10.05.2018 Beograd

VideoIntervju Dragoljub Mićunović: 1968. je prvi poraz Josipa Broza

Intervju Dragoljub Mićunović: 1968. je prvi poraz Josipa Broza Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
O studentskom protestu 1968, rezultatima i poukama bunta, današnjem svetu, o mogućnostima pobune i demokratskog razvoja Srbije, govori profesor Dragoljub Mićunović u razgovoru sa Nadeždom Gaće

Tekst “Lepo iznenađenje u istorijskom smislu”, tako jezgrovito kaže profesor Dragoljub Mićunović za 1968. i studentski protest koji puni pola veka u Srbiji, i objašnjava: “Svetski kongres sociologa 1966. većinom priloga konstatovao je da je u većini razvijenih zemalja omladina apolitična, a dve godine kasnije imali smo planetarni pokret. Pokazalo se da omladina, posebno u razvijenim industrijskim zemljama, hoće da živi slobodnim životom, a ukleštena je u lažima sistema, lažnim vrednostima. Problem je bio i trajanje rata u Vijetnamu, što je takođe bio jedan od generatora protesta. Kada je Kasijus Klej (Muhamed Ali), svetski prvak i bokserska legenda odbio vojni poziv da ide u Vijetnam, pitajući: ‘Šta su mi ti siromašni seljaci u azijskim šumama uradili da ih ubijam”, i osuđen je na pet godina zatvora i oduzimanja titule svetskog prvaka, počeo je ogroman talas bacanja vojnih poziva i odbijanja mobilizacije. Pokazalo se da je ponekad besmisleno slediti vlade koje pričaju o slobodi, sreći, a igraju se našim životima. Mladi su rekli: Bolje ljubav nego mržnja, bolje pravda nego nepravda, bolje jednakost nego razlike, bolje mir nego rat. Videli su da je moguć drugačiji svet od onoga koji oni žive.”

Prvi hipici i drugi pokreti doneli su, kaže profesor Mićunović za Novi magazin, drugi, novi pogled na svet i život mislećeg dela omladine. “Interesantno je da je u svakoj zemlji postojao i konkretan povod za demonstracije.”

 

Pogledajte prvi deo intervjua ---

*Zašto su u Beogradu, pa i u drugim univerzitetskim centrima, buknule demonstracije, šta je bila početna kapsula?

Policijska brutalnost! Smirivanje malog incidenta u Studentskom gradu pretvorilo se u pravu bitku. Policija je demonstrirala snagu, uletela u dom, u sobe, i počela batinanje. To je bilo šokantno za studente kojima je ranije pričano da živimo u slobodnom, najboljem društvu na svetu, potpunoj harmoniji ljudi i naroda koji isto misle i žele. Odjednom se ispostavilo da te neko bije, a novine lažu da toga nije bilo. Bio je to kontrast između propagandnih bajki i realnog života. Bitka je trajala cele noći, pojačanja su pristizala i policiji i studentima. Sutradan je studentska protestna povorka od nekoliko hiljada studenata krenula iz Studentskog grada ka zgradi Savezne vlade da preda protestnu peticiju. Najviši državni funkcioneri došli su da ih spreče u toj nameri, a nas nekoliko profesora da ih podržimo u pravu da protestuju. Postavljen je “bedem” od nekoliko stotina naoružanih policajaca, koji su na komandu ministra policije jurnuli sa isukanim pendrecima i bačenim suzavcem u studentsku masu, koja je u tom trenutku mirno stajala i pregovarala. Povređeno je preko stotinu studenata, od kojih dvadesetak teško. To je snimila televizija. Da se ne bi sve pretvorilo u uličnu tuču, grupa nas, koji smo radili na univerzitetu, sugerisala je da se “okupira univerzitet” i proglasi štrajk. Reka studenata se okolnim putevima probila do Rektorata i ispunila dvorište i zgradu. Smatrali smo da ćemo se bolje zaštititi “autonomijom univerziteta”. Ja sam imao malu prednost u iskustvu jer sam bio nekoliko meseci na studijskom boravku u Parizu, prethodne zime kad je sve počelo, a pratio sam i zbivanja u Nemačkoj.

