20.10.2017 Beograd

Intervju Laslo Vegel: Moćnici ne vole traganje za istinom

Intervju Laslo Vegel: Moćnici ne vole traganje za istinom Foto: Nova misao / Branko Stojanović
Sa poznatim književnikom koji je već sredinom osamdesetih prepoznao začetke ekspanzije provincijalizma i nacionalizma u Jugoslaviji i koji je o tome pisao u svojim pričama, romanima i esejima koji su uvek imali jasan društveni angažman, razgovara Gordana Nonin

Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu Laslo Vegel dočekuje s novim romanom Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, koji je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u prevodu Arpada Vicka. Roman o istoriji jedne novosadske porodice, o drami ljudi kojima su identiteti bili nametnuti, ali je ujedno i istorijska freska jednog rubnog područja Evrope. Slika jedne epohe i anamneza jedne bolesti.

Priča o gradu u kojem bi glavni junak Franc, Ferenc ili Franjo Šlemil, kao i njegov deda Jovan, Johan ili Janoš Šlemil, mogli da budu kod kuće.

Sve ređe nastupate javno, ali povodom desetogodišnjice velikog antifašističkog skupa u Novom Sadu govorili ste na tribini u Medija centru Vojvodine. Podsetimo: 7. oktobra 2007. neonacistički Nacionalni stroj najavio je marš ulicama Novog Sada, a na inicijativu Centra za regionalizam Građanska Vojvodina, grupacija 10 vojvođanskih NVO, pozvala je građane da im to ne dozvole. Okupilo se više od pet hiljada Novosađana, a na kraju su neonacisti kamenovali kolonu i tek tada ih je žandarmerija pohapsila. Na tribini održanoj početkom ovog meseca zastupali ste tezu da će uskoro doći ne do pobune građana već do pobune ekstremista.

Moj svet je ipak književnost, ponekad nastupam povodom javnih poslova samo zbog čiste savesti. Ima sjajnih kolumnista koji pametnije pišu o politici od mene. Mene politika interesuje samo kao sudbina, kako su se Gete i Napoleon saglasili još odavno. A šta je naša sudbina? Tapkanje! Mi već dugi niz godina tapkamo na istom mestu, a vreme leti. Osećam da živim u društvenom vakuumu u kojem se ništa ne menja, događaju se neke promene čiji je cilj da spreče promene. Radi se više o nemoći politike. Rezignacija je velika, nema na horizontu znaka pobune. Ljudi su razočarani u tranziciju, pa su se razočarali i u pobunu. Moj nastup na toj tribini bio je suočavanje sa svojom naivnom mladošću. Kada sam u gimnaziji u Novom Sadu slušao predavanja profesora o fašizmu i antifašizmu, bilo mi je malo dosadno. Mislio sam da je to prošlost koja me se ne tiče. Izgledalo je suvoparno. A onda sam se odjednom suočio s tim da se u Novom Sadu pojavljuju neki fašistički znaci, slavi se Himlerov rođendan…

Tada sam bio već više godina u Berlinu. Prvo sam pomislio da je to neka šala. Kunderina “šala” dovedena do apsurda ili da se pojavljuju junaci Žarijeve drame Kralja Ibija u nekom smešnom odelu. Organizovane su tada antifašističke demonstracije, pa sam pomislio da je vrag odneo šalu.

 

*Zašto?

Evo zašto. Pomno sam u štampi pratio izveštaje i gledao fotografije sa tog antifašističkog skupa, tražio sam na fotografijama gradonačelnika Novog Sada. Kada bi se takav neki skup dešavao u Berlinu, Beču ili Parizu, gradonačelnik bi obavezno bio u prvim redovima. Znate, uvek ima neka grupica, ali ono da gradonačelnik prisustvuje ili ne na antifašističkim demonstracijama, to je uvek poruka. Dobra ili loša. Izostanak je simboličan... Vrlo me je zabrinjavala zbunjenost vlasti.

