04.11.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Najpre oslobodimo Berlin

Vladimir Gligorov: Najpre oslobodimo Berlin
Iz Beograda gledano, nije lako oceniti da li je gore videti propušteno ili sada više nedostižno. Kako su drugi znali šta da rade, a mi nismo?

Na jednom skupu u Varšavi Lešek Balcerovič mi je rekao: “Proteklih deset godina su najbolja decenija u poljskoj istoriji”. Danas je to najboljih 30 godina. Na tom skupu, kao i na mnogim drugim u to vreme, bilo je mnogo kritika na račun reformi u bivšim socijalističkim zemljama, koje su se uglavnom svodile na prigovor da je sve to u najbolju ruku naivno. Liberalizacija trgovine, privatizacija i očekivanja od članstva u Evropskoj uniji, sve će to, govorilo se, doneti razočaranje jer stvari ne funkcionišu tako kako oni koji su živeli iza Zida misle.

 

NAIVNI LIBERALIZAM: Zid je, ideološki i politički, delio slobodu od ropstva, a stvari zapravo, jasno je, nisu tako jednostavne. Iza Zida se širio, moglo bi se reći, naivni liberalizam. Ovde nestašice, tamo obilje; ovde ograničenja, tamo sloboda; ovde diktatura, tako demokratija; ovde samovolja, tamo vladavina prava. I naravno, tamo suverenost, ovde okupacija; tamo bezbednost, ovde strahovanje. I tako redom.

U Beogradu je naivni liberalizam odbačen šezdesetih godina. U Zagrebu i Ljubljani takođe, mada ne iz istih razloga. A potom i svaki liberalizam. Ovde je to važno da bi se odgovorilo na pitanje zašto je to bilo moguće u srednjoj Evropi i na Baltiku, a nije u Jugoslaviji? Da bi se to razumelo, možda ima smisla uporediti jugoslovenske reforme iz šezdesetih godina, pa potom u kratkom periodu posle pada berlinskog zida, sa onima u srednjoevropskim socijalističkim zemljama.

Jer, u oba jugoslovenska slučaja, ali pre svega u vreme reformi šezdesetih godina, zemlja se suočila sa značajnim tranzicionim troškovima, koji doduše nisu bili ni izbliza tako veliki kao tranziciona recesija u srednjoj Evropi i na Baltiku posle pada Zida. U Jugoslaviji su reforme oba puta propale, s veoma ozbiljnim ili katastrofalnim posledicama. U zemljama koje su se oslobodile Zida istrajalo se u promeni sistema, bez obzira na negativna privredna kretanja i na rast nezaposlenosti i nejednakosti. U Poljskoj i Sloveniji recesija je trajala kratko i nije bila naročito duboka, ali je nezaposlenost značajno povećana i potrajala je.

Razlika je u tome što su se zemlje koje su srušile Zid demokratizovale pre nego što su krenule u promenu privrednog i pravnog sistema. Tako da je proces tranzicije stekao legitimnost. Štaviše, prvih godina su izbori održavani često, vanredno, kako bi se ta legitimnost obnavljala. Uz to, demokratizacija je imala međunarodnu legitimnost, koja se ogledala i u tome što je Evropska unija s njima veoma brzo sklopila takozvane Evropske sporazume kojima je trasiran put pridruživanja.

Jugoslovenske reforme iz šezdesetih godina, kao i one s kraja osamdesetih nisu imale ni međunarodnu niti demokratsku legitimnost. Tako da su negativne posledice po zaposlenost i nejednakost uticale na nezadovoljstvo i na proteste. Kasnije, sedamdesetih godina, uostalom kao i u većini evropskih socijalističkih zemalja, pacifikacija se finansirala zaduživanjem u inostranstvu. Što je onda osamdesetih godina dovelo do krize i do gotovo desetogodišnje stagnacije. Na čijem kraju su naivni liberali srušili Zid, a nacionalisti u krvi srušili Jugoslaviju.

Takođe, jugoslovenske vlasti nisu težile međunarodnoj legitimnosti. Zapravo, verovanje je bilo da nešto takvo i ne postoji u bipolarnom svetu. Tako da su propuštene sve prilike da se zemlja pridruži Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ). Autokratski i diktatorski režimi – u Španiji, Portugaliji i Grčkoj – rušeni su, a demokratizaciju je podržavala EEZ, kao što će EU podržati demokratizaciju zemalja iza Zida. Jugoslavija nije bila iza zida i nije morala da čeka da se on sruši da posegne za demokratijom i podrškom iz Evrope.

Gledajući unazad, to je gotovo neobjašnjivo ne samo politički već još više moralno i intelektualno.

 

NEDEMOKRATSKI LIBERALIZAM: U godini kada je srušen zid, a nekoliko meseci ranije, Kina se suočila s protestima i zahtevima da se proces liberalizacije privređivanja demokratizuje. Protest je u krvi ugušen na glavnom trgu u Pekingu. Kasnije, 1993, predsednik Jeljcin je bombama zasuo Dumu, parlament, kako bi slomio otpor i obezbedio da bude usvojen novi ustav zemlje.

Ovde je korisno ukazati na jednu razliku u sistemima koji su nastali u evropskim zemljama u tranziciji i u Rusiji i Kini. Naime, poslednje dve zemlje uspostavile su ili održale predsednički sistem, dok su evropske zemlje postale parlamentarne demokratije. Kada se danas govori o porastu autoritarizma u Mađarskoj ili Poljskoj, u Srbiji i Crnoj Gori, a pre promena u Makedoniji, da i ne govorimo, uostalom, kao i u Tuđmanovoj Hrvatskoj, to su sve pokušaji da se parlamentarizam zameni prezidencijalizmom, koji je nužno autokratski i nelegitiman ukoliko je ustavni sistem parlamentarni. Tako da normativni parlamentarizam donekle stoji na putu autoritarizmu jer mu osporava legitimnost. A takva prepreka ne postoji u predsedničkim sistemima, pogotovo ukoliko uspeju da se oslone na jednopartijsku dominaciju.