Pomenuo bih ovde još jedan faktor koji je bio važan za studentski pokret u svetu, to je pojava “nove levice” i “kritičke filozofije”, čitav jedan filozofsko-politički pokret u koji su spadali Herbert Markuze, Adorno i frankfurtska filozofska škola “kritičke teorije, Ernst Bloh, kao ikona komunističke utopije i borbeni američki sociolozi poput Rajta Milsa, koji su ukazivali na stanje velike manipulacije masama i koncentraciju potpune moći u finansijskim i vojnim krugovima. Što je rat u Vijetnamu i pokazivao.

Kod nas se dogodio incident koji je izazvao revolt, ali i pre toga smo pratili šta se događa u svetu, o tome se predavalo, raspravljalo, stizali su časopisi iz Francuske i Nemačke. Sećam se jedne anegdote: kad su pucali u Dučkea, držao sam čas, uleteo je Vlada Mijanović (zvani Revolucija) i povikao: “Prekidajte čas, Dučkea su atentirali... Odmah!”. Masa studenata se skupila u dvorištu, svi su bili naelektrisani, rađala se neka nova studentska solidarnost. Tražili su da napišem oštar telegrafski protest gradonačelniku Berlina! Kad je jedan student s telegramom došao u poštu, upitan ko šalje on je rekao moje ime. Sutradan sam dobio odgovor gradonačelnika Berlina u kojem me je uveravao da gaji demokratska i antifašistička uverenja da će sprečiti nasilje i otkriti počinioca.

Ali još ranije 1966. imali smo miting protiv rata u Vijetnamu koji je policija zabranila na otvorenom, pa smo ga držali u Sali heroja na Filološkom fakultetu. Organizatori su bili Udruženje nastavnika Beogradskog univerziteta, sindikat Instituta društvenih nauka i studenti Filozofskog fakulteta. To je bio važan događaj, a policija uvek igra značajnu ulogu jer aktivira, generiše sukob. Napisao sam tada “protestnu deklaraciju” koju smo bučno usvojili i trebalo je da je uručimo američkoj ambasadi. Zamolio sam Ivu Andrića da prisustvuje i on je prvi put učestvovao na nekom protestnom skupu. Kad smo završili taj miting, policija je uletela u aule i počela da mlati sve, jedva sam izveo Andrića do taksija da u gužvi ne bude povređen. A kad smo odneli pismo, ispred Ambasade nas je takođe dočekala policija s pendrecima. Štampa je sutradan počela da laže da su studenti razbijali izloge, što nije bilo tačno, ali ih je ipak pohapsila.

Dakle, latentni sukob s policijom je postojao i to što se dogodilo u Novom Beogradu samo je rasplamsalo taj sukob. Zato sam, da se ne bi sve ponovo svelo na to da studenti dobijaju batine po ulicama, predložio sam da okupiramo univerzitet, branimo autonomiju univerziteta i razvijamo svoj program.

 

*Vlast je osam dana ćutala, ne govorim o pokušajima Vlahovića i Minića. Onda je Josip Broz sazvao vrhušku da pišu zaključke, a uveče je podržao studente. Inostrane novine su izvestile da je Tito jedini lider koji je podržao studente,

Ima tu mnogo manipulacije, čitava priča je to što je Tito bio na Brionima sve vreme i želeo da ovi ovde to “reše”, a onda je video da nisu u stanju jer se pokret širio, u unutrašnjosti su gimnazijalci počeli da se bune, glumci su dolazili na govore, bacali su studentske letke na predstavama, pevali su pevači iz opere – širila se pobuna uz veliku podršku stanovništva. Partija je pokušala da se uključi, pozvali su na prekid jer se očekivala poseta indijskog predsednika i navodno je Tito rekao da mora biti mir. Pozvali su me, Doronjski je bio preplašen i zahtevao je da prekinemo sve. Zašto, pitao sam. Pa Tito je rekao. Kome je rekao, pitao sam, a on: “Pa meni je rekao”. “Evo ti mikrofon, idi pa im reci”, odgovorio sam. Znao sam da će ga izviždati. Za njega je bilo zaprepašćenje što sam rekao da Titov zahtev nije nikakav argument. Oni su onda doneli neke zaključke vezano za pripravnike...