 

*Govorili ste o fašistima-amaterima. Nije li to potcenjivanje ultradesnih pokreta?

Nije jer se u tom slučaju ipak radi o marginalnim grupicama. Više me je zabrinjavala uplašenost i neodlučnost vlasti. I ultradesnica se menja. Ova novosadska grupica imala je jedan diskurs koji nema široki radijus. Nisam ni siguran da je taj termin – fašizam – adekvatan. Mnogi govore o postfašizmu, možda u tome ima neke istine. Fašisti-amateri služe samo kao test kojim moćnije sile testiraju otpornost društva. Ovo danas je farsa koja naznačuje buduću tragediju.

Vremena su se promenila: ne postoji takozvana “boljševička opasnost”, Jevreja jedva, nažalost. Naša nova oligarhija je “etnički čista”. Tako da postfašistima danas oni nisu najozbiljniji neprijatelji. U Novom Sadu manjine su neznatne, nema ni “rasnog neprijatelja”, stare mete su nestale, ostali su samo takozvani “nacionalni izdajnici”. Još ne smeju javno da kažu, ali po aluzijama tu spada i desni centar, koji je na vlasti, ali koji je u”pobedničkoj krizi”. Pobedio, ali ne zna šta da čini s pobedom, konzervira svoju vlast, a nasuprot njoj ekstremisti žele neku vrstu populističke nacionalne revolucije, što će za mlade generacije možda biti privlačno, kao svaka revolucija.

U celoj Evropi mladi ljudi ili žive u digitalnom egzilu, sa izgubljenim iluzijama, ili imaju neki romantičan odnos prema ekstremizmu. Sve je na rasprodaji, kako je rekao Bodrijar. Bio je na rasprodaji komunizam i socijalizam, pa posle liberalizam, ali i sve ostalo: i žensko telo, i kultura, i moral, i intimnost, i revolucija, a na kraju i nacija. U toj velikoj rasprodaji sve više se fetišizuje nacionalna država, od nje se očekuje više nego što ona u savremenom svetu može da pruži, hoda na jednoj nozi koja se zove nacionalna osećanja jer je u vremenu globalizma izgubila drugu nogu, ekonomsku. To naročito važi za siromašne postkomunističke države čija “nova klasa” živi u pravoj šizofreniji. Veliča nacionalnu kulturu, a najveći je uvoznik mundijalističkog kiča. Ona je globalistička, sa ogromnom dozom nacionalnog narativa.

Naš problem je što se posle “ratne tranzicije” nije konstituisala prava konzervativna desnica, normalno, jer takva tradicija nije ni postojala, tako da se umesto nje formirao neki provizorni, veoma heterogen desni centar. Ona je zbog svog nastajanja skeptična prema parlamentarnoj demokratiji, ali “usput” želi da afirmiše i evropske norme, sve u svemu ona ima Janusovo lice i u tom tapkanju mislim da se stvara vrednosni haos, dolazi do krize nacionalne države, a ta kriza ujedno znači i krizu demokratije.

Danas je ogroman broj ljudi razočaran u tranziciju i u demokratiju, i beži iz javnog života u svoj mali privatni rezervat, gde želi samo da preživi ovo vreme. Mnogi imaju strah. Ekstremizam ne pada s neba nego je on proizvod krize nacionalnih država, krize desnog centra. Normalno da i ekstremisti sve više uviđaju da nema smisla gađati demonstrante kamenjem nego sada oni pokušavaju “dugi marš kroz institucije”. Tu je opasnost, a one grupice s kamenom u ruci samo su marionete te naše nesrećne istorije. Međutim, ne bi trebalo sve fatalističko posmatrati, alternativa uvek postoji.

Foto: Nova misao / Branko Stojanović

*Na kakvu alternativu mislite?

