10.09.2018 Beograd

Nemačka: Sloboda živi od pretpostavki koje ne može da garantuje

Nemačka: Sloboda živi od pretpostavki koje ne može da garantuje Foto: Beta, AP
Dva su pojavna oblika narodne pobune: nacionalno i klasno. Kada je klasna, onda je revolucionarna, a kada je nacionalna, onda je fašistoidna. U rasponu ova dva ekstrema nalazi se demokratski poredak. Granice nikada nisu jasne, u demokratskim društvima uvek postoje tendencije i jednih i drugih. Problem je kako ih pravovremeno primetiti i držati pod kontrolom. Sva društva naginju samoobmani

Piše: Jelena Volić Hellbusch

 

Događaji u gradu Kemnic, pokrajina Saksonija, temeljno su uzdrmali Nemačku, koja je u latentnoj političkoj krizi još od postizbornih muka sastavljanja vladajuće koalicije. Od leta 2015, kada je Nemačka primila preko milion izbeglica, sve se vrti oko istog: koliko je moguće prevladati prošlost i da li se politički problemi Nemačke danas mogu posmatrati kroz prizmu istorije ili su na delu sasvim drugi fenomeni.

Nemačka politika već decenijama spava na lovorikama privrednog rasta. Još 2008. je Franc Mintefering, prominentni socijaldemokrata i bivši ministar rada, kritikovao kancelarku Angelu Merkel da ne koristi doba dobrostanja za neophodne reforme i da ne priprema društvo za budućnost koja je vidljiva i izvesna. Naravno, Mintefering nije ni danas u stanju da samokritično povede diskusiju o ulozi njegove partije u kreiranju stanja u kojem se danas nalazi ne samo Nemačka nego i cela Evropa.

Događaji u Kemnicu brutalno su doveli na scenu diskusiju koja se decenijama gurala pod tepih. Na periferiji gradske proslave u Kemnicu, u blizini spomenika Karlu Marksu, 26. avgusta 2018. oko 3.15 došlo je do sukoba u kojem je povređeno više osoba. Jedan od povređenih, nemački državljanin kubanskog porekla, podlegao je povredama u bolnici. Napadači su bili jedan Sirijac i jedan Iračanin.

Napujdani glasinama i lažnim informacijama, građani Kemnica izašli su na ulice i započeli navodno spontane demonstracije koje su, kako se kasnije ispostavilo, viralno organizovali ekstremni desničari i fudbalski huligani. Demonstracije koje su započele kao protest protiv “migrantskog kriminala” vrlo brzo su se pretvorile u neonacističko divljanje gomile koja je po ulicama Kemnica jurila svakog ko je nalikovao na “migranta”. Policija pokrajine Saksonije, koja je već duže vreme pod ozbiljnom kritikom da je bliska desnom ekstremizmu, te večeri je bila nemoćna pred razularenom gomilom.

U kontekstu rezultata poslednjih saveznih izbora u Nemačkoj i činjenice da prvi put posle 1945. u nemačkom parlamentu sede poslanici Alternative za Nemačku (AfD), kojima ideologija neonacionalizma nije daleka, događaji u Kemnicu su veoma bitna prekretnica. Nastupa jedna nova era koja se uklapa u neonacionalni politički talas cele Evrope, a koja u Nemačkoj, s obzirom na njenu ne tako davnu prošlost i na njenu veličinu i privrednu moć, ima poseban kvalitet.

Uvek se Nemačka rvala s nacionalističkim nasleđem. Transformacija desnog ekstremizma u Nemačkoj posebno je uočljiva kada se pogledaju istorijski podaci izbornih rezultata. Iako oni nisu jedini pokazatelj uspeha desničarskog političkog koncepta, niti mogu jasno ocrtati potencijal opasnosti koji dolazi iz ovog političkog spektra, oni su ipak pokazatelj rezonancije među građanima, odnosno njihove sve veće prijemčivosti za neonacističko nasleđe. Razvoj nove desničarske političke ideologije u Nemačkoj može se podeliti u četiri faze.

 

1945-1961: U posleratnom periodu desničarska ideologija preživljavala je na tlu dubokih ekonomskih, političkih i socijalnih problema, posebno motivisana podelom Nemačke i proterivanjem nemačkih stanovnika iz zemalja u kojima su oni vekovima bili kod kuće. Na saveznim izborima 1949. desničarske stranke su osvojile četiri odsto glasova.

Na pokrajinskim izborima u Donjoj Saksoniji 1951. Socijalistička partija Rajha (Sozialistische Reichspartei, SRP) dobila je 11 odsto glasova, a u Bremenu osam odsto. Socijalistička partija Rajha bila je otvoreno nacionalsocijalistička i negovala je tekovine NSDAP-a. Ona je bila prva partija koja je već 1952. bila zabranjena odlukom Ustavnog suda zbog svog jasnog antidemokratskog programa. Sledeća zabrana neke partije dogodila se ubrzo, već 1956. je zabranjena Komunistička partija (Deutsche Kommunistische Partei, DKP), i to su dve jedine zabrane partija u istoriji posleratne Nemačke.

