05.10.2017 Beograd

VideoIntervju Dragoljub Mićunović: Drsko falsifikovanje Petog oktobra

Intervju Dragoljub Mićunović: Drsko falsifikovanje Petog oktobra Foto: Novi magazin / Ivan Šepić
Zbog čega se Peti oktobar šokantno prekriva zaboravom, šta se moglo drugačije uraditi da bi “osvanuo” i šesti, o konvertitstvu i mogućem rešenju za najveći kamen o vratu Srbiji Kosovu, u intervjuu za Novi magazin govori Dragoljub Mićunović

Razgovarale: Nadežda Gaće i Jelka Jovanović

 

 

Autoritarni poredak najčešće populistički napada i prošlost i budućnost, prošlost “zaboravom” i falsifikatima, a budućnost obmanama i obećanjima. U istoriji ima dovoljno primera koji to potvrđuju. Pa ipak, šokantno je s koliko se drskosti falsifikuje i nedavni događaj u kojem je učestvovalo toliko mnogo ljudi i šokantno je što na to niko ne reaguje. O tome šta je bio Peti oktobar može da se razgovara i razgovaraće se dugo i ne treba da govore samo učesnici jer se tako ne može sklopiti normalna istorijska ocena. Ali, očigledno je da ove nove vlasti tim zaboravom žele da ponište deo svoje prošlosti i značaj koji je Peti oktobar imao; kaže prvi predsednik Demokratske stranke profesor Dragoljub Mićunović, jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS) i aktivni učesnik petooktobarskih promena 2000. godine u Srbiji: “Akter Petog oktobra nije bilo ni inostranstvo, nije ni isključivo nekoliko lidera DOS-a, to je bila stvar naroda. Nema tih čarobnjaka koji mogu da izvedu pola miliona ljudi odlučnih da brane svoj glas i svoje dostojanstvo. To je veliki istorijski događaj, ne samo zbog toga što je toliko naroda izašlo da protestuje protiv jednog režima nego i zbog načina na koji je izveden, sa jednim nesrećnim slučajem i jednim incidentom sa urednikom televizije...”

 

*I krađom slika iz Skupštine...

To su pljačke koje lopovi uvek koriste u svakom metežu, krali su i telefone i stolice, šta su mogli da zgrabe. Ali su znatan deo vratili ili su otkriveni. Ne može danas nijedna fudbalska utakmica da prođe sa manje incidenata i to je impresioniralo svet, učinilo da na novi način vidi Srbe, ne kao neke ratoborne divljake. To je važna poruka jer su zbog vladavine Miloševića Srbija i Srbi u svetskim medijima postali pojam nasilja, brutalnosti. Odjednom smo pred celim svetom pokazali da nije tako, da je to narod koji mirnim sredstvima ume da odbrani svoj glas.

Dalje, obično se ističu politički razlozi za Peti oktobar, a zanemaruju socijalni. Ne zaboravimo da je u to vreme bio štrajk rudara Kolubare, koji su ozbiljno zapretili da će prestati da kopaju ugalj i da će rezultat toga biti bukvalno mrak u Srbiji. Ključno je pitanje, naravno, kakvi su putevi bili mogući posle Petog oktobra.

 

*Mislite na ono što se danas često zamera – izostanak 6. oktobra?

Tako se obično kaže. Pitanje je bilo da li u naredni dan ući “revolucionarno”, sa velikim promenama, ili do njih doći kompromisom, sa manje nemira u zemlji. Važna je bila i uloga međunarodne zajednice, koja je odmah tražila formiranje nove savezne vlade, jednu prilično nelogičnu koaliciju jer su poslanici iz Crne Gore do tada bili u koaliciji s Miloševićem, a Đukanović je ostao po strani od Petog oktobra, bojkotujući savezne izbore.