Kao književnik setim se jedne engleske pripovetke. Jedan muškarac ružnog lica želi da osvoji jednu lepoticu. Zna da nema šanse, pa napravi sebi jednu lepu masku i tako osvoji željenu ženu. Međutim, jednog trenutka i on oseća potrebu da kaže istinu, pa skida svoju masku. I šta se desilo? Njegovo lice postalo je isto kao maska. Prema tome, nadam se da će mnogi koji nose “evropsku masku” jednog dana doživeti da će se njihovo lice adaptirati njoj, da će zaista postati evropsko. To je bolja varijanta.

 

*A koja je gora?

Znate, u borbi za vlast nema milosti. Ne isključujem mogućnost da će se težište borbe za vlast premestiti u sukob između umerene i krajnje desnice. Današnji evropski javni prostor upravo signalizuje taj trend, koji je naročito prisutan u postkomunističkim zemljama. Ili će krajnja desnica integrisati umerenu desnicu ili će se centar odlučno distancirati od krajnje desnice, a to u našem slučaju znači od onih vrednosti koje su se konstituisale u devedesetim godinama, a koje i danas vladaju.

Dnevna politika menja akcente, i to je vidljivo, ali sam vrednosni sistem i dalje može biti okamenjen. Ne govorim samo o političkim vrednostima nego i o moralnim, i o kulturnim. Naš desni centar je veoma heterogen, veoma ranjiv i veoma podložan uticaju ekstremista. Da bi se spasao mora da se suoči sa svojim ekstremistima, ne samo na dnevnopolitičkom nivou nego i na polju vrednosnih sistema, kulture, slobode medija, itd. Jednom treba početi i fundamentalne promene, koje su mnogo više od izborne kampanje. Ne može se stalno nositi polovična. tj. poderana maska.

 

*Govorite o krizi nacionalne države. U tom kontekstu, kako gledate na događaje u Španiji. Dovodite li procese koji se dešavaju u Kataloniji, a slične smo pre nekoliko godina gledali i u Škotskoj, u vezu sa Vojvodinom?

Ne znam dovoljno o španskim događajima, ali setim se jedne rečenice poznatog španskog filozofa koji je još davno, povodom nekih dezintegracionih procesa u Španiji, rekao da periferija dezintegriše jer je centar Kastilja u krizi. Problem je više u Madridu nego u Barseloni. I to je znak krize nacionalne države.

Zašto se Švajcarska nije raspala ni u vremenima svetskih ratova? Zato što nije centralizovana, funkcioniše u kantonima. Vojvodina nije isti slučaj kao Katalonija, ali sve je očitije da kriza centralističke vladavine stvara nepoverenje i sve više usporava ekonomski razvoj, stvara opštu rezignaciju, pasivizaciju građana. Kod nas još vlada uverenje da građani treba da budu aktivni samo za vreme izbora. Glasajte, pa marš kući i gledajte naše omiljene televizije, čitajte našu omiljenu žutu štampu, budite apolitični.

Znate, došlo je vreme da je interes cele Srbije da sačuva specifičnost i celinu Vojvodine. Ona je u raspadu po etničkim šavovima. Ne vidim nikakve, ama baš nikakve znakove secesionizma, to je jednostavno neki politički fantom. Više vidim raspad. Polagano i autonomija postaje fantom. Ali ne možemo samo kriviti Beograd. Pitam se da li se većina Vojvođana sama odrekla ideje autonomije. Istra nema takav ustavni položaj kao Vojvodina, ali građani Istre su ipak stvorili realniju autonomiju. Ume li Vojvodina da ceni svoje vrednosti? Nije dovoljno grditi Beograd. Treba stvoriti jedan drugačiji svet, a to ne može da sprečava nijedna centralistička vlast. Ako smem, izneću jedan primer.