Na prostorima južne Nemačke desničarske snage udružile su se sa raseljenim i prognanim stanovništvom. Ono što je ubrzo desničarskim političkim snagama prekinulo rast i uzelo im vetar iz njihovih političkih jedara, bilo je nemačko “ekonomsko čudo”, koje je usledilo 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Maršalov plan i opšti posleratni ekonomski bum bili su, između ostalog, razlog ovog iznenadnog i isceliteljskog ekonomskog rasta u Nemačkoj, koji je, kako se pokazalo, preduslov za “demokratizaciju” jednog društva. Broj organizovanih desničarskih ekstremista znatno je opao u jednom desetleću: od 76.000 1954. na 21.000 1964. godine.

 

1962-1982: Kraj 1966. naznačio je i završetak tzv. “CDU-države”, pošto su na izborima socijaldemokrate na čelu sa Vilijem Brantom osvojile toliko glasova da je morala biti ustoličena velika koalicija. Ekonomska kriza koja je potresla celu Evropu ponovo je podstakla rast desničarskih snaga. Organizovane 1964. u novu Nacionalno-demokratsku partiju Nemačke (Nationaldemokratische Partei Deutschlands, NPD), mogle su na pokrajinskim izborima između 1966. i 1968. da osvoje toliko, da su ušle u sedam pokrajinskih parlamenata sa 61 poslanikom.

Izbori 1969. doveli su na vlast liberalno-socijaldemokratsku vladu (SPD i FDP) sa kancelarom Vilijem Brantom. Prvi put u opoziciji hrišćanske demokrate su se u svom ideološkom korpusu pomerile udesno, silovito se protiveći novoj, liberalnoj politici socijaldemokrata prema Istočnoj Nemačkoj, kao i društveno-političkim reformama vladajuće koalicije. Iskorakom udesno hrišćanske demokrate slomile su kičmu NPD-u, koji je upao u tešku krizu i razbio se na nekoliko različitih političkih opcija.

Aktivističko krilo NPD-a, koje je zagovaralo nelegitimne metode političke borbe, postalo je 70-ih jezgro neonacističkih borbenih grupa. Intelektualno krilo NPD-a posvetilo se duhovnoj obnovi teoretskih osnova desnog ekstremizma. Iz ovog nukleusa izraslo je nekoliko nacionalno-revolucionarnih grupacija, koje su se delimično angažovale u ekološkim pokretima ili u sklopu opozicionih hrišćansko-demokratskih snaga. Karakteristična za sedamdesete je intenzivna fragmentacija desničarskog pokreta, ali i njegova postepena militarizacija.

 

1983-1990: Treća razvojna faza desničarskog političkog organizovanja započela je sredinom 80-ih i bila je vezana za društveno-političke promene velikih razmera. Socijalna kretanja, tehnološka modernizacija, slab privredni rast, masovna nezaposlenost, smanjenje socijalnih davanja, političke promene u Istočnoj Evropi, kao i migracije sa istoka na zapad i proces globalizacije, bili su poziv na ponovno buđenje desnog ekstremizma.

Liberalno-socijaldemokratska koalicija izgubila je 1982. izbore, a na vlast je ponovo došla konzervativno-liberalna opcija, koja je momentalno inicirala novo organizovanje desnih političkih snaga, ovoga puta, krajem 1983, u partiju Republikanaca. Na izborima 1989. Republikanci su ušli u parlament Berlina sa 7,5 odsto glasova i u Evropski parlament sa 7,1 odsto. Članstvo organizovanih desničara poraslo je 1989. na 50.000.

 

Od 1990. do danas: Ujedinjenje dve Nemačke naznačilo je četvrtu fazu desnog ekstremizma. Osnovi istočnonemačkog desničarskog ekstremizma nalaze se u političkoj isključivosti Nemačke demokratske republike (DDR). Državni socijalizam ovoga tipa, sa čvrsto zatvorenim granicama, centralizovanim i korumpiranim državnim aparatom, ali pre svega sa jakom i sveprisutnom tajnom službom tzv. Državne bezbednosti (Staatsicherheit, STASI), zapravo je proizvodio autoritarne, nacionalističke i ksenofobne političke ideologije.

Narastajuće nezadovoljstvo građana DDR-a uslovima života i rada motivisalo je 80-ih nastanak brojnih desničarskih pokreta koji su, ne mogavši da se javno izraze, odmah prešli u tzv. subkulturni svet Istočne Nemačke. Zabrana javnih protesta u jednoj de facto policijskoj državi pretvorila je nezadovoljstvo u nasilje, tako da su se istočnonemački navijači i skinheadsi odlikovali ogromnim nasilnim potencijalom i izuzetnom brutalnošću.

Pad Berlinskog zida otvorio je put da se politička i društvena frustracija bivšeg DDR-a prelije i u Zapadnu Nemačku i sjedini sa frustracijama zapadnog sveta. Frustracije socijalizma i kapitalizma ujedinjene pod zajedničkim neonacističkim krovom. Između 1991. i 1994. Nemačka doživljava do tada nezamisliv talas rasističkog nasilja, uz srdačni aplauz građana. Centar političkog organizovanja desničarskog delovanja ostao je na teritoriji bivše Zapadne Nemačke. Zapadna Nemačka je bila glava pokreta, a bivša Istočna Nemačka liferovala je neophodno nasilje i brutalnost za budućnost neonacizma.

