Ginekolozi na poligrafu

Ovom vidu ispitivanja, „uz pristanak subjekta“, inače nimalo prijatnom postupku, zaposleni na GAO podvrgnuti su radi pronalaženja krivca za nestanak dva adaptera za kamere sa laparaskopskog aparata.

Oko ovih uređaja, čiji je nestanak otkriven 26. januara, u vranjskom ZC podigla se velika galama koja se još ne stišava, sa neizbežnom mešavinom ličnih sujeta, netrpeljivosti i politike. Direktor Trajković, regionalni predsednik Ujedinjenih regiona Srbije (URS), markirao je krivce – lekare sa kojima je od ranije u sukobu i za koje sumnja da medijima plasiraju informacije o ne baš primernim dešavanjima u ovoj ustanovi na čijem mu je čelu upravo počeo novi četvorogodišnji mandat.

U takvim okolnostima, niko od zaposlenih na GAO ne sme javno da govori o ovom slučaju. „Svi mi smo obeleženi i sumnjivi. Ljudi nas na ulici gledaju podozrivo, kao kriminalce, kao i pacijenti  i kolege sa drugih odeljenja“, kaže za NM ginekolog sa višegodišnjim stažom.

IMA NEMA REZULTATA: Prema rečima Dragana Stamenkovića, portparola vranjske Policijske uprave (PU) u čijim je prostorijama stručnjak iz Niša sa svakim od lekara proveo u proseku po 45 minuta, poligrafsko ispitivanje „za sada nije dalo nikakve rezultate“ i objašnjava da vranjska policija često koristi poligraf kao pomoć u istrazi, ali „kod težih krivičnih dela“.

„Što se tiče nestanka adaptera, na poligrafu nije ništa otkriveno“, kaže Stamenković.

Menadžment ZC tvrdi da ima drugačija saznanja.

„Istražne radnje su u toku i prema našim informacijama ostvaren je značajan napredak u istrazi. Nadležne institucije nastavljaju istragu i veoma smo zadovoljni radom istražnih organa“, jezgrovita je u odgovoru elektronskom poštom Beba Kanački zadužena za odnose sa javnošću ZC, jedina osoba preko koje se dolazi do izjava čelnika u ovoj ustanovi.

Isledničke veštine nisu propustili da pokažu ni Uroš Trajković, ali ni ginekolog Srboljub Arsić, njegov partijski drug i jedan od dvojice lekara na GAO koji obavljaju laparaskopske zahvate. Trajković je obznanio da je „u istrazi napravljen značajan iskorak“, najavivši da će počinioc, kada bude bio otkriven, dobiti momentalni otkaz, dok Arsić „nadležnim organima“ sugeriiše da im, ako to zaista i žele, „neće biti teško da otkriju sabotera“.

Čemu, dakle, ovolika galama, poligrafi i pretnje otkazima?

ADAPTERI, POŽAR: Jedini laparaskopski aparat u ZC u Vranje stigao je krajem devedesetih, na Odeljenje hirurgije, odakle je, posle oko 300 operacija, pre dve godine prebačen na GAO, pod izgovorom menadžmenta da će na ovom odeljenju biti od veće koristi. Arsić i još jedan lekar su za to vreme njime uradili osamdesetak zahvata bez klasičnog reza, poslednji 28. decembra prošle godine. Mesec dana kasnije, dok se spremao za operaciju, a pacijentkinja bukvalno čekala na stolu, Arsić je otkrio da sa kamera nedostaju adapteri.

Odmah je sazvana konferencija za medije, na kojoj je Trajković kazao da sumnja ko su potencijalni počinioci, nazvavši čitav slučaj „sabotažom kojom je direktno ugroženo zdravlje pacijentkinja“. „GAO nije autobuska stanica, tačno se zna ko tu može da uđe i izađe! Šta da očekujemo posle ovoga, još samo da počnu da postavljaju bombe po Zdravstvenom centru“, grmeo je Trajković.

Dvoje ginekologa, sa kojima smo razgovarali odvojeno, podsećaju da je jesenas na Odeljenju radiologije izgoreo skener vredan pola miliona evra, a rezultati istrage pokazali su da je uzrok požara nepodesna klimatizaciju u prostoriji u kojoj se nalazio ovaj uređaj. Ovo, međutim, nije jedini skandal u ZC za vreme Trajkovićevog mandata. Prošle godine na Pedijatriji je umrla osmogodišnja devojčica, a protiv dvojice lekara podneta je krivična prijava i započet sudski proces; dvoje pacijenata izvršilo je samoubistvo, a kao šlag na tortu jesenas je pala tuča dvojice specijalista na Hirurškom odeljenju.

Osim toga, javna je tajna da je partijska pripadnost za posao u ZC bolja preporuka od stručnosti, da se do spacijalizacija dolazi na sličan način, a naši sagovornici tvrde da GAO kuburi sa osnovnim sredstvima za rad. „Treći sprat gde su porodilje prokišnjava, ali umesto da se reši taj problem direktor nas kao kriminalce šalje na poligraf“, ilustruje stanje na GAO jedan od sagovornika.

„Besmislica je da je zbog defekta laparaskopskog aparata, kako tvrdi direktor, ugroženo zdravlje pacijentkinja jer odsek za laparoskopsko-histeroskopske intervencije u ginekologiji nije obavezan vid zdravstvene zaštite, shodno Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Paradoks je da imamo laparaskospki aparat, a često ostajemo bez gaza, zavoja, uložaka i ostalog osnovnog materijala za rad“, dodaje drugi sagovornik.