Morali smo da pravimo tu koaliciju sa SNP i da se što pre vratimo u Ujedinjene nacije i istovremeno pripremimo republičke izbore. Nismo imali vremena i ostavili smo vreme ondašnjim raznim “službama”, koje su vršile ogromne zloupotrebe prethodnih godina, mnogim ljudima koji su zloupotrebljavali vlast i učinili mnogo zla i institucijama koje su u tome učestvovale. Sve je to ostalo na neki način prekriveno zaboravom, nekako se nastavio kontinuitet umesto da je taj Peti oktobar označio raskid sa lošim elementima vlasti.

Želim da istaknem još jedan element, percepciju međunarodne zajednice u očima većeg dela stanovništva koju je donelo – bombardovanje. Stanovništvo je bilo veoma nezadovoljno Miloševićevim režimom i pre Petog oktobra, ali istovremeno i skeptično prema “svetu”, koji se nije poneo prijateljski dopuštajući bombardovanje. To je, uz ostale velike pritiske, i spoljne i unutrašnje, dovelo do nesuglasica i unutar samog DOS-a.

 

 

*Uz pominjanje Petog oktobra sve češće se čuje – razočaranje i izneverena očekivanja. Zašto?

Svaka revolucija razočara jer donosi manje nego što je obećavala i što su bila očekivanja naroda. Razočarala je velika Francuska revolucija, razočarala je Oktobarska, rekao bih čak da nema nijedne vlasti koja je došla s velikim obećanjima, a da nije manje ili više razočarala. Međutim, uprkos razočaranjima, tragovi ostaju. Iza Francuske je ostala borba za ljudska prava i slobode, politička ravnopravnost građana, ukidanje staleških privilegija. Ne mogu se zanemariti ni neke tekovine Oktobarske revolucije, pre svega emancipacija žena, koja bez borbe socijalista ne bi bila brzo ostvarena jer je Revolucija ugradila tada značajne socijalističke ideje. Bebel je u knjizi “Žene i socijalizam” istakao: “Stepen emancipacije žena u jednom društvu mera je za emancipaciju tog društva”; zatim veća radnička prava zaštićena zakonima, ali je, nažalost, završila s velikim deficitom slobode i građanskih prava, u svojevrsnoj diktaturi. Danas i najtupaviji konzervativac u Srbiji, kao i širom sveta, mora da se priseti da su ta prava postojala.

Dakle, kad se jedan istorijski događaj osvetljava, pored onoga što nas je razočaralo, nije ispunilo naša očekivanja, moramo videti šta je ostalo kao tekovina. Na primer, ovo što se nijedna vlast posle Petog oktobra nije usudila da promeni jeste okretanje Srbije ka Evropi i evropskim standardima.

 

*Šta je tog 6. moglo drugačije?

Mogli smo, prvo, da ne tražimo na saveznom nivou koalicionog partnera u Crnoj Gori već odmah da raspišemo nove izbore na svim nivoima. Imali smo plebiscitarnu podršku koja je mogla da se verifikuje na izborima i s tom većinom, uprkos neslaganjima unutar DOS-a, da dođemo do efikasnijih plodova reforme. Drugo, mislim da smo olako dopustili trajanje “prelazne” republičke vlade sa socijalistima, koji su sačuvali svoje kadrove i sve što su uzurpirali, setite se samo stanova i automobila, zajedničkih zgrada koje su uzeli sa “trik-ujedinjavanjem SSRN-a i SKS”. Ne treba zaboraviti i veoma važnu stvar, da skoro niko u DOS-u nije imao iskustva u vlasti, a dobili su je na dlanu kao nepoznatu mašinu. Olako smo i brzo prepustili raznim međunarodnim ekspertima mnoge ingerencije. Neki od njih imali su i svoje interese i zato su nas i ubrzavali, a pored toga nisu dobro ni znali stanje stvari u samoj zemlji. Nije bilo dubljih istraživanja o tome šta je uništeno, šta je ostalo, šta se može prodati, šta se ne sme prodati, nismo napravili popis privrede.

