03.06.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Zamrzavanje

Vladimir Gligorov: Zamrzavanje www.mc.rs
Problem sa zamrzavanjem plata i penzija jeste u tome što to nije rešenje već privremena mera. Problem zna da bude to da se ta mera donese, a da se ne zna kojem se rešenju teži, pa i da se ono i ne traži jer se problemi zbog kojih je mera zamrzavanja doneta privremeno smanje ili otklone, usled čega mogu da nastanu određene posledice koje nisu nepoznate, pa ni iz srpske fiskalne istorije.

Prva se vidi na sledeći način. Do potrebe da se zamrznu plate i penzije dolazi zbog toga što sistem utvrđivanja tih dohodaka daje neodržive rezultate - recimo, izdaci rastu brže nego što se želi ili može finansirati. Zamrzavanjem će se taj rast zaustaviti, ali se neće promeniti sistem utvrđivanja naknada za rad i visine penzija. Usled čega će, onog časa kada dođe do odmrzavanja, ti dohoci ponovo početi da rastu na isti neodrživ način.

Ovo se već dogodilo. Mera zamrzavanja već je bila primenjena posle izbijanja krize i u skladu sa stendbaj aranžmanom sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ona je trajala i duže nego što se prvobitno nameravalo, pa se od nje odustalo čim se za to ukazala prilika, a ona se uvek javlja pred izbore. Sada se opet nameće potreba za zamrzavanjem plata i penzija, što znači da su one nastavile da rastu na neodrživ način čim je došlo do odmrzavanja.

Koji je to sistem koji generiše ovakva kretanja dohodaka? Dva su elementa od ključne važnosti. Prvi jeste čisto politički, jer je zapošljavanje u javnom sektoru i povećanje plata i penzija način da se nagrade partijski kadrovi, odnosno da se kupe glasovi. Drugi je takođe politički, ali u privrednom smislu, jer se plate i penzije, na jedan ili drugi način, usklađuju sa inflacijom koja se opet koristi kako bi se, uvek naravno privremeno, olakšao teret javnih rashoda ili se povećali, nominalno, javni prihodi. Zamrzavanjem se ovaj sistem utvrđivanja i zaposlenosti i plata u javnom sektoru, kao i penzija, ne menja, već se samo privremeno, i često nedosledno, stavlja van snage. No, on daje iste rezultate čim se dohoci odmrznu.

Druga posledica jeste da se ne traži rešenje sve dok su dohoci zamrznuti, jer se javna potrošnja privremeno stavlja pod željenu kontrolu, ali se računa sa starim sistemom nagrađivanja iz istih političkih razloga zbog kojih on i postoji. To se vidi i po značajnom rastu dohodaka koji se namiruju iz budžeta pred svake izbore, a i po obećanjima o povećanju penzija, a i plata, u vreme formiranja vladajuće koalicije.

Ovaj se problem povećava ukoliko se mera zamrzavanja učestalo koristi. Jer, uzmimo da se računa da će se u nekom času u budućnosti, kao što su u prošlosti, zamrznuti plate i penzije, onda je racionalno da glasači uslove svoju podršku rastom plata i penzija pred izbore ili u vreme sklapanja vladajuće koalicije. Tako da se lako može dogoditi, kao što se čini da činjenice i potvrđuju, da se sve ono što je izgubljeno u periodu kada su dohoci zamrznuti nadoknadi kada se odmrznu ili da se čak značajnim dodatnim povećanjem unapred uračuna ono što će se izgubiti sledeći put kada se primeni mera zamrzavanja.

Ima i drugih privremenih mera koje deluju kao da su rešenje, a zapravo ga samo odlažu. Recimo, predlog da se plate u javnom sektoru usklade sa onima u privatnom može imati smisla kao način da se smanje plate u javnom sektoru, gde su u proseku značajno veće, ali to nije valjan postupak utvrđivanja naknada za rad bilo u privatnom ili u javnom sektoru. Zašto? Zato što ne garantuje da će se ista naknada dobiti za isti rad. Jer neka je, primera radi, prosečna obrazovanost zaposlenih u javnom sektoru viša od one u privatnom sektoru, ili obrnuto, tada ne bi imalo smisla da prosečne plate u oba ova sektora budu iste. Uz to, možda je varijabilnost po stručnosti veća u privatnom nego u javnom sektoru, ili obratno, pa opet ne bi imalo smisla ni da rasponi među platama budu isti. Sve je to još komplikovanije kada se uzme u obzir i rizičnost zapošljavanja u ova dva sektora i sve one naknade koje se mogu ili ne mogu ostvariti mimo plata. Tako da možda nije nekorisno opravdati smanjenje plata u javnom sektoru argumentom iz zavisti – dakle, time da ne bi trebalo da budu veće nego u privatnom, ali to nikako ne može da bude trajna osnova formiranja plata, a posledično onda i penzija.

Stoga bi bilo potrebno razraditi sistem naknada u javnom sektoru i sprovesti penzijsku reformu, a privremeno možda zamrznuti te dohotke dok se novi sistem ne prihvati i ne primeni. Kriterijumi za plate bi trebalo da budu neke mere efikasnosti birokratije i javnog sektora uopšte, a penzije bi trebalo da podstiču ulaganje u obrazovanje i privlačnost rada, uz osiguranje pristojnog života u starosti. Verovatna posledica bila bi značajno smanjenje zaposlenosti u javnom sektoru (u nekom razumnom roku) i značajno povećanje pokrivenosti penzija doprinosima. Zamrzavanje plata i penzija nikako nije zamena za te reforme, a ako se one dovoljno brzo i temeljno razrade, nije izvesno da je uopšte potrebno.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side