Rasno iživljavanje na Olimpijskim igrama

Treće Olimpijske igre 1904. godine održane su u Sent Luisu, u SAD, kao jedna od manifestacija u okviru Svetske izložbe. A na izložbi Amerikanci su se predstavljali kao nova kolonijalna sila, pa je čak postojao deo u kome su, poput domorodaca i divljaka, bili predstavljeni žitelji novih teritorija na kojima su SAD ostvarile vlast ili uticaj.

Vodeći čovek američke sportske organizacije tog vremena Džejms Saliven dosetio se da organizuje male Olimpijske igre na kojima bi se takmičili "divljaci". "Antropološko-sportska" manifestacija, nazvana "Dani antropologije" trebalo je da pokaže superironost bele američke rase. 

Učestvovali su Indijanci iz raznih plemena, domoroci dovezeni iz Afrike, Južne Amerike, sa Srednjeg Istoka, Filipina, sa severa Japana. Jedan Pigmej sa zaoštrenim zubima jednostavno je predstavljen kao "kanibal". Predstava koju je Saliven organizovao pred OI 1904. izazvala je bes barona Pjera de Kubertena, osnivača modernih Olimpijskih igara. 

Saliven je ipak 1908. postao predsednik Američkog olimpijskog komiteta a od 1930. godine nagrada koja nosi njegovo ime dodeljuje se najboljim američkim sportistima amaterima. Nagrada je izuzetno cenjena i smatra se "Oskarom u oblasti amaterskog sporta". Nagradu je u međuvremenu dobio niz crnih sportista, među njima Karl Luis, Edvin Mozis i Majkl Džonson.

Zanimljivo je da vek nakon što je Saliven jeftinom cirkuskom predstavom pokušao da dokaže superiornost bele rase, naučnici pokušavaju da otkriju zbog čega crni atletičari dominiraju u sprinterskim disciplinama.

Sprinter Majkl Džonson jednom je jednostavno izjavio da crnci imaju superioran atletski gen i da je to posledica odabira najsnažnijih i najbržih koji su preživeli transport robova iz Afrike u Ameriku i vekove rada na palntažama.

Džon Entajn, autor knjige "Tabu: Zašto crni atletičari dominiraju i zbog čega se plašimo da pričamo o tome" kaže da nije stvar u jednom genu, već o sklopu gena koji se razvio tokom vekova pod odgovarajućim uticajem okruženja, kulture, klime.

Inače, rasni eksperiment u Sent Lusiu je bio pravi debakl. Prvog dana "domoroci" su okupljeni i objašnjena su im pravila sportova u kojima će se takmičiti. Pošto gotovo niko od njih nije razumeo engleski, pojma nisu imali o čemu je reč.

Na pucanj za start sprinta, neki takmičari su se preplašili i ukočili, neki su lagano krenuli duž staze ne znajući da treba da trče što brže. Na drugim borilištima takmičari su zagledali diskove, koplja. Pigmej po imenu Lamba prešao je 100 metara za 14.35 sekundi, pa je Saliven u svom "naučnom" izveštaju zaključio da je američki šampion Artur Dafi mogao da mu da 40 metara fore i da opet pobedi.

Iako su neki, pa čak i antropolog MekGi koji je sa Salivenom organizovao sramnu manifestaciju, sugerisali da bi rezultati bili bolji da su "domoroci" trenirali, Salivan se nije dao zbuniti. "Ovaj skup nam je pokazao da su divljaci precenjeni po pitanju svojih sportskih sposobnosti", zaključio je Saliven. 

Njegova teorija prijala je u narednim decenijama nacistima i sledbenicima Kju-kluks-klana. Tako je 1943.godine, sedam godina nakon što je Džesi Ovens osvojio četiri zlata na Olimpijskim igrama u Minhenu, u švedskoj sportskoj enicklopediji objavljeno da je od afričkih crnaca nemoguće stvoriti sportske šampione. Kao dokaz poslužio je Salivanov izveštaj.

Inače, na poslednje četiri olimpijade, svih 32 takmičara koji su nastupili u finalu trke na 100 metara potiču iz zapadne Afrike.