Tek, posle neuspeha demokratije u Kini, liberalizacija privrede, kako u spoljnoj tako i u unutrašnjoj trgovini i ulaganjima obezbedila je nedemokratskom političkom sistemu ako ne legitimnost, onda prihvatljivost. Kineski je primer reformi koje odlažu demokratizaciju nešto što Jugoslaviji nije uspelo šezdesetih godina, a i u godini pred raspad. U Rusiji je nedemokratska liberalizacija najpre proizvela oligarhiju, a potom ona održava privredni i politički sistem. Razlika u odnosu na Kinu jeste u tome što je Kina izrasla u drugu najjaču privredu na svetu, i to na osnovu industrijalizacije, a sada i na osnovu tehnoloških inovacija, dok je Rusija ostala zavisna od privrede zasnovane na prirodnim bogatstvima i na snagama bezbednosti. Tako da Kina ima veći privredni nego značaj za bezbednost ili, uostalom, nebezbednost, dok je Rusija upravo obrnuti slučaj.

 

KRIZA LIBERALIZMA: Tri decenije posle rušenja Berlinskog zida razlika između srednjoevropskih zemalja i većine jugoslovenskih zemalja je ogromna. Za svih 30 godina skepticizam u uspeh srednjoveropskih zemalja u tranziciji bio je u neskladu sa privrednim, pa i političkim kretanjima. Možda je korisno opet uporediti ih sa jugoslovenskim zemljama.

Uzeću samo za primer uticaj finansijske krize. Pre 2008, ne samo zemlje članice, stare i nove, Evropske unije već i, recimo, Srbija i Hrvatska bile su u privrednom usponu (Nemačka je izuzetak). Ali je kriza, kada je nastupila, imala veoma različite posledice po srednjoevropske zemlje i, recimo, zemlje kao što su Srbija i Hrvatska. Jer su se prve relativno brzo oporavile (Poljska nije ni bila u recesiji) i održale relativno visok privredni rast, dok su Srbija i Hrvatska stagnirale ili nazadovale. I izgledi za ubuduće takođe nisu ohrabrujući.

Ova se razlika može relativno lako objasniti time što su srednjoevropske zemlje znatno otvorenije, privredno i na svaki drugi način, i uz to uvoz pokrivaju izvozom bez obzira na to što su se u velikoj meri razvile na stranim ulaganjima i na transferima iz budžeta Evropske unije. Nasuprot tome, Srbija i Hrvatska su još uvek značajno zatvorenije privrede i imale su relativno ograničen izvozni sektor. Posebno kada je reč o izvozu industrijske robe.

Usled čega, bar gledano iz Beograda, srednjoevropske zemlje danas izgledaju nedostižne. O razvijenijim evropskim zemljama da i ne govorimo. To svakako nije tako izgledalo u vreme pre pada Berlinskog zida.

No, naivni liberalizam ne može da traje beskonačno. Jer, na kraju krajeva, reč je o naivnosti. Politički, privredni i društveni odnosi nesumnjivo su složeniji. Demokratija ne mora da se održi, vladavina prava može da se politizira, a protekcionizam može da bude privlačan. O funkcionalnosti i održivosti Evropske unije da i ne govorimo. Tako da ponegde mogu da počnu da se prepoznaju privlačni kvaliteti zidova

Izazov je veliki, posebno što je sada reč o drukčijim zidovima. Valja se podsetiti, Berlinski zid je podignut da bi se zaustavilo bekstvo ljudi na Zapad. Novi zidovi podižu se kako bi se zaustavio priliv varvara, da se tako izrazim. Nacionalizam, a ne liberalizam, zid, a ne otvorene granice. Kao na jugoslovenskom Balkanu.

Tako zapravo mora da bude. Zid mora da se uklanja periodično. Iz Beograda gledano, zid koji je potrebno preskočiti jeste zaostalost, i to sada izgleda kao neostvariv cilj. A opet, ako se pogleda unazad, to nikako nije tako bilo pre 30 i pogotovo pre 50 godina.

 

Pročitajte još:


Dejan Jović: Tri decenije od pada Berlinskog zida - 1989: obećanja i razočaranja

U stvarnosti se liberalni ideal pokazao nedovoljnim da objasni “drugu stranu” 1989. To se, prije svega, odnosi na porast nacionalizma, pa i povratak radikalnih (profašističkih) ideologija, politika i praksi. Opširnije OVDE
 


Ivan Vejvoda: Cigla koja je pokrenula lavinu

Pad berlinskog zida 28 godina nakon što je podignut doveo je do niza ključnih događaja

U Berlinu u noći 9. novembra 1989. dramatično je okončan međunarodni poredak čije je izvorište bilo na konferencijama u Jalti i Potsdamu 1945. Podela Evrope na sfere uticaja koja je tada ustanovljena dovela je, između ostalog, do podizanja berlinskog zida 1961, nakon što je 1945. podignuta “gvozdena zavesa”. Opširnije OVDE


Tamara Jorgovanović: Zabrinuti optimisti

Građani nekadašnjeg Istočnog bloka ne žale za starim vremenima, ali ih brinu funkcionisanje političkih sistema i jaz između bogatih i siromašnih u sopstvenim zemljama, pokazuje istraživanje Pju centra. Opširnije OVDE

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side