STRAH: Nova afera i atmosferi na GAO posle 26. januara, rezultirala je strahom zaposlenih. Jedan od naših sagovornika insistirao je na sastanku na gradskoj periferiji u strahu da ne bude viđen sa novinarom, a drugi je pristao na telefonski razgovor, „ali tek kad dođem kući sa posla gde i zidovi imaju uši“.

Trajković i čitav menadžment, podsećaju oni, nestanak adaptera nazivaju „sabotažom“, što je delo u Krivičnom zakonuku uz rame sa diverzijom, špijunažom, terorizmom, oružanom pobunom, pozivom na rušenje ustavnog poretka i ostalim delima protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje, sa teškim zaprećenim kaznama.

„Na sastanku sa zaposlenima 30. januara, a tu smo bili mi sa GAO, načelnici, glavne sestre i neki sa drugih odeljenja, Trjković je sve nas optužio da smo saboteri i otvoreno rekao da će onaj za koga se utvrdi da je krivac biti otpušten. Svi mi obeleženi, sumnja se na sve koji nisu u njegovoj stranci ili mu ne idu uz dlaku. Konačno, on ima moć da pretnje i ostvari“, kaže naš sagovornik sa GAO.

Kao posebnu „poslasticu“ izdvaja Trajkovićev strah od podmetanja bombi: „Kakvu poruku Trajković šalje građanima? Po njemu, svi smo mi teroristi! Pa, ako direktor tako nešto očekuje šta je ostalo za građane koji svakodnevno dolaze u bolnicu.“

Zaposleni na GAO tvrde da je Trajković markirao krivca, ali taj ginekolog nije želeo da o ovoj temi priča za novine, barem dok se ne okonča čitava farsa, u strahu da mu se ne pogorša ionako komplikovan položaj na poslu.

Sagovornik koji je prošao poligraf 3. februara demantuje Trajkovićeve reči sa konferencije za medije krajem januara „da GAO nije autobuska stanica“ i da se zna ko sve tamo može da uđe i odatle izađe: „Na Odeljenje mogu da uđu gotovo svi zaposleni, pa je najmanje važno ko je bio dežuran 26. januara, posebno ako se zna da je poslednja operacija pre toga urađena 28. decembra prošle godine. Adapteri su mogli da nestanu bilo kad između ta dva dana. Operacioni blok sa intenzivnom negom nije zatvorenog tipa, tu ulaze ginekolozi, neonatolozi, sestre instrumentarke, babice, pedijatrijske sestre, spremači, čistači, servirke, radnici službe za anesteziju, majstori, različiti serviseri koji održavaju opremu...“

Prema njegovim rečima, poseban problem predstavlja to što se novi hirurški blok u izgradnji naslanja na GAO: „Imali smo situaciju prošle godine da su u apartman za porodilje, koji je u tom momentu bio prazan, ušli narkomani i zatvorili se unutra, a jednom je zbog sličnog slučaja reagovala i policija.“

Dok ne stignu novi adapteri, „već naručeni od nemačkog dobavljača”, ili ne budu pronađeni stari za dve kamere, pacijentkinje će klasično „pod nož“. Za to vreme za poligraf se spremaju još neki lekari, sestre i drugo osoblje, a jedan od naših sagovornika orvelovskom rečenicom opisuje čitavu fertutmu: „Kod nas u ZC važi pravilo da niko nije nevin dok se ne dokaže suprotno“!

Iskustva sa detektora laži

Dan posle nestanka adaptera je, prema svedočenju naših sagovornika, na GAO vladalo opsadno stanje. Inspektori u civilu, uniformisana policija, fotografisanje, pretres prostorija i nameštaja, falili su samo oni kerovi, svedoči sagovornik koji je početkom februara bio na poligrafu.

„Pre priključenja na aparat, ide anketni razgovor sa policajcem o opštim stvarima. Onda mi je namestio one žice i kablove i kao mađioničar izvadio nekoliko karata za igranje iz špila. Zamolio me da zapamtim jednu od njih, onda ih je uzeo i sakrio u rukama iza leđa. Moj zadatak bio je da na svaku kartu koju mi pokaže odgovaram sa ’ne’, čak i kad prođe karta koju sam zapamtio. Usledila su pitanja tipa kako se zovem, gde živim i radim, a zatim pitanja o nestalim adapterima, ali u stilu da li sam video da ih je neko uzeo, da ih je zakopao, pa da li bih prijavio da sam video, pa onda da li sam ih ja ukrao, sakrio, zakopao, prodao, pa da li primam mito od pacijenata... Sve je trajalo oko 40 minuta, inspektor je bio ljubazan, mada mislim da je čitav postupak besmislen“, kaže naš sagovornik.

Za njegovog kolegu poligraf je bio trauma koje će se teško rešiti. Iako je od ispitivanja prošlo desetak dana, još teško govori o svom iskustvu: „Razmišljao sam da odbijem, ali sam se uplašio da ne ispadne da sam ja kriv. Jer, takva je atmosfera na poslu da je takav scenario bio vrlo moguć. Osećam se da sam osumnjičen za nešto što nisam učinio.“

Kad se koristi poligraf

U Srbiji upotrebu poligrafa reguliše Pravilnik o policijskim ovlašćenjima (članovi od 58 do 60) i koristi se kad policija proceni da joj može pomoći u istrazi. Radi se isključivo uz „pristanak subjekta“.

Naši sagovornici i ostalih 12 lekara na poligrafu su bili dobrovoljno, u svojstvu građana ne optuženih.

Rezultati sa poligrafa nisu relevantni na sudu koji ih ne uzima u obzir u eventualnom krivičnom postupku.