09.02.2018 Beograd

Željko Hubač: Vreme čuda

Željko Hubač: Vreme čuda
(Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, p.a.)

U zemlji u kojoj je sistem obrazovanja obesmišljen do te mere da je broj vukovaca u osnovnim školama dostigao magični procenat “nacionalne genijalnosti”, zahvaljujući sistemu u kojem ambiciozni roditelj uvek dobija bitku koju ne vodi sa radnim navikama svoga deteta već sa obespravljenim i ravnodušnim, socijalno degradiranim učiteljima i nastavnicima, u zemlji u kojoj se u srednjim školama odeljenja “takmiče” u broju izostanaka koji su odavno postali četvorocifreni, u zemlji u kojoj postoje fakulteti na kojima je za sticanje diploma dovoljan duboki džep, a za koje važi anegdota da pored njih ne treba voziti otvorenih prozora jer može da se desi da vam u auto uleti neka diploma, u zemlji u kojoj dekana jednog od najvećih univerziteta optužuju za falsifikovanje doktorskih diploma rođacima, a on je i dalje dekan zbog nakaradnog tumačenja pojma autonomije univerziteta (kalifat u kojem svi koji se bune fasuju epitet Iznoguda, p.a.), u zemlji u kojoj je lakše noktima poravnati Đavolju varoš nego procesuirati obeleženim novčanicama dokumentovano podmićivanje fakultetskih profesora, koji su i dalje profesori (isti onaj kalifat, p.a.), i da ne nabrajamo dalje, dakle u takvoj zemlji je ove godine broj kandidata za članove Akademije nauka došao do magičnih 100!!! Ima ih da dva i po puta napune onu “malecnu” francusku akademiju, a vele ovi što precizno broje, biće i kusura...

Ne bismo ovom prilikom da valorizujemo dela koja stoje iza ovih ljudi, nesporne su vrednosti nekih od njih, najzad, ima i među mnogobrojnim članovima kvalitetnih starina, u suštini nismo ni kompetentni da vrednujemo naučni i ini rad ni stalnih, ni dopisnih, ni kandidovanih, želimo samo da ukažemo na evidentno apsurdnu situaciju koja neminovno vodi do potpunog obesmišljavanja suštine postojanja same Akademije. Jer, ako ovo društvo ima potencijal od 100 kandidata godišnje za članstvo u Akademiji nauka, onda je ova zemlja sinonim za vrednost obrazovnog sistema u svetu. Na primer, ako jedna Finska (sasvim smo slučajno uzeli ovu zemlju u kojoj deca slušaju nastavu u čarapama kao primer, zarad ilustracije teze i bez ikakve želje da izazovemo neki međunarodni incident, te otežamo našoj veštoj diplomatiji pregovaračke pozicije, p.a.) želi da svoj obrazovni sistem kodifikuje kroz svetu prepoznatljive aršine, onda bi oni mogli da svoj domet u obrazovanju definišu kao 0,X Srbija. To “X” ne znamo koliko je, ali pouzdano znamo da je neka od osnovnih cifara (od 1 do 9, p.a.) jer je jedinica mere za sistem obrazovanja u svetu “1 Srbija” vrednosni ekvivalent jedinici mere za kapacitivnost (1 Farad, p.a.)!

Cinično je ovo dosadašnje pisanije, neko će reći defetističko, oportunističko, u neskladu je sa “krvavim” naporima pojedinaca da reformišu obrazovanje, unaprede socijalni status prosvetarima i sasvim je moguće da su svi oni donekle u pravu, ali s obzirom na to da još nismo naučili da na probleme ukazujemo na drugi način – to je valjda zato što nismo ni magistrirali, a kamoli doktorirali, pa i master nam je s neba pao usled jedne od mnogobrojnih uredbi koju je u sistemu BB (čitaj: Bolonja Beograd, p.a.) usklađivanja iznedrila naša reformska višedecenijska stihija – neka nam Bog (Ministarstvo prosvete, p.a.) oprosti.