Najzad, i “ljudski faktor” je uticao. U koaliciji sa 18 stranaka nastala je borba za što bolju poziciju, pa su i male stranke, koje su se tu našle samo zbog toga što su bile protiv Miloševićevog režima, dobile značajan deo kolača. Pošto nije bilo normalnog regulatora vlasti, a i sujete su proradile, vrlo brzo je došlo do sukoba.

 

*Koliko je ideološka raznolikost DOS-a tome doprinela?

Bila je to vrlo složena koalicija, od demohrišćana, nacionalista i konzervativaca preko centrista do socijaldemokrata. Da ne bi došlo do sukoba tih koncepata, vlast je refeudalizovana, pa onaj ko se dočepao zdravstva to je uređivao, drugi privredu, treći školstvo, četvrti vojsku... Nije bilo prave koordinacije među određenim segmentima vlasti, a ona je bila neophodna. Pored toga, vlast je za mnoge bila “iskušenje”, a kako kaže Oskar Vajld “svemu mogu da se oduprem sem iskušenju”, a vlast je veliko iskušenje, pogotovu ovde gde nema tradicije odgovornosti vlasti. U istoriji Srbije nema neke velike tradicije vladavine zakona.

Pokazalo se ubrzo i da je vlast “najuspešnije preduzeće” koje svakog prvog u mesecu isplaćuje plate i tu su zaposleni zaštićeni, pa se odjednom u te partije na vlasti slilo sve što je tražilo utočište. Ljudi su se upisivali u vlast, a ne u stranke, to rade i danas jer kako objasniti da tek stvorena stranka kao SNS od hiljadu ljudi začas naraste na pola miliona? I Demokratska stranka je imala 150.000 članova, DSS takođe..

 

*Onda je došlo ubistvo Đinđića?

Da, prvo da kažem, ne iz pijeteta već zato što je to činjenica – najveći motor Petog oktobra bio je Zoran Đinđić, Koštunica je personalizovao celinu DOS-a, ali bio je pod manjim pritiskom. Zoranovo ubistvo je pomerilo klatno u sasvim drugu stranu.

 

 

*Izgleda da se zaboravlja pogubnost Miloševićevog režima. Ne samo zbog kadrova koji se vraćaju na javnu scenu nego kao da se briše vreme između.

Imamo tu jedan fenomen koji je posledica konvertitstva: sadašnja vlast je propala kada je propao velikosrpski nacionalistički koncept, onda su preuzeli evropsku orijentaciju, ali su u postupcima i u unutrašnjoj politici ostali ljudi “starog režima”, populistički orijentisani. Karakteristika svakog populizma je “raščišćavanje prostora” svakakvim obećanjima i obmanama, stvaranje iluzije da sve dobro počinje od njih. Da bi to uspelo, moraš imati “neprijatelja”, nekakvu opasnost spolja pred kojom zbijaš redove, ali i “unutrašnjeg neprijatelja” koga klevetaš, blatiš, optužuješ bez dokaza, rečju, devastiraš na svaki način. Svakog ko se usudi da misli drugačije, počev od opozicije u parlamentu, predstavnika nezavisnih institucija ili civilnog društva. Tako se stvara pretpostavka autoritarnog poretka i konfuzija u društvu, uz realni strah ljudi za egzistenciju, što ih tera da se ponašaju oportunistički pasivno. Poseban fenomen je brutalno ubacivanje marketinga u politiku. U politici danas možete da hvalite svoju “robu” čak više nego na ekonomskom tržištu, gde postoji kakva-takva kontrola kvaliteta. Zbog svega toga gubi se demokratska supstanca društva i otvaraju vrata svakoj vrsti manipulacije.

Ako se država mora lečiti moralo bi se početi od poštovanja Ustava i zakona. Ono što je usvojeno mora se poštovati. Postoje neka osnovna prava odavno upisana u povelje i ustave i brane se od svakog nasrtaja vekovima: pravo da se slobodno govori, da se udružuje, da se kontroliše vlast, jer nema dobre vlasti već samo dobro kontrolisane vlasti. Ova vlast ne želi da je kontrolišu, čak ne voli ni da je samo pitate, recimo, za Savamalu. Šta se može očekivati od dijaloga ako se hoće samo povlađivanje?