 

*Ipak je Tito podržao studente...

Kada? To što su radili u partiji nije uspelo iako je univerzitet pristao, sem Filozofskog fakulteta, a onda su nam se ponovo svi fakulteti pridružili. Znao sam da smo propali ako pristanemo i dodali smo dve tačke zahtevima – da niko ne odgovara za učešće u protestima i da budu smenjeni svi odgovorni u policiji, od saveznog do gradskog nivoa, jer su svi bili prisutni na podvožnjaku kad je policija brutalno pretukla 150 studenata. Batine je dobio i Miloš Minić. Moj argument je bio da se policija otrgla.

 

*Pitam vas nešto drugo, još su mišljenja podeljena: jedni misle da je Josip Broz svojim gostovanjem na televiziji, kada je podržao studente, zapravo blokirao protest, a drugi da je on jedini lider koji je podržao studente. Da li je to bilo lukavstvo ili prvo priznanje nemoći?

Tito je u govoru kad smo nastavili protest prvi put rekao: “Grešili smo i ako nismo u stanju da greške ispravimo, spreman sam da odem!” Nikad više to nije rekao, smatrao je da je time sve rečeno, na Pravnom fakultetu odigrano je Kozaračko kolo. Na Filozofskom fakultetu odslušali smo taj govor, ni glas podrške ili protesta nije se čuo, rekao sam studentima: “Čuli ste predsednika, mi nastavljamo s našim zborovima. Na Filozofskom fakultetu je još 15 dana trajalo, noću je bio “konvent”, danju su dolazile javne ličnosti da govore. Tito je očigledno dobro procenio, ali vrlo brzo je na Kongresu sindikata izjavio – studenti su dobri, ali deset odsto je nepoćudnih, ima tu kukolja. Pojavio se onda u Borbi članak “Zdravo žito i kukolj”, kukolj su bili studenti Filozofskog fakulteta, odnosno filozofi i sociolozi s kojima su se kasnije sistematski obračunavali. Mnogi studenti su poslati u zatvor, na robiju, a profesori na berzu rada.

 

Kako vam danas izgledaju studenti?

Odavno nisam na Univerzitetu, ali sam primetio pad opšteg obrazovanja. Sa jedne strane, celo školstvo je izgubilo značajan društveni status, nastavni kadar na svim nivoima je u kvalitativnom padu, slabo plaćen i često društveno degradiran. Sa druge strane, digitalne tehnologije obesmišljavaju erudiciju, za trenutnu potrebu tu je internet. Prošle godine mi je profesor Aleksandar Molnar ustupio dva časa da održim predavanje o Tomasu Pejnu i drugi o Spinozi i Rusou. Ima radoznalih mladića i devojaka, ali mnogo zavisi i od nastavnika, klime na Univerzitetu, perspektive u zemlji. U studente treba uvek verovati, oni su uvek onaj misaoni i moralni dinamit društva.

 

*Posle sedam godina oduzeto vam je pravo na rad.

Da, ali zašto?

 

*To vas pitam?