Ne mislimo mi da će ovo neke čestite kandidate naterati da se povuku iz trke za statusom Akademika i time započnu utopističku borbu za suštinsku promenu sistema obrazovanja, još manje se nadamo čudu da se svih 100 i više kandidata udruže u tom bojkotu trke apsurda, a sigurni smo da je biblijsko čudo, ravno oživljavanju Lazara (oživeo ga je Hrist negde pred kraj Starog veka, p.a.), da se članovi Akademije nauka (i stalni i dopisni, p.a.) iz protesta odreknu svog statusa zbog hiperprodukcije članstva koja dovodi u pitanje sve one nesporne vrednosti koje naša naučna zajednica ima – nemoguće.

U zemlji u kojoj je svaki njen stanovnik najbolji selektor fudbalske reprezentacije, teško je postići konsenzus o bilo čemu. Znači, čudo je nemoguće. A nama, čudo jedno, samo čudo može da pomogne...

. . .

Sajt Droga Srbije uzbudio je duhove u Srbiji. Fotografije dece koja rade selfije (ili ih druga deca slikaju) dok konzumiraju narkotike, posebno fotografija devojčice s rancem na leđima koja se slikala kako duva pored policijskog automobila u po bela dana, iznenadile su javnost. E, sad, definišimo koja je to javnost koja je iznenađena: oni koji nemaju decu u školama, oni koji ne čitaju novine i ne gledaju TV (digitalnog signala, brojnih emitera koji su žestoka konkurencija SBB-u), kao i oni koji zbog raznih sasvim razumljivih razloga ne razgovaraju s ljudima koji imaju decu u školama i TV (a sami nemaju decu u školama i nemaju TV), kao i brojni pripadnici brojnih mormonskih zajednica u Srbiji. Dobro, i dalje smo cinični, oportuni... Defetistički nastrojeni... Svi znamo da je droga odavno ušla u osnovne škole i da je postala statusni simbol. Svi znamo da ne preduzimamo adekvatne korake da puteve droge u obrazovnim institucijama suzbijemo koordinisanom akcijom zdravstvenih, socijalnih i policijskih službi. Najlakše je obrisati sajt... I desiće se čudo.

. . .

Čudesno je vreme u kojem živimo. Predrevolucionarno. Sanjamo revoluciju. Nismo idealisti. Nemamo ideologiju. Imamo jake sedative i potrebu za komforom. (Doći će i naši na vlast. Koji su naši? Videćemo... p.a.).

 

Biografija

Dramski pisac i pozorišni režiser Željko Hubač radi kao v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U bogatom opusu beleži 39 premijera svojih drama na domaćim i stranim scenama, učešće na 40 festivala i 50 osvojenih nagrada. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, ruski, bugarski, poljski i japanski jezik.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Mijat Lakićević: Kolo sreće Mijat Lakićević: Kolo sreće

    Da li će Janković biti Vučiću ono što je Vučić bio Tadiću? Evropska alternativa.

  • Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država

    Izveštaj o radu sudova u 2017. godini, koji je prošle sedmice na skupu u Palati “Srbija” podneo Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, iako pozitivno ocenjuje izvesne pomake u našoj sudskoj praksi, ipak potvrđuje rašireno uverenje da je naš sudski sistem i dalje nedovoljno efikasan i spor, da su sudovi pretrpani sporovima i da je u Srbiji parnica sve više – to jest da su u prethodne dve godine naši sudovi primili “milion i trista hiljada predmeta više nego što je bilo očekivano”.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

  • Mijat Lakićević: Misija Mijat Lakićević: Misija

    Dim iz kosovskih “termoelektrana” prekrio celu Srbiju, “pod njima se ništa ne vidi”, što bi rekao Borin gazda Mitke. Pa tako ni vesti koje su od još dalekosežnijeg značaja, mada možda na prvi pogled tako ne izgleda. Recimo vest da “Ruska IT kompanija Jandeks (Yandex) dolazi u Srbiju”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw