22.11.2019 Beograd

VideoDejan Ristić: Upotreba i zloupotreba mita

Dejan Ristić: Upotreba i zloupotreba mita Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Mit u prosvetiteljsko doba u čitavoj Evropi i čitavom svetu gubi na identitetskom značaju i polako se seli u kulturno nasleđe, kaže istoričar Dejan Ristić, autor knjige “Mitovi srpske istorije”

Srpska naučna istoriografija bavi se brojnim temama poslednje dve stotine godina, a jedna od čestih, izazovnih i značajnih jeste i nacionalna mitska tradicija, dugoveka, bogata i dragocena, kaže u razgovoru za Novi magazin Dejan Ristić. Istorijska i mitska stvarnost preplitale su se i prepliću, pa se istoričari intenzivno bave razaznavanjem šta se zaista desilo u prošlosti, a šta je plod imaginacije najčešće nepoznatih autora, kaže naš sagovornik.

 

*Društvena arheologija, skidanje naslaga?

Jeste, to je arheologija sećanja, uklanjanje svih naslaga koje nisu istorijske, nepobitne činjenice već predstavljaju nekoliko odabranih konstrukcija koje nisu tipične samo za srpski i evropske narode već je globalna pojava kroz istoriju.

 

*Kad se u javnosti pominje mitologija misli se najčešće na stari Egipat ili antičku Grčku. Šta tu vrstu mitologije razlikuje od naše?

Suštinski, fenomenološki ništa, to su mitovi, konstruisani u različitim periodima istorije. Po suštini su identični, plod mašte, nisu zasnovani na istorijskoj stvarnosti.

Nekad se dešava da iz tog rezervoara istorije, podataka, činjenica, ličnosti, događaja i procesa neki iz određene društvene, političke, verske grupacije uzimaju nešto što je u jednom trenutku potrebno, često iz plemenitih razloga, nekad i radi manipulacije – pa se može govoriti o upotrebi i zloupotrebi mita – i dodaju ono što se nije desilo, prekomponuju, menjaju suštinu i stavljaju u funkciju aktuelne ideje koja ne korespondira sa onim što se zaista desilo u konkretnoj istorijskoj stvarnosti.

 

*Koliki je značaj mitova u onome što se zove sticanje i očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta skupine, u ovom slučaju govorimo o srpskom narodu, mada možemo govoriti i o slovenskim mitovima?

Govorimo o pojavi karakterističnoj od najstarijih vremena do danas, a kad nešto traje toliko dugo u ljudskoj istoriji, logično je zašto su mitovi kroz različite epohe imali različite funkcije. U nekim razdobljima bili su prvorazredno značajni, presudno značajni za formiranje, definisanje ili redefinisanje nacionalnih, verskih, etničkih, jezičkih, kulturoloških, zavičajnih i ideoloških političkih opredeljenja, odnosno identiteta.

Početkom razdoblja u kojem dominira znanje, a to je od period prosvetiteljstva u Evropi, od negde XVIII veka, mitovi postepeno gube na tom svom značaju i prelaze u sferu koju zovemo kulturno nasleđe, gde su izuzetno važan, dragocen segment koji treba, pre svega, dobro poznavati i ljubomorno čuvati jer jesu deo našeg nematerijalnog i kulturnog nasleđa. Često pravimo grešku i u XXI veku i mitove posmatramo kao identitetske karakteristike; oni su nekada to bili, u periodu srednjeg veka, romantičarskog doba, kada nastaje najveći broj naših mitova, ali s napredovanjem znanja, obogaćivanjem i objektivizacijom znanja, sticanjem različitih veština, sveopštom emancipacijom, neophodno je tragati za naučnim istinama.

Svaka nauka traga za istinama, istorijska za istorijskim, kroz spoljašnju i unutrašnju, kritičku i uporednu analizu istorijskih izvora. Mi istoričari ne primamo sve zdravo za gotovo; iz svega što je iz određenog istorijskog izvora, pisanog, usmenog ili mita izvlačimo nesumnjive istorijske činjenice, ono što se zapravo desilo. U tom smislu mit u prosvetiteljsko doba u čitavoj Evropi, čitavom svetu, gubi na identitetskom značaju i polako prelazi u korpus kulturnog nasleđa, gde se i danas nalazi.

