10.06.2018 Beograd

VideoIntervju Branka Otašević: Student je bio jedan od inicijatora pobune

Intervju Branka Otašević: Student je bio jedan od inicijatora pobune Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Pet decenija od studentskog bunta 1968. i 81 godina Studenta bili su povod da se Srpska akademija nauka i umetnosti ovih dana pozabavi “Pravom na pobunu”, kako je precizno nazvan naučni skup održan u ponedeljak 4. juna u SANU, na inicijativu grupe studentovaca različitih generacija.

To je samo jedan u nizu događaja kojim su važni jubileji obeleženi, a sa jednom od glavnih protagonistkinja Studenta i učesnicom 68, slobodnom novinarkom Brankom Otašević, razgovaramo o nasleđu te pobune, ako ga ima, ondašnjem i sadašnjem novinarstvu, novinarima, mladima i malo manje mladima.

 

*Jesu li Student i pobuna 68 znak jednakosti?

Rekla bih da jesu, ne zato što sam pristrasna i što sam bila član kolegijuma (Studenta) te 68. nego što sam se ponovo uverila, prelistavajući komplete povodom prošlogodišnjeg jubileja i proslave pet decenija od demonstracija, da je Student bio ne samo svedok događaja nego aktivni učesnik i, smelo tvrdim, jedan od inicijatora pobune. Ako čitate te brojeve iz 68, koji će krajem juna biti prikazani na izložbi u Galeriji SANU, vidite koliko je Student, s jedne strane, omogućavao da dođu odjeci svetske studentske revolucije iz Pariza, Nemačke, Italije, bili smo i pored skromnih komunikacija vrlo dobro obavešteni šta se dešava u svetu i imali smo reakcije na to. Sa druge strane, bio je to pravi studentski list koji se otvoreno i vrlo kritički bavio studentskim problemima, kvalitetom nastave, studentskim standardom. Stvarao je atmosferu nezadovoljstva i napetosti i istovremeno hrabrosti da se krene u pobunu.

 

*Shvataju li ljudi danas, posebno mladi, da imaju pravo na pobunu i koriste li ga?

Uvek se libim da procenjujem mladu generaciju i pravim poređenja jer su se vremena promenila, društvene, političke i ekonomske okolnosti su drugačije, ali iskoristiću priliku da citiram jednog govornika sa tog našeg naučnog skupa. Rekao je da, kada su se studenti 68. bunili, među glavnim ciljevima i zahtevima bili su: više socijalne pravde, sloboda komunikacija i medija, tada se to nije zvalo ljudskim pravima, ali tražili su više prava za radnike, pravo kulturnih radnika na slobodu izražavanja.

 

*I solidarnost?

Da, sa istomišljenicima u svetu. To su ciljevi koji su zaista bili opštevažeći i odnosili su se na sve. Danas kad se studenti pobune, kaže on, traže manje bodova za prelaz u narednu godinu studija i više ispitnih rokova. To je možda malo gruba slika, ali čini mi se da u tome ima istine, da su sadašnje generacije više usmerene na lične, parcijalne probleme, koji se tiču društvene promocije u nalaženju posla ili lakše prohodnosti kroz studije, dok su idealistički ciljevi pobune 68. bili plemeniti.

 

*Pomenuli ste nedostajuće komunikacione kanale, a sve se znalo. Danas ih je mnogo, a gotovo ništa se ne zna. Kako to tumačite?

Možda je danas lakše doći do vesti, onda su vešti politički manipulanti na vlasti lakše mogli da sakriju vesti. Danas se ništa ne može sakriti. Ako se zatvori na jednom mestu, izaći će na drugom, ali imate i lažne vesti; pitanje je ima li ta vest uopšte smisla, koja je njena tendencija, takođe manipulativna. Postojanje društvenih mreža za profesionalno novinarstvo koje mene zanima, dobro je što se tako može doći do podatka, izvora neke vesti, ali tek onda počinje pravi posao profesionalnog novinara, da vidi da li je to tačno, objasni publici kontekst, uzroke i posledice.

 

*Da li je danas lakše postati profesionalni novinar nego u vreme kad smo vi i ja počinjale, kad su postojali studentska i omladinska štampa kao posebna škola novinarstva?