“Vlast, kaže Monteskije, uvek teži da se sužava”, a kad se stalno sužava dođe do “vlasti jednoga čoveka”, koji mora biti i najbolji i najpametniji, što je onda znak da je demokratija “isparila”. Tako se stvara “kult ličnosti”, levi ili desni, svejedno. U modernom društvu građani su individue koje se dele i spajaju po raznim osnovama, populizam teži da ih sve stopi u masu, u jedno telo, kao u religiji i mitovima, gde se pričešćem spajaju sa Hristom. Ali, još se u 16. veku, u vreme apsolutizma, Etjen de la Boesie pitao u “Raspravi o dobrovoljnom ropstvu”: ”Šta je to što milione ljudi drži u pokorstvu jednom čoveku?”

 

*Populizam jača i u drugim zemljama, samo tamo se sistem brani institucijama.

Negde da, Tramp pokušava da stavi institucije u ćošak i da se direktno obraća masama, ali institucije se opiru. To direktno obraćanje narodu nije novost za Srbiju. Da pomenem kralja Aleksandra Karađorđevića kad je 1929. raspuštao Skupštinu i rekao: “Između mene i naroda nema posrednika”. I naš predsednik dok je bio premijer počeo je direktno da prima narod, preskačući zadužene institucije.

Ali, populizam nije dovoljan da otkloni najveći problem Srbije, masovno siromaštvo i nezaposlenost. U strahu od gubitka posla mnogi trpe i ono što u normalnim okolnostima ne bi trpeli već bi tražili da se sa reči pređe na dela.

 

*Kako ako smo, kako se kaže, ostali bez intelektualnog potencijala?

Tačno je da imamo veliki odliv talentovanih mladih ljudi, što je hendikep, ali nije samo naš. To ne možemo lako da zaustavimo, ali možemo da zadržimo njihovu privrženost i osećajnost za zavičaj. Pogledajte sportiste, igraju po svetu, ali i igraju kroz nacionalne ekipe i donose medalje koje mi ovde proslavljamo. Najveći je problem što mi, deleći se kao društvo, u mraku ostavljamo velike potencijale, posebno one koji nisu u Beogradu, one koji su željni učenja, znanja i razvoja. Slutim veliki potencijal u mladim generacijama, ali bojim se da se neće ovde afirmisati, oni uče da mogu da odu. Zato je važno već u vrtiću i školi stvoriti uslove za razvoj građana, ne da crkva bude vrhovni autoritet već znanje jer samo znanje stvara dobre građane. A bez dobrih građana nema dobre države.

 

*Kako vam izgleda intelektualna elita danas?

Ona vidljiva, koja se nameće, neubedljiva je, mada je veliko pitanje šta je to elita u našem društvu, pošto nemamo razvijenu kritičku naučnu ili umetničku javnost, pa razne interesne grupe, “klanovi” lako mogu da se nametnu kao elita, pogotovu ako ih favorizuju i pomažu centri vlasti ili finansijske moći. Ali, dobro je što u nauci, a posebno u kulturi, postoji mnogo samostalnih darovitih i hrabrih ljudi van etabliranih krugova. Moglo bi se reći da se naše društvo danas dobrim delom brani kulturom od posrnuća u primitivizam. U svojoj samoodbrani kultura brani i društvo. Imamo mi čak i kritičnu masu naučnika, umetnika, intelektualaca u raznim oblastima, ali pitanje je da li je svima dostupna afirmacija i tu je presudna ta kritička javnost.

 

Pogledajte intervju ---->>>

Play

 

 

Ceo intervju možete da pročitate u novom broju nedeljnika Novi magazin

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
T6 bazeni, spa
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije festival nauke bmw