalo čim se za to ukazala prilika, a ona se uvek javlja pred izbore. Sada se opet nameće potreba za zamrzavanjem plata i penzija, što znači da su one nastavile da rastu na neodrživ način čim je došlo do odmrzavanja.

Koji je to sistem koji generiše ovakva kretanja dohodaka? Dva su elementa od ključne važnosti. Prvi jeste čisto politički, jer je zapošljavanje u javnom sektoru i povećanje plata i penzija način da se nagrade partijski kadrovi, odnosno da se kupe glasovi. Drugi je takođe politički, ali u privrednom smislu, jer se plate i penzije, na jedan ili drugi način, usklađuju sa inflacijom koja se opet koristi kako bi se, uvek naravno privremeno, olakšao teret javnih rashoda ili se povećali, nominalno, javni prihodi. Zamrzavanjem se ovaj sistem utvrđivanja i zaposlenosti i plata u javnom sektoru, kao i penzija, ne menja, već se samo privremeno, i često nedosledno, stavlja van snage. No, on daje iste rezultate čim se dohoci odmrznu.

Druga posledica jeste da se ne traži rešenje sve dok su dohoci zamrznuti, jer se javna potrošnja privremeno stavlja pod željenu kontrolu, ali se računa sa starim sistemom nagrađivanja iz istih političkih razloga zbog kojih on i postoji. To se vidi i po značajnom rastu dohodaka koji se namiruju iz budžeta pred svake izbore, a i po obećanjima o povećanju penzija, a i plata, u vreme formiranja vladajuće koalicije.

Ovaj se problem povećava ukoliko se mera zamrzavanja učestalo koristi. Jer, uzmimo da se računa da će se u nekom času u budućnosti, kao što su u prošlosti, zamrznuti plate i penzije, onda je racionalno da glasači uslove svoju podršku rastom plata i penzija pred izbore ili u vreme sklapanja vladajuće koalicije. Tako da se lako može dogoditi, kao što se čini da činjenice i potvrđuju, da se sve ono što je izgubljeno u periodu kada su dohoci zamrznuti nadoknadi kada se odmrznu ili da se čak značajnim dodatnim povećanjem unapred uračuna ono što će se izgubiti sledeći put kada se primeni mera zamrzavanja.

Ima i drugih privremenih mera koje deluju kao da su rešenje, a zapravo ga samo odlažu. Recimo, predlog da se plate u javnom sektoru usklade sa onima u privatnom može imati smisla kao način da se smanje plate u javnom sektoru, gde su u proseku značajno veće, ali to nije valjan postupak utvrđivanja naknada za rad bilo u privatnom ili u javnom sektoru. Zašto? Zato što ne garantuje da će se ista naknada dobiti za isti rad. Jer neka je, primera radi, prosečna obrazovanost zaposlenih u javnom sektoru viša od one u privatnom sektoru, ili obrnuto, tada ne bi imalo smisla da prosečne plate u oba ova sektora budu iste. Uz to, možda je varijabilnost po stručnosti veća u privatnom nego u javnom sektoru, ili obratno, pa opet ne bi imalo smisla ni da rasponi među platama budu isti. Sve je to još komplikovanije kada se uzme u obzir i rizičnost zapošljavanja u ova dva sektora i sve one naknade koje se mogu ili ne mogu ostvariti mimo plata. Tako da možda nije nekorisno opravdati smanjenje plata u javnom sektoru argumentom iz zavisti – dakle, time da ne bi trebalo da budu veće nego u privatnom, ali to nikako ne može da bude trajna osnova formiranja plata, a posledično onda i penzija.

Stoga bi bilo potrebno razraditi sistem naknada u javnom sektoru i sprovesti penzijsku reformu, a privremeno možda zamrznuti te dohotke dok se novi sistem ne prihvati i ne primeni. Kriterijumi za plate bi trebalo da budu neke mere efikasnosti birokratije i javnog sektora uopšte, a penzije bi trebalo da podstiču ulaganje u obrazovanje i privlačnost rada, uz osiguranje pristojnog života u starosti. Verovatna posledica bila bi značajno smanjenje zaposlenosti u javnom sektoru (u nekom razumnom roku) i značajno povećanje pokrivenosti penzija doprinosima. Zamrzavanje plata i penzija nikako nije zamena za te reforme, a ako se one dovoljno brzo i temeljno razrade, nije izvesno da je uopšte potrebno.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića

    Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side