Organizovane u tzv. Pakt za Nemačku (Deutschlandpakt) tri partije krajnje desnice krenule su u političku ofanzivu: Nacionalno-demokratska partija Nemačke (NPD, osnovana još 1964. sa promenljivim izbornim uspesima), Nemačka narodna unija (DVU, osnovana 1987. prvo na severu Nemačke, a potom na Istoku, veoma uspešna) i Republikanci (partija koju je 1983. osnovao Franc Šenhuber, nekadašnji poslanik bavarskih hrišćanskih demokrata). Mnogi političari, pre svega pojedinci, upozoravali su na rastući potencijal desnog ekstremizma. Ova upozorenja vladajuće partije su rado previđale, nadajući se da će privredni rast “pojesti” socijalne frustracije.

 

Ali privredni rast Nemačke je, zahvaljujući socijaldemokratama i vladi Gerharda Šredera, izveden na leđima jeftine “radne snage”, koja je postala najmanja mera nemačke kompetitivnosti na međunarodnom tržištu. Pored smanjenja socijalnih davanja i prevođenja obrazovanja, vekovnog dobra nemačkog jedinstva i državnosti u produktivnu delatnost, stanjen je najvažniji temelj posleratne nemačke demokratije, a to je političko obrazovanje odraslih. Brojna mesta političke diskusije i besplatnog životnog obrazovanja nestala su, pojedena diktatom ekonomičnosti, isplativosti, profitabilnosti i produktivnosti. Mnoge upozoravajuće pojave gurale su se pod tepih u bezumlju profesionalno-političke trke za glasovima. Partokratija nije nepoznat pojam u svakodnevnom životu Nemačke.

Delimično otrežnjenje doneo je politički udar AfD-a i ulazak ove partije na velika vrata u Bundestag. Isprva se mislilo da će institucionalizacija desničarskog nasleđa doneti i njen sistemski slom. No, događaji u Kemnicu pokazuju da se AfD organizovao sa svim dosad rascepkanim i različitim neonacističkim grupacijama i da preti da postane njihov glasnogovornik u nemačkom parlamentu. Na ulicama Kemnica marširali su poslanici AfD-a zajedno sa gomilom koja je pozdravljala hitlerovskim pozdravom. Kako se na kraju ove nasilne manifestacije svirala nekadašnja himna DDR-a, mora se ozbiljno zapitati kakvog je kvaliteta ovo silovito pomeranje udesno, vidljivo u celoj Evropi.

Ernst Volfgang Bekenferde je još 1976. u formi diktuma iskazao jasnu razapetost demokratskog poretka: “Slobodna i sekularna država živi od pretpostavki koje sama ne može da garantuje. To je smeo iskorak zarad slobode. Sa jedne strane, takva država može da postoji samo ako se sloboda koju ona garantuje reguliše iznutra, iz moralne substance svakog pojedinca i homogenosti društva. Sa druge strane, država ne može ovu unutrašnju regulativu da garantuje sredstvima pravne prisile i autoritarne naredbe, a da se ne odrekne slobodarskog principa i da ne upadne natrag u totalitarnost.” Znači da je jedini stub demokratije pojedinac, koji je uvek spreman da plati visoku cenu slobode, znajući šta je to što plaća.

Evropska demokratija se velikim delom temelji na socijaldemokratskom konceptu avangarde najnižih socijalnih slojeva. Oni su većina u svakom društvu i oni pokreću jezičak na izbornoj vagi. Ovde nije reč o ideološkom sistemu već o društvenoj prepoznatljivosti. Nemački konzervativni politički spektrum proizvodio je svoju masovnost preko nacionalno-hrišćanske platforme. Kancelarka Angela Merkel napustila je tu platformu, zahtevajući od svojih građana da u ime solidarnosti prime preko milion izbeglica, ali je ostala političko korito velikog kapitala, finansijskih institucija i tzv. “pobednika tranzicije”.

Socijaldemokrate su svoju masovnost sticali na platformi socijalnih “jastuka”, komunikacije s najugroženijima, koji su u svakom društvu u većini, istih obrazovnih mogućnosti za sve i intenzivnom političkom obrazovanju najneobrazovanijih. Ovu platformu napustio je Gerhard Šreder kao kancelar, promovišući profitabilnost i socijalnu pokretljivost onih kojima je profit nedostupan.

Ostao je veliki prazan prostor u kojem sada ekstremni politički koncepti kreću u lov na glasače. Kemnic i Hamburg, s nasiljem koje su izazvali levi ekstremisti, pokazali su kako taj lov može da izgleda i kako će najverovatnije izgledati dok se ne dogodi ozbiljno otrežnjenje. U budućnosti niko ne može da ostane na svojoj vreći dobitka ili gubitka. Svi će morati da podnesu žrtve i plate visoku cenu demokratije i slobode.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side