17.10.2019 Beograd

VideoIntervju Dragan Đilas: Srbija može za šest meseci da se promeni

Intervju Dragan Đilas: Srbija može za šest meseci da se promeni Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Za mene je sveto pismo potpis koji sam februara stavio na Sporazum s narodom – da pod ovim uslovima nećemo izaći na izbore. Neko će reći da taj sporazum nije dobar, ja mislim suprotno, ali ni to nije važno, važno je da smo se mi na nešto obavezali. Kako mislite da nam ljudi veruju ako slažemo prvu stvar koju smo obećali, kaže Đilas za Novi magazin

Razgovarala: Jelka Jovanović

 

Strah. To je prva reč kojom predsednik Stranke slobode i pravde (SSP) i jedan od osnivača i lidera Saveza za Srbiju Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda, odgovara na pitanje o utiscima iz prve sedmice kampanje za bojkot izbora koju SZS sprovodi. “U svim tim mestima ljudi se plaše. Uđete u kafanu, polovina izađe, problem im je ako ih neko slika, razgovarate na ulici, u kafićima, neko vas primi i u kuću, i svi prave šalu: ‘Sad smo vas primili, pitanje je hoćemo li imati posao u ponedeljak!’ U toj šali je malo šale”, kaže Đilas za Novi magazin i dodaje drugi utisak: “Potpuna neinformisanost ljudi! Kad bi sutra Vučić pao s vlasti sa ovakvim medijima, 80 odsto ljudi ne bi znalo da se to desilo. Vučić vlada Srbijom strahom i mrakom!” Kad odete u neko mesto neki ljudi vas pozdrave, neki psuju, ali tužna je ta Srbija: “Kad vidite te ljude, shvatite, što rekao Đole Balašević u pesmi, osmeh je događaj. Kad se neko smeje, mislite da nešto nije u redu s njim, to je najveći utisak.”

 

*U Leskovcu ste rekli da je potrebno samo govoriti kako je u Srbiji danas, kako će biti sutra i kakva Srbija može da bude sutra.

Mi upadamo u zamku, Vučić stalno nametne nešto novo, onda mi polemišemo, odgovaramo na budalaštine, prihvatajući sve to nenormalno kao nešto normalno. Pa ljudi, oni hoće most da premeste u park!? Mi se bavimo tim ludilom i raznim drugim koje svakog dana govore, nemajući način da se izolujemo od toga. Evo, pogledajte priču bojkota – iako su izbori režirani i unapred znamo rezultate, mi smo toliko navikli na nenormalnost, da ima i onih koji kažu da i pored toga treba učestvovati!? Pa izgovorite naglas ovu rečenicu i poslušajte kako zvučite sami sebi.

Umesto toga, trebalo bi da govorimo o tome kako ova zemlja može da izgleda sutra, kako životi ljudi mogu da se promena nabolje. Kad kažem da za šest meseci zemlja može potpuno drugačije da izgleda, kažu mi: “E, za šest meseci!?”. Pitam ih – trošimo li pet stotina miliona evra za fudbalske stadione? Trošimo! A možemo li da odustanemo od stadiona i povećamo plate lekarima, učiteljima, vaspitačicama, medicinskim sestrama? Da lekar nema manju platu od 1.000 evra, sestre i vaspitačice bar 500, nastavnici 600, 700, da ne odlaze. Kažu mi – pa može. A može li svako dete u školi da ima besplatne udžbenike i obrok, što bi roditeljima mnogo značilo na ove plate? Kažu, pa može... Shvatate, kad povećamo plate ovim ljudima, pa odu u prodavnicu nešto da kupe, onda i ljudi u prodavnici imaju veću platu, onaj ko nešto proizvede ima kome i gde da proda. Ili, pitam dalje, možemo li nešto da uradimo sa ovim narkodilerima i kriminalcima koji uništavaju decu za šest meseci? Kažu mi – može! A možemo li da pričamo o pozitivnim stvarima koje se dešavaju u zemlji: umesto da pišemo o tome koliko se njih prijavilo za Zadrugu, da pišemo da je istog dana 60.000 dece krenulo u prvi razred, sačekalo ih je 3.000 učitelja i učiteljica sa bednom platom od 400 evra, koji će im dati svu ljubav i naučiti ih mnogo toga? Opet kažu može, a ja vas pitam da li je to ista Srbija kao ova danas? Siguran sam da nije! Da ne govorim o tome da u ekonomiji možete da se okrenete poljoprivredi i energetici, da na direktorska mesta dovedete menadžere i platite ih koliko treba...

 

*Mislite na javna preduzeća?

Da, pogledajte; Elektroprivreda Srbije je 2015. imala direktora koga je postavio SNS, ali pod tim Obradovićem EPS je pravio dobit od 200 miliona evra, a danas pod Grčićem pravi minus od pedeset miliona. Pre neki dan, usred Miholjskog leta, uvezli smo struju za devet miliona evra, TENT radi sa pola kapaciteta, nema uglja, uvozi se iz Rumunije, kažu da se dovozi i iz Kostolca, pošto je Kolubara uništena. Drugi menadžment jednako je – profitabilan EPS, a EPS pokreće pola Srbije. Tako je svuda, a sve te promene mogu brzo da nastanu i zemlja može da krene nabolje, i to bi se videlo. I ljudi bi imali veću energiju i veru, ne bi bežali iz zemlje.

 

*Vratimo se na izbore. Prošle nedelje je bila nova runda pregovora vlasti i opozicije u parlamentu uz posredovanje Mekalistera, s namerom da se opozicija ubedi da izađe na izbore. Šta bi to moglo da se dogodi da izađete na izbore?

Sve ozbiljne opozicione stranke sem Pokreta slobodnih građana donele su odluku o bojkotu izbora; razgovarao sam i sa Sergejem Trifunovićem, oni ljudi misle da može doći do drastičnih promena izbornih uslova, ja mislim da ne može. I za mene je sveto pismo potpis koji sam februara stavio na Sporazum s narodom – da pod ovim uslovima nećemo izaći na izbore. Neko će reći da taj sporazum nije dobar, ja mislim suprotno, ali ni to nije važno, važno je da smo se mi na nešto obavezali. Kako mislite da nam ljudi veruju da ono o čemu sam malopre pričao može da se desi za šest meseci, ako slažemo prvu stvar koju smo obećali?

Šta treba da se desi da bismo izašli na izbore? Da se prihvati tekst koji su napisali eksperti i da se sprovodi minimum devet meseci. Taj tekst je kompromis u odnosu na zahteve opozicije iz decembra, Sporazum, i potrebne su garancije za njegovo sprovođenje. To da Vučić izađe i kaže “prihvatili smo, neće biti pritiska na medije i birače, moći će slobodno da glasaju, profesorke Mirjana i Marija iz Bele Crkve biće vraćene na posao i niko više neće biti tako otpušten...”, nije dovoljno. Pa ko njemu da veruje! Potrebne su ozbiljne garancije. Na kraju, što Evropa pokušava da nađe rupu na saksiji, pa jeste li, gospodo, imali Pržinski sporazum u Makedoniji? Sve je pisalo i kako se Gruevski pomera s vlasti, i specijalni tužilac, i vlada, i radno telo za praćenje rada službe državne bezbednosti kojim predsedava neko iz opozicije… sve je bilo definisano i išlo se na izbore. Pa zašto to ne prepišemo?

 

*Za početak, mi imamo specijalnog tužioca.

Nemamo mi ništa. Evo, Marinika (Tepić) je prevela rumunski zakon o specijalnom tužiocu koji se bavi kršenjem zakona od ljudi koji su na javnim funkcijama. Laura Kovesi je na osnovu sprovođenja tog zakona i hapšenja političara postala evropska tužiteljka.

 

*Neka vrsta lustracije?

To su krivična dela, predložićemo takav zakon i on će biti prvi koji ćemo usvojiti, uz zakon o poreklu imovine. Kažete lustracija; ja duboko verujem da ljudi koji su činili krivična dela i nepočinstva moraju da odgovaraju, ne možemo da kažemo – nema veze. Kao što ne može da bude ni osveta, ne može neko da u svoje ruke uzima to da presuđuje, moraju država i institucije. Kod dela ljudi postoji zebnja da će snositi posledice što ih je neko organizovao da budu botovi i lajkuju. Neće, odgovaraće onaj ko ih je organizovao. Sa druge strane, postoji strah ljudi koji su danas izloženi najgorim stvarima da se neće ništa desiti onima koji to rade, da će se preći preko toga. Garantujem da neće. A ako dođemo u situaciju da neko sutra hoće da napravi dil sa sadašnjim vlastima, boriću se protiv toga. Ako ne budem mogao da se izborim, neću se više baviti politkom. Jer nisam se u politiku vratio da bih bio vlast nego da bi se ovo zlo oteralo.

 

*Čuje se i jača reč mržnja – opozicija mrzi Vučića i to im je jedini program. Šta je garancija da kad kažete “odgovaraće”, to nije osveta?

Neću ja biti taj koji će da prosuđuje i presuđuje, napravićemo sistem, od specijalnog tužioca preko ljudi u sudovima i tužilaštvima. To vam je ista priča kao sa REM-om; uzmete devet ljudi koji su dokazani borci za slobodu medija, bez obzira na političke stavove, i stavite ih u REM, koji kontroliše elektronske medije.

 

*Prema utvrđenoj zakonskoj proceduri?

Toj ili novoj koju ćemo doneti. Pomenuli ste reč mržnja; nadahnuo ju je moj prijatelj vladika Grigorije koga znam iz studentskih dana. Mi danas imamo užasnu polaziraciju društva, ljudi se danas mrze zato što jedni glasaju za jedne, drugi za druge, naravno, pod uticajem medija i svega drugog... Ja se šetam ulicama sa decom, ljudi dobacuju, pričaju svašta, vređaju...

 

*Nekad reagujete na to.

Nekad reagujem. Pet puta sam izdržao, jednom nisam, izdržaću još pet, deset, ali možda 21. put neću. I ne mislim da bi to bio moj poraz – moj poraz bi bio kad bih te ljude počeo da mrzim. Ja njih zaista ne mrzim; moja lična pobeda je što ne mrzim ljude koji svašta objavljuju o meni, izmišljaju da sam s Haradinajem i Kurtijem, da sam ukrao 619 miliona, tukao decu, ženu, ali ja ih ne mrzim i mislim da je to borba za Srbiju bez mržnje. Ja ne mrzim ni Vučića, ali mislim da za sve što sada radi treba da odgovara u skladu sa zakonom, ni više ni manje.

 

*Vlast za vas po dva osnova kaže da se kršili zakon, kao gradonačelnik Beograda i većinski vlasnik firme Dajrekt medija, imamo i taj postupak u DM. Dokle se stiglo?

Taj pokušaj da se nešto nađe traje šest godina. Upozoravao sam da će sve ovo da se desi. Hapse moje bivše zaposlene i službenice RTS-a jer su kao dovele u zabludu rukovodstvo da potpiše štetan ugovor iako čak i Bujošević, na osnovu mišljenja svih stručnih službi RTS-a, kaže da su svi ugovori bili profitabilni za javni servis. Ti ljudi su kolateralna šteta. A ovako su 2014. hapsili moje saradnike u Gradu.

Meni kao čoveku to predstavlja veliki problem, nije mi problem da mene vređaju, neka me i uhapse, ali da ljudi koji nemaju veze sa bilo kakvim krivičnim delima provode vreme u zatvoru, da im se uzima Sloboda (stavite veliko s!), blokira imovina, to su strašne stvari. Oni ni u ovakvom režimu ne mogu da budu osuđeni, ali prolaze pakao. Zato kad se promeni ovaj sistem mora da se utvrdi kako su hapšeni, ko je naredio da se uhapse, na osnovu čega? Moraće svi policajci i tužioci umešani u ovakve stvari, u pritvaranje čoveka iz Krušika, oslobađanje kriminalca optuženih čak i za ubistva, da kažu zašto su to radili. Jer, mi znamo ko im je naređivao i ko ih je pritiskao. I taj sistem sprege političara, BIA-e, policije, tužilaštava i sudova mora da se demontira. Ja sam siguran da ta vertikala postoji i da ide direktno sa Andrićevog venca. Tamo se donose odluke ko da se hapsi, ko da se oslobodi.

Smeta mi kad kažu “svi su isti”. Pa kako smo isti? Da smo bili sjajni kao vlast ostali bismo vlast. Nema veze ni što sam ja pobedio Vučića u Beogradu, nije bilo dovoljno dobro. Narod nas je smenio. Ali nije bilo isto kao što je danas, ni blizu ovoga. Jer ako je isto, kažite mi ko je bio Zelja DS-a, ko je bio Radoičić Borisa Tadića? Znate li te ljude? Ne, to nije postojalo. Jesu li tada ispred suda bili mitinzi podrške nekim direktorima i predsednicima opština koji su palili kuće novinarima? Jesu li tada otpuštani novinari i gašene emisije? Je l’ tad iz zemlje odlazilo 60.000 ljudi godišnje?