Evo zašto – Tito je hteo Nobelovu nagradu za mir, podržavali su ga Vili Brant i Ulof Palme, socijaldemokrate, međutim, ne možeš dobiti Nobelovu nagradu za mir, a da otpuštaš profesore. Onda je pustio lokalnim vlastima da “rade” i prevario se, očekivao je da će to partija završiti. Kolege iz partije nisu htele da nas izbace, pa je raspustio partijsku organizaciju, onda su menjali pet zakona, ali sa izuzetkom jednog glasa za i jednog uzdržanog, Filozofski fakultet je bio protiv našeg odlaska. Onda su pisali o nama referate i 40 istaknutih filozofa i sociologa je reklo da našem otpuštanju nema mesta. Dakle, nije imao izbora, jednog trenutka, misleći da će nam pomoći, jedan predstavnik Nobelovog komiteta predložio je nas osam za Nobelovu nagradu. Rekao sam Medakoviću da to ne pokazuje! Skupština je nakon toga donela neustavni zakon kojim nas udaljavaju sa univerziteta, ali nikada nismo dobili rešenja jer nije bilo mogućnosti žalbe na leks specijalis, a rešenje bez prava žalbe nije bilo validno. Posle 15 godina sam se vratio.

Pokupili su nam sve iz kabineta, nema informacije ni da sam izabran za asistenta, a kamoli za profesora! Tito nije razumeo da univerzitet nije partijski svet, da kolege treba da dignu dva prsta da neko ode, a ljudi to nisu hteli jer je trebalo posle stati pred studente. I nisu uspeli sedam godina da ih slome.

 

*Šta je u Srbiji, Evropi, Americi, ostalo od pokreta koji je mnoge stvari na planeti promenio?

Nikad se ne zna šta će se sutra dogoditi, sve je teško predvidivo. U međuvremenu za ovih 50 godina došlo je do neke “stabilizacije” – nepravednog i nefunkcionalnog – sistema, do pobede neoliberalnih koncepata u svetu i do pojave najgorih tehnika populizma i manipulacije masama. Međutim, nije potrebno mnogo da ljudi ustanu u odbranu narušenih prava, ostale su “uspomene na slobodu” i kada misle da je sve uzurpirano počinje šaputanje, koje se može pretvoriti u protest.

Siguran sam da danas Evropa ima potencijal za promene, pitanje je u kom smeru će se to kretati, mada je malo ljudi koji danas razmišljaju o društvu na filozofski i sociološki način, koji će reći da je ovo savremeno društvo pravedno. Naprotiv, većina stručnih i umnih ljudi u svetu danas je zabrinuta kuda idemo. Kazaće da je beskrajno sebično, da je koncentracija moći i kapitala u tako malo ruku opasna, da je laž enormna. Reći ću vam jednu rečenicu: “ U cenzurisanoj štampi vlada sluša samo svoj sopstveni glas, samoobmanjujući se da je to glas naroda, a narod sa svoje strane jednim delom prihvata to praznoslovlje i predrasude, a drugim delom se pasivizira ili pretvara u nezainteresovanu rulju”. Ako vam kažem da to liči na ovo što danas imamo u velikom broju zemalja, a da je rekao Karl Marks, čija se dvestota godišnjica rođenja obeležava ove godine, zabrinućete se za napredak. Dakle, Marks je to napisao i objavio 1842. godine i, ako to shvatite, čini vam se da se ništa nije promenilo, da je istorija lenja, ali i dalje postoje njegova zapažanja: “Svu moć koju stiče administracija crpi isključivo iz posedovanja državne tajne jer ima monopol na nju i tom tajnom preti i manipuliše”. To su dve opaske koje, nažalost, važe za današnji svet.

 

*To sam vas malopre pitala.

Platio je tu cenu jer je do tada bio nepogrešivi vođa, njegov kult ličnosti u svemoći i objedinjavanju je pao. Drugo, tada je ostvareno pravo na pobunu – nije mogao pobunjenike da strelja ili proglasi kontrarevolucionarima, što su ovde hteli, pa sve da pošalje na robiju. Treće, morao je da napusti lagariju o harmoničnom samoupravnom društvu jer se pokazalo da postoje slojevi, bogati i siromašni, oni koji su uz vlast i protiv vlasti. Srušena je idolatrija koja je napravljena oko njegove ličnosti i njegovog poretka, od tada je sve bivalo drugačije, moralo je da se koristi mnogo više represije i drugi kanali da bi se takva vlast ostvarila.

