Momčilo Pantelić: Duel novinara i lidera

Širom Amerike prosto je razgrabljena knjiga “Vatra i bes: U Trampovoj Beloj kući”, u kojoj ga novinar Majkl Vulf opisuje kao nedoraslog za obavljanje predsedničke dužnosti, lika mahom zaokupljenog samim sobom i svojim “ćefovima”, tako da s njim nije načisto ni njegova funkcionerska okolina ni biračka baza, a kamoli “ostatak sveta”.

Među naručiocima ovog štiva su i mnogi inostrani državnici, željni da se opskrbe dopunskim materijalom za analiziranje postupaka kolege iz Vašingtona koji je nepredvidljivost inaugurisao kao ličnu državničku vrlinu. Za njima ne zaostaju ni hroničari koji, kao i ja, slute da prisustvujemo premijernom dvoboju na visokom nivou – oko pisane reči.

“Vatra i bes” može doista da se doživi i kao uzvraćanje udarca lideru koji se oslanja na tvitovanje, “ne stiže” da čita knjige, kao ni “debele” dokumente, i za koga su novinari, čiji mu napisi ne idu niz dlaku, “neprijatelji naroda”. Tramp je čak pokušao i da zabrani objavljivanje te knjige, što je potez “odozgo” kakav se tamo ne pamti, ali je samo uspeo da rasplamsa jagmu za njom i priče o njoj uzdigne među udarne vesti širom planete, pogotovu kad je Vikiliks ceo sadržaj ispovrteo korisnicima interneta.

Vulf tvrdi da je glavnina objavljenog proistekla iz razgovora sa oko 200 ljudi iz Bele kuće i oko nje, kao i sa samim njenim šefom, pa da je otud autentično svedočenje o zbivanjima u vrhovima SAD. Iznosi niz “pikanterija”.

Navodno se Tramp nije nadao izbornoj pobedi, zbog koje je njegova supruga Melanija (poreklom Slovenka) čak zaplakala od žalosti, a ne od radosti. Pa da predsednik u pola sedam jede čizburger, gleda uporedo tri televizije (kao postliterarni zavisnik od malog ekrana, kako ga karakteriše Atlantik) i počinje da telefonira. Kao i da ne dozvoljava da mu posluga, prenosi Gardijan, dodiruje išta od delikatnih stvari, a naročito pribor za pranje zuba jer je u paranoji da bi mogao da bude otrovan.

A nadasve, sugeriše Vulfov tekst, Tramp se na poziciji najmoćnijeg čoveka na svetu ponaša kao svojeglavo dete koje je uobrazilo da sve mora da se vrti oko njega, a ne u korist demokratskog poretka i nacionalnih stvarnih interesa. Podstakao je, tako, i opoziciju da se pozove na primenu 25. ustavnog amandmana koji predviđa smenu predsednika usled nesposobnosti za obavljanje te funkcije.

Pale su i doista teške reči o njegovom mentalnom stanju, ali ih je Tramp odbacio proglašavanjem sebe za genija. Takvu samohvalu njegovi protivnici su uzeli kao novi povod za aktiviranje 25. amandmana, ali nema izgleda za smenjivanje šefa Bele kuće po tom osnovu, listom se slažu eksperti. Za amandmanski “prevrat” neophodni su zahtev potpredsednika sa većinom članova predsednikovog kabineta (vlade), kao i dvotrećinska većina u oba doma Kongresa, a u svim tim telima dominiraju Trampovi republikanci.

Redove vladajuće partije donekle je ustalasao nekadašnji glavni predsednikov strateg Stiven Benon, kad je u “Vatri i besu” svedočio o “nepodopštinama” Trampovih sina, ćerke i zeta, ali se ubrzo izvinio za takvu svoju “grešku”. Uznemirenje među republikancima istrajnije je u iščekivanju ishoda specijalne istrage o eventualnom umešateljstvu Rusije u prilog Trampovoj izbornoj pobedi.

Bela kuća i njen šef lično energično pobijaju praktično sve kritike na njihov račun kao izmišljotine i zluradosti, pa i ove iznete u Vulfovoj knjizi. Ali, ako su tačne autorove tvrdnje da poseduje zapise razgovora s njenim funkcionerima, to bi bio dovoljan povod za preispitivanje lojalnosti, iz kojeg bi mogli da proisteknu i otkazi.

Nije ni Vulf prošao bez zamerki. Analitičarka Njujork tajmsa je ocenila da je njegova priča u celini uzev tačna, ali da su detalji “često pogrešni”. Drugi primećuju da je prekršio novinarska pravila jer sagovornicima nije uvek predočavao da će njihovi iskazi biti objavljeni. A Fajnenšel tajms u uvodniku karakteriše duel Tramp – Vulf kao sudar dve ličnosti sklone preterivanjima i samopromovisanju, koje “nas odvajaju od apsolutne istine”.

Prema računicama Vašington posta, predsednik je u tom pogledu nedostižan. Netačne izjave je u prvoj godini mandata dao oko 2.000 puta, u proseku 5-6 dnevno. Iz njegovog tima je i lansirana etiketa “alternativne činjenice”.

Baš 5. januara, kad se Vulfova knjiga pojavila u prodaji, posle objavljenih pojedinih “eksplozivnih” izvoda, ovdašnji predsednik je ambasadora SAD obavestio “da se Srbija u primeni vladavine prava, slobode izražavanja i prava na objektivno informisanje ugleda na SAD i američku administraciju”. Na istu tu administraciju (Trampovu vladu) kojoj se najviše zamerki upućuje za zastranjivanje upravo u oblastima u kojima se na nju “ugledamo”.

Predsednikova opaska je zazvučala kao uzvratna “packa” američkim “packama” Srbiji u tim domenima. Mada, mogla je i da se doživi kao nehotična, a opravdana samokritika, bar za ovdašnji bahat odnos pojedinih funkcionera prema medijima.

U “Vatri i besu” bi, i inače, mnoge vlasti mogle da prepoznaju i sopstvene mane i potrude se da ih otklone. Mogao bi da im se u tom naporu pridruži i Tramp – ako “nađe vremena” da pročita bar ovu knjigu,+ i iz nje izvuče poneku pouku za smanjivanje i vatre i besa.