Šta mislite, da ja nisam svestan da o meni kao čoveku koji je svaki dan preko 50 puta negativno pomenut u medijima ljudi misle loše i da su nam potrebna nova lica. Kad nađemo nove ljude, odmah krenu na njih; pojave se i ljudi koji nemaju veze s politikom kao Majić, Danica Popović, Karapandža, da nešto kažu, pa udri na njih...

Ljudi pitaju šta ćete dan posle bojkota, a znate li šta će biti sutra? Nastavićemo borbu kao i dosad, samo još jače i odlučnije. Ova borba već daje prve rezultate, režim se raspada, ali se zato i teror povećava. Da nam je neko pre tri dana rekao da će uhapsiti čoveka koji je dao papir o Stefanovićevom ocu, pitali bismo kako njega da uhapse, valjda će uhapsiti, ako ima dela, Stefanovića i njegovog oca, ali ne, uhapsili su čoveka koji je dao papir o tome šta se dešava u firmi. Ili da Lazović iz Ne davimo Beograd treba da ide u zatvor zato što je organizovao protest zbog toga što je neko rušio Savamalu, ljude vezivao i hapsio usred noći! Pa čekaj, jesu li oni otišli u zatvor! Nisu. Ili da Bujošević podnosi krivičnu prijavu za nasilništvo zato što mu je neko prefarbao vrata iako se to šmrkom opere. Ne znamo šta će biti sutra – ali znam da je pao komunizam u Istočnoj Evropi, a pet dana pre toga cela Evropa je mislila da će zauvek vladati. I pao je za dva dana. Tako je pao i Milošević.

 

*Potrajalo je to!

Pa ovo traje duže nego Milošević. Čitam mog druga Ješića koji kaže da su isti uslovi za izbore bili u Miloševićevo vreme. Pa kako isti??? On je imao jednu televiziju i troje novina, ovaj čovek ima pet televizija s nacionalnom frekvencijom i pet, šest tabloida i pojavljuje se milion puta dnevno, Milošević se pojavljivao tri puta godišnje. Nema više lokalnih televizija, ali su po lokalu svuda kriminalci uvezani s vlastima. Petog oktobra nije bilo revanšizma jer nije bilo te vrste maltretiranja ljudi kao danas. I još kažu da bojkot nije uspeo ni 1997, a podsetiću vas da je Milošević na sledećim izborima 2000. pao. Kažu zbog bombardovanja, a bombardovanje mu je produžilo vlast za godinu dana jer ljudi su bili kivni na zapad zbog toga. Bojkot je uticao na pad Miloševića, borba se vodila van parlamenta, na svakom pedlju Srbije. U narodu je sazrevalo saznanje da tako više ne može da i onda se zajedno izašlo na izbore i pobedilo, pa se na ulici pobeda odbranila.

Sada ćemo bojkotovati ove izbore, izborićemo se za nove uslove, stvoriće se nova energija, izaći će na takve izbore skoro četiri miliona. I danas je odnos vlasti i opozicije takav – a to kaže i Srđan Bogosavljević s kojim se često ne slažem – da je potencijal opozicije milion i šesto hiljada glasova, vlast ima milion i osamsto. Milion i šesto u ovim uslovima!

 

*Ali milion miruje...

E, to već nije tačno. Da oni ne izlaze na izbore, glasalo bi 2,4 miliona, a ne 3,4, koliko glasa; izađe milion i po ljudi protiv vlasti, ali glasovi se raspu.

 

*Zamera se Savezu za Srbiju što su stranke ideološki raznorodne i da je to prepreka za više glasova. Slično je bilo sa DOS-om, koji je ujedinio 17, 18 stranaka na ideji rušenja Miloševića. Zašto to danas ne pije vodu?