 

*Kasnije ste osnovali Demokratsku stranku, koja danas doživljava velike probleme. Šta je razlog tom nesnalaženju?

Kraljevina Jugoslavija je trajala 21 godinu, Tito je vladao 35, od 68. je prošlo pedeset godina, nekad mi se učini da su mnoge godine bile jalove zbog tog stalnog vraćanja, tog konzervativizma i tradicionalizma u društvu koje je zatrovano u sopstvenim mitovima.

Pitali ste šta se dešava sa DS. Mi smo u to ušli kao zemlja bez demokratske tradicije i kad to kažem mnogi se neće složiti, a ne treba zaboraviti da 1929. Aleksandrovom diktaturom prestaje da postoji politički život u pravom smislu, a onda je došla okupacija, pa onda Titov socijalizam i tu nema mesta za demokratsku kulturu, ona mora da se gradi. Pogledajte danas parlament – onaj ko je stekao većinu smatra da mu je zadatak da manjini ne da da progovori ili, ako progovori, da ga zaspe svim mogućim uvredama, brutalno negujući što su još pre dvesta godina liberalni teoretičari nazvali “tiranijom većine”.

 

*Pitam vas za Demokratsku stranku.

U takvim okolnostima je ona stvorena, nije DS u bezvazdušnom prostoru, živi u jednom društvu koje tek treba da prihvati demokratsku kulturu i demokratske ustanove,

 

*Bila je jedno vreme najmoćnija, najpopularnija.

Tako je delovalo spolja, ali unutra se vrlo rano pojavio uticaj novca, tajkuni su se vrlo brzo pojavili, raspadao se ekonomski sistem države, iskušenja su bila velika i, najvažnije – nije bilo političke kulture i svesti da ako se udružimo to radimo da bismo bili jači, a ne da bi bilo “ja, pa ja”. Ako čovek rešava samo svoje probleme, on nije u javnom životu, ljudi su kod nas pomešali javni i privatni interes, tu je nastao problem, većina ljudi se jednostavno nije snašla, razorene su neke institucije koje su bile dirigovane jednopartijskim sistemom, a nove su postale brzo podložne korupciji, mržnji, sebičnim interesima i nikada u društvu nije postojala baza za dijalog.

I neki spoljni faktori su uticali. Prednost DS je bila što je prihvatila “ideje kojima je došlo vreme”, što je razumela tok događaja, pravac događaja, da moramo u EU, da se demokratizujemo, da smo protiv rata i toga smo se držali. Pošto je to bila ideja koja je došla na vreme, prihvaćena je jer samo ideje koje dođu u pravo vreme su snažne, ako nisu u pravom vremenu čovek leti kao ptica.

Ključno pitanje je odnosa prema finansijama i moći i da li se partija demokratizuje iznutra ili se koncentriše oko predsednika ili uskog kruga. O tome je Robert Mihels napisao knjigu “Sociologija političkih partija” i pokazao kako se brzo stvara oligarhija koja se otuđuje od članstva..

 

*Hoće li Demokratska stranka uspeti da se stabilizuje i postane ključni faktor u srpskom društvu?

Ima potencijala, problem je može li da prevaziđe taj oligarhijski sindrom. Ako pogledate danas svu demokratsku opoziciju, to su ljudi koji su bili u vođstvu DS – i Đilas, Pajtić, Živković, Jeremić, Tadić naravno. Ceo problem koji nastaje oko demokratskog korpusa – koji je još dovoljan da snažno utiče na politiku – jeste može li da se organizuje protiv režima. Ako bude u stanju da se organizuje, bila bi to ako ne pobednička onda vrlo uticajna sila, mogla bi da utiče na mnoge odluke u društvu. Ali umesto da se sedne i razgovara o programu, vrednostima, planu, ljudskim pravima, nezavisnom sudstvu, javnosti, konkretnim programima šta podrazumevamo pod demokratskim društvom, u prvi plan se stavljaju personalna pitanja.

 

*Ko opoziciji brani da se na tim vrednostima ujedini?