 

*Poput epskih pesama iz kosovskih ciklusa?

Beskrajno dragocenih i važnih. Evo nekoliko komparacija. Englezi su ponosni na kralja Artura, ali on je mitska ličnost i nećete naći nikoga da govori o njemu kao istorijskoj ličnosti, znaju da je mitska ličnost. Dajem primer Romea i Julije, mladića i devojke koji su tragično završili, a Šekspir je to pretočio u remek-delo dramske umetnosti...

 

 

*I povezao dve kulture?

Tako je. U Veroni se nalaze Julijina kuća i balkon, ali svi znamo da se tu apsolutno ništa nije desilo, da je ta kuća naknadno odabrana pošto ne postoji materijalni trag te ljubavi, pa su uprava i stanovnici Verone u jednom trenutku odabrali kuću koja će biti Julijina, i to je danas velika turistička atrakcija.

Čuvenu rečenicu “ako nemaju hleba, neka jedu kolače” Marija Antoaneta nikada nije izgovorila, pripisao joj je više od 50 godina nakon Francuske revolucije jedan francuski istoričar krajnje revolucionarno nastrojen, ali taj mit je i te kako snažan i imao je svoju funkciju. Ili, Grci su s pravom veoma ponosni na svoju istoriju, ali niko vam neće reći da su bogovi zaista postojali ili odvesti vas na vrh Olimpa da ih vidite, eventualno proćaskate s njima i napravite selfi. Nemaju dilemu da je to deo mitologije.

Ko nas se često dešava da se, birajući između istorijske i mitske stvarnosti, opredeljujemo za mitsku i time sebe uskraćujemo za izuzetno značajna znanja, primere iz istorije i, na kraju, krećemo nekim stranputicama. Evo praktičan primer iz svakodnevice; često ćemo s ponosom čuti da su prvi kontakti između Srbije i Francuske uspostavljeni brakom kralja Uroša I Velikog, koji je Srbijom vladao od 1243. do 1276, sa anžujskom princezom Jelenom. I ma koliko mi istoričari ponavljali da je princeza Jelena bila vizantijskog carskog porekla i da sa Francuskom nema nikakve veze, da je greškom u prevodu biografije krajem XIX veka postala “anžujska”, to izaziva razočaranja, pa i odijum u ultradesničarskim krugovima, koji smatraju da je to udar na nacionalni identitet. I kad mi istoričari objašnjavamo da je mnogo prestižnije to što je kraljica Jelena bila vizantijska carska princeza, a ne pripadnica srednje značajne francuske porodice, to nema veze; ona je petsto godina posle svoje smrti postala anžujska i od silnog ponavljanja sad je teško ispraviti tu grešku.

 

*U većem delu studije vezujete se za ranije događaje u kojima SPC ima značajno mesto i ulogu u stvaranju i održavanju mitova. Koliki je značaj crkve za nacionalni identitet i kulturno nasleđe?

Istoriju Srbije je bezmalo nemoguće razumeti bez istorije Srpske pravoslavne crkve i njenog trajanja u prethodnih 800 godina. Crkva je bila prvorazredno značajna institucija od osnivanja do danas, prolazila je kroz različite mene, prestajala da postoji, obnavljana, ponovo prestajala i nastajala, poslednji put je kao crkvena organizacija obnovljena 1920.

Teško je kvantifikovati, ali Crkva je u značajnoj meri uticala na nacionalnu istoriju, različite istorijske procese u prethodnih 800 godina. Jedan deo mitova, ne toliko brojan, u direktnoj je vezi s religijom, sa hrišćanstvom, a najveći deo je korpus mitova o Kosovskom boju; na kraju, kosovski mit je kroz vekove jedna od identitetskih odrednica sve od danas. Istoričari, antropolozi, sociolozi i stručnjaci drugih društvenih nauka vide direktan upliv – ne dajem vrednosni sud, ni dobar ni loš – vere u tumačenju, razumevanju događaja i dekonstruisanju određenih sudbonosnih događaja u nacionalnoj istoriji, pre svega o prvoj kosovskoj bici 15. juna 1389.

 

 

*Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 24.11.2019, 19:00h Marigold

    Sada ce odmah Svajcarska da potrci da ukine mit o Viljemu Telu i Englezi o Kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola. Kakva glupost!

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side