Da vas podsetim, onda je prvo bio Otpor, a DOS je postojao nekoliko meseci i beskonačno puta su bili više različiti nego mi danas. Koalicije koje se naprave kad se društvo podeli na crno-belo traju nekoliko meseci, mi danas imamo drugačiju situaciju, napravili smo i 30 tačaka za koje se zalažemo. Mislimo li isto o svemu? Ne, ali mislimo isto o važnim stvarima za budućnost Srbije kao što su pravda, demokratija, kako ekonomski da se razvijamo, kako država treba da brine o građanima, šta je dozvoljeno, šta nije. Pojavio se onih dana snimak sa čovekom sa carine, pojaviće se dok izađe ovaj Novi magazin i sa predsednikom SNS-a Čukarica koji govori: “Stranka vas je zaposlila, šta mislite da je dovoljno da sedite na poslu i radite...!” To ne sme da se radi.

 

 

Ekonomski odgovor


*Ekonomski program SSP kaže investicioni ciklusi od 2,5 milijarde evra godišnje, privredni rast veći od pet odsto BDP-a, Nacionalna korporacija u poljoprivredi sa 10 regionalnih centara, progresivno oporezivanje koje svaka buduća vlast obećava, ali nijedna ne uvodi. Kako to izvesti i u kom roku?

Zakonski, aktima i odlukama sve može da se uradi za šest meseci; neće sve zaživeti, ali može da počne. Mi smo izašli s procenom investicionog plana od 2,5 milijardi, Vučić odmah sa deset, ali naš investicioni plan ne podrazumeva stadione i besmislene auto-puteve. Pravi se auto-put od Kruševca do Čačka, pitam vas, koliko je ljudi prošle godine išlo od Kruševca do Čačka? To košta 800 miliona evra, bilo je projektom predviđeno 500, poraslo na 800. Grade, naravno, bez tendera, Turci i Amerikanci, a možemo da napravimo po dve trake sa svake strane i koštaće 300, a 500 uložimo u bolnice i škole, poljoprivredu, energetiku… Tako dižete Srbiju.

Pitate za nacionalnu korporaciju – svuda po Srbiji ljudi će vam reći da nije siguran otkup, pa pitam zašto ne bismo digli deset regionalnih centara po ugledu na PKB, s profesionalnim menadžmentom, svaki na hiljadu hektara, proizvođači koji su tu okolo oslone se na to, dobijaju znanje, garantovanu cenu za otkup ako potpišu ugovore i država se razvija u onome gde je najjača. Kad dobijemo dovoljnu proizvodnju, dobićemo i prerađivačku industriju. Možda će se Mijat Lakićević opet na mene naljutiti, ali reprivatizacija mora da bude izvršena – i PKB-a i Bora i svih tih strateških stvari. Ne da se nešto otme već da se plati onoliko koliko je uloženo, ali ti resursi moraju biti u vlasništvu države.

 

*Kako to mislite da izvedete, ljudi već rade, postoje međudržavni sporazumi?

Postoje dva načina – ako dokažemo da je to korupcija i pljačka, raskinuti i uhapsiti odgovorne, a drugi je da država donese zakon o resursima koji moraju biti u vlasništvu države i onda se razgovara sa vlasnicima kako im platiti uloženo. Oni mogu i da tuže državu Srbiju ako ne budu zadovoljni, ali ono što je vekovima naše, opet će biti naše.

 

*Već vidim naslov “Crveni Đilas–samoupravljač”!

Pa? U Nemačkoj je trećina banaka u državnom vlasništvu, u Folksvagenu polovinu nadzornog odbora čine predstavnici zaposlenih, kažu mi to je samoupravljanje ili to može u Nemačkoj. A što ne može kod nas – nemamo državu, kažu. Pa, što nemamo državu? U tome je suština, napraviti državu.

 

 

Demokratska stranka mi ništa ne duguje!


*Upućeni kažu da je dug DS prema vama, koji je nastao kad ste otkupili dugovanja stranke, prepreka za saradnju unutar Saveza i za proces ujedinjenja DS-a. Koliko vam je DS dužan?

Ništa. Dug koji sam preuzeo od banke skinuvši hipoteke ljudima na stanove isplaćen je posle četiri godine. Od DS-a nisam uzeo ni dinara više od toga, a svaki dinar koji po zakonu na osnovu kamata pripada meni – dosad oko 200.000 evra – prebacio sam u dogovoru sa rukovodstvom stranke Fondaciji za unapređenje demokratije Ljuba Davidović. Iza priča o tome kako ja zarađujem na stranci i ucenjujem ih stoji vlast i pojedinci koji su doveli DS na dva odsto podrške građana. Zoran Lutovac i njegov tim preuzeli su stranku u tom trenutku, oporavili je i ona je opet postala respektabilan politički faktor. Očigledno da je mnogo onih kojima to smeta.