Svako od pojedinaca smatra da je on taj koji treba to da uradi i iz nekih razloga smatra da onaj drugi nije u stanju – umesto rasprave o idejama, mi još ne možemo da savladamo odnose među ljudima, to je koren problema.

Drugi je pogoršavanje uslova opozicionog delovanja; raznim pritiscima, prisluškivanjima, podmetanjima, ucenjivanjima razbija se blok, jedni druge sumnjiče. I ono što sam malopre pomenuo, ono što je još Marks rekao 1842. – posedovanje tajni. Prva stvar koju je Vučić tražio da kontroliše jesu tajne službe.

Nema danas javnosti.

Dakle, Demokratska stranka ne može propasti zato što ima veliki broj simpatizera koji su se smo raspršili na razne strane, ali još su njeni birači. Postoji i drugi krug, članovi DS koji su razočarani i pasivizirani, ali ima ih u značajnom broju i mogu se aktivirati. Treći sloj je nomenklatura, koja želi da zadrži mesta, lokalni predsednici se ne menjaju po 10, 15 godina i diriguju ko će biti gde. DS mora da se oživi, omogući novi priliv, pre svega omladine, jer tu je izvor dinamike, a predstoji im dug život u nepodnošljivom poretku.

Problemi su velike i okolnosti nam ne idu naruku, okruženje, međunarodna situacija, geopolitička strategija deluje na celinu države, populizam se ostvaruje manipulacijom, pa dođe crkva da okadi jedinstvo. Kad se spoljne okolnosti zaoštre, za demokratiju nema mesta i to je otežavajuća okolnost, a mi u celini imamo problem da li se klizeći ka autoritarnom režimu i vladavini jednog čoveka prilagođavamo nestajanju institucija kao što je parlament, sudstvo, nezavisna javnost, štampa – a bez njih demokratije nema. Mi imamo jednu vrstu entropije demokratije, ali na jedan tihi, evolutivni način.

 

*Liberalni poredak je jak i u zemljama nove demokratije, ali i u zemljama stare demokratije. Da li je to neki novi val?

Jeste, možemo da pratimo od Erdogana do Orbana preko celog Balkana tendenciju stvaranja autoritarnih režima, i to na populistički način; uvek je neki nacionalni interes jedinstven, uvek je jedna ličnost koja to rešava. Mi obnavljamo stvari koje su se dešavale u Evropi posle Prvog svetskog rata. Nedavno sam video jednu knjigu, “Diktature na Balkanu”; posle Prvog svetskog rata Grčka je bila diktatura, Bugarska je bila diktatura, Jugoslavija je bila diktatura Aleksandrova, u Albaniji, Rumuniji, Mađarskoj, svuda je posle rata došlo do razočaranja naroda u nadu da će demokratija rešiti mnoge probleme. Neke diktature, kao što su Musolinijeva i Hitlerova, otišle su daleko, završile su u fašizmu i zločinima, uplašile su čovečanstvo, takve su razmere zločini dobili. Takva jedna scena plaši i danas. Uz pojačani imperijalizam, istorija ih obnavlja, nažalost, sa dve opasnosti i jednom nadom. Nada je da su svi svesni šta je doneo Drugi svetski rat, 70 miliona ubijenih ljudi, razaranja, užas, Holokaust, to zastrašuje ljude, pa se mnogi, nadam se, zaustavljaju.

Opasnost je napredovanje u naoružanju na vrlo opasan način, pored nuklearnog oružja, kojim se svi igraju, a to nisu stvari za igru, mogućnosti modernog oružja gde agresor nema svojih vidljivih žrtava – to je opasno. Ljude zaustavlja strah da mogu da poginu, ako nema tog straha onda će se svako zlo lako probuditi.

Sećam se Ovidijevog stiha “O, majko prirodo, što si izrodila to čudovište koje će te uništiti!”, misleći na čoveka. To su sve krupne stvari, javlja se osećanje straha, pa ljudi pristaju na sve.

 

Pogledajte drugi deo intervjua ---

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex eng
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side