Pre tri godine pozorišna predstava Neoplanta je u Novom Sadu, na Sterijinom pozorju, prema mišljenju žirija, bila najbolja predstava. Reč je o adaptaciji mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja, izveli su je novosadski glumci, režirao ju je vojvođanski reditelj. Međutim, prema oceni publike, ona nije bila najbolja. To samo po sebi nije ni važno. Ali je simptomatično jer ista predstava na Bitefu, u oštroj međunarodnoj konkurenciji, prema mišljenju beogradske publike jeste bila najbolja predstava. To je poučan primer što se tiče Vojvodine. Mi smo više uvređeni malograđani sa periferije, krivimo uvek druge, umesto da shvatimo da smo po mnogim stvarima jedna veoma ozbiljna evropska paradigma. Postoji vojvođanska kulturna i civilizacijska vrednost, samo je skrivena, zapostavljena, apokrifna, koju skriva politička elita. I sadašnja i prošla. I autonomaši i antiautonomaši.


Foto: Nova misao / Branko Stojanović

 

*I u vašim delima Vojvodina je opisana kao multikulturalna i multikonfesionalna. Kada kroz 50 godina neki drugi književnik odavde bude pisao o današnjoj Vojvodini, hoće li moći tako da je percipira?

Ne treba čekati 50 godina. Taj svet o kojem ja pišem više postoji u porodičnim pričama i hronikama, u privatnoj sferi, u politici sećanja i u životima običnih ljudi, i u delu srednje vojvođanske polugrađanske klase. Istinsku smo imali za vreme Habsburga. To su oni koji još znaju šta je značio Beč u panonskom svetu. To su oni koji su imali šta da pričaju svojoj deci. Mogu u tu grupu još svrstati nekoliko vrsnih intelektualaca i književnika. Ali politika teče u drugom pravcu. Broj manjina se smanjuje, nacionalni svetovi se zatvaraju i dešavaju se čudne stvari.

Paradigma Vojvodine polagano nestaje, a u isto vreme ista paradigma postaje evropski fenomen. Nestajuća Vojvodina jeste u kulturnom smislu istorijska avangarda, pionir savremenih trendova u Evropi, pre svega evropskih megalopolisa. Berlin, Pariz, London, pa mi smo taj složeni život upoznali mnogo pre zahvaljujući Mariji Terziji. Tada gradski magistrat nije mogao da odluči bez saglasnosti etničkih grupa, ali doživeo je ekonomski bum. Tako se ja tešim time da govorim o Vojvodini, ali u književnom ogledalu se pojavljuju muke savremene Evrope.

 

*Kao književnik često ste istupali kao panonski hroničar ravnice. Posmatrajući nagomilano iskustvo političkih lomova, kako procenjujete neposrednu saradnju manjinskih stranaka sa aktuelnom vlašću u Srbiji.

Gledam sve to u širem kontekstu. Odnosi Srbije i Mađarske veoma su dobri. I to me veseli. Taj proces je još inicirao pokojni Zoran Đinđić i danas je na uzlaznoj liniji. Sasvim je logično da je vladajuća manjinska partija deo vladajuće koalicije. To je inače uobičajeno u Evropi, manjinske partije se priključuju vladajućoj partiji da bi iskamčile nešto za svoju zajednicu ili za svoju elitu. To se dešava i u ovom slučaju.

Savez vojvođanskih Mađara deluje isto tako kako Srpska napredna stranka pokazuje sličnu “krvnu sliku”, ali u drugačijim okolnostima. Naime, broj njenih glasača se rapidno smanjuje, na poslednjim izborima svega oko 25 odsto Mađara glasalo je za manjinsku partiju. Tim fenomenom se niko ne bavi. Ali mnogo je bitnije da u manjinskoj zajednici nema dovoljno resursa za razvoj partijskog pluralizma, pa se skoro nužno rađa politički partijski monopol i to dovodi do traumatičnog demokratskog deficita, koji dodatno pasivizuje manjinske građane. Zato sam govorio o rapidnom opadanju broja glasača jer to u partiji može da dovede do histerije monopola. Ali, u svemu tome nisu najvažniji političari, mene više zanima društvo, građani u periodu sve izraženijeg etnocentrizma.

To nije samo problem Srbije, to je danas evropski fenomen. Mislim da građani bolje polažu ispit nego političari jer razmišljaju realnije, u pojmovima svakodnevice i ne samo u