Trudim se da ne budem presuditelj i striktno kažem kad je bilo bolje, ali mislim da je današnjem novinarstvu teško. Pritisci su višestruki, i politički i ekonomski, a sa bujanjem medijskog tržišta veća je konkurencija i teže je opstati i u tom smislu je teže. Naša studentska i omladinska štampa je bila izvrsna škola novinarstva; izašavši iz Studenta i prolazeći posle kroz mejnstrim medije Politiku i TV Beograd, koji su bili stubovi na tadašnjoj medijskoj sceni, ja sam bila potpuno formirana u smislu etike svoje profesije. Cela generacija, znali smo šta podrazumeva odgovorno, profesionalno novinarstvo, gde su granice preko kojih se ne prelazi, koji se kompromisi ne mogu praviti ni po cenu da se izgubi posao. Nemojmo imati iluzije da tada nije bilo takvih pretnji i opasnosti, mnogi su ljudi zarad profesionalne časti trpeli egzistencijalne posledice. Čini mi se da današnjim mladim novinarima nedostaje istrajnosti, sve je isuviše po površini, brzo i efektno, da ne čitaju dovoljno klasičnu literaturu, problem jezika u medijima je vrlo veliki. Mi smo se tada borili protiv takozvanog birokratskog jezika i uspevali da razbijamo bastione ispraznog govora koji je bio pun ideoloških nanosa.

 

*Danas se kaže da mediji, posebno tabloidi, prave ono što publika voli – suze, seks, krv. Da li je to tačno?

Nikada nisam bila sklona da prihvatim takvu tezu, nije ona od danas i juče, stalno je bila tu, ali to je floskula “narod to traži”. Narod to ne traži nego vi svojom uređivačkom i programskom politikom stvarate navike i potrebe, utičete na stil života, sistem vrednosti, i onda je to povratna sprega. Mediji su odgovorni prema javnosti, ne mogu da se pozivaju na potrebe javnosti koje lažno tumače i pogrešno formulišu nego treba da imaju tu vrstu socijalne, društvene, profesionalne odgovornosti da stvaraju vrednosti i publici nude nešto u šta i sami veruju. Na kraju, ne treba potcenjivati i vređati narod, publiku, nisu ni tako primitivni ni neobrazovani da bi bili zadovoljni samo rijaliti programima i skandalima iz tabloidne, pištoljske štampe. I tim više mediji koji drže do sebe treba da uđu u borbu s tim polom medijske scene.

 

*Mogao se i nekada izgubiti posao, kažete, ali čini se da je socijalni status novinara nekada bio mnogo bolji.

Da, mi smo osećali socijalnu sigurnost. Kad ste jednom dobili mesto u nekoj redakciji, trebalo je da napravite neku veliku glupost ili vrlo provokativan gest da biste tu poziciju izgubili. Danas ljudi žive u velikoj nesigurnosti i stalno im preti to da će izgubiti posao. Ne znam kako se danas plaća, u ono vreme plaćalo se redovno, novinari su sasvim pristojno živeli, danas mnogi smatraju da vam čine uslugu ako vam objave tekst, a iznosi koji se plaćaju gotovo su simbolični i od toga ne može da se živi.

 

*Čuli ste za prekarijat koji se vezuje za novinarstvo?

Apsolutno, ali vezuje se i za druge profesije, da budemo pošteni i realni, sve generacije mladih stručnjaka danas žive pod tim pritiskom da mogu da izgube posao, da ih vlasnici ucenjuju, i to je teška posledica tranzicije u kojoj smo decenijama.

 

*I još jedno pitanje – da ponovo birate profesiju, da li biste isto izabrali?

Apsolutno, jedna od stvari koja je moj život učinila srećnim, uz veliku porodicu koju imam, jeste to što sam izabrala profesiju koju volim. Nema veće muke nego ako ste primorani celog veka da radite nešto u čemu ne možete da nađete zadovoljstvo. Svoj novinarski vek prošla sam u turbulentnim vremenima, različitim sistemima, kao građanka u pet država valjda, ali nikada ne bih promenila svoj profesionalni život, sa svim sa dobrim i lošim stvarima.

 

Pogledajte ceo intervju ---

 

autor: JJ izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex eng
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side