Ujedinjenja što se tiče, to je prirodan proces svih sličnih opcija i normalno je da se zbližavaju, ali ja sam predsednik druge stranke i ne mogu time da se bavim. Zbližavamo se i s ljudima koji imaju druge opcije jer nas je muka naterala. To vam je kao kad je bombardovanje; bežite u sklonište i ne pitate ko je sa kog sprata.

 

 

Ne bih nikada potpisao nezavisnost Kosova


*Neizbežno pitanje je odnos prema kosovskom problemu. Izašli ste sa Deklaracijom o pomirenju, koja nije naišla na razumevanje. Šta posle kosovskih izbora i novih posrednika u dijalogu?

Da budem jasan – nikada ne bih potpisao sporazum kojim se priznaje nezavisnost Kosova, to je protivno našim zakonima, međunarodnom pravu i u suprotnosti sa pojmovima kao što su moral i čast u koje i dalje verujem. I zašto bi Srbija bila izuzetak? Sa druge strane, ne bih gurao glavu u pesak praveći se da ne vidim šta je Kosovo u ovih 20 godina postalo, niti bih trošio vreme da kupim “otpriznanje” Kosova od nekih ostrvaca od kojih je Pacoli pre neku godinu priznanje kupio. Ceo svet je ušao u pitanje statusa koje se nameće kao rešenje svih rešenja, a ja pitam sve njih šta će se promeniti u životima ljudi koji su vam, gospodo, kao najbitniji ako Vučić to potpiše i Kosovo uđe u UN? Hoće li porasti plate, hoće li se smanjiti stopa kriminala, hoće li narod prestati da se iseljava? Neće. Stvar koja je u ovom momentu nerešiva nameće se kao ključna, a kako ljudi žive je nebitno.

Napisali smo Deklaraciju o pomirenju kao predlog da počne da se živi, da ljudi sa Kosova mogu da putuju sa kosovskim tablicama kroz Srbiju, da se ukinu besmislene takse, da se deca bave sportom, a ne da zabranjujemo da naša deca igraju sa njihovom, da se ljudi sa Kosova leče u srpskim bolnicama normalno.

I moramo da se izborimo sa zločinima; vladika Grigorije je rekao u besedi u Dubrovniku da su zločine činili pojedinci, a ne narodi ali ako ih ne osudite zločin se kao kuga i pošast širi na ceo narod. Mi moramo da kažemo da je neko ubijao, hladnjačama prevozio ljude i sahranjivao u masovnim grobicama širom Srbije, moraju ti neljudi da snose posledice. Na prištinskim vlastima je da otkriju ko je ubio decu u Goraždevcu, ko je ubio žeteoce u Starom Grackom, ko je ubio dete u Cernici gde sam doživeo najtežu priču u životu kad nam je direktor škole pričao da je tu ubijeno dete pre dve godine, mi na grobu deteta pitali čije je dete, ima li roditelje a on kaže “moje”… Kad se to utvrdi možemo ići dalje. Ali, zločinci su jedan posto naroda, hajde da nađemo onih 99 odsto, da nađemo Albance koji su štitili Srbe i prikažemo ih na RTS-u, Srbe koji su štitili Albance pa ih pokažemo na prištinskoj televiziji, pokažemo i jedne i druge na obe televizije… Sve ostalo je priča, kao ta da neće doći investicije ako ne potpišemo jer se Srbija nestabilna. Pa, kako Folksvagen ode u Tursku koja je najnestabilnija u Evropi, da ne pominjem druge stvari koje se tamo rade?

Aljbin Kurti ima stavove o Kosovu potpuno suprotne mojim, ali on nije okrvavio ruke kao Tači i Haradinaj. Za mene su oni ratni zločinci i nikada s njima ne bih pregovarao. Vučić je huškao na zločine i slao ljude u rat. Takvi ljudi nisu mogli da urade ništa osim da pogiršaju ionako lose odnose. I, da završim, i  na Kosovu i u ostatku Srbije deca koja idu na fakultete nisu bila ni rođena kad je bio rat. Siguran sam će oni bolje rešavati mnoge stvari nego mi.

 

 

 

Pogledajte intervju -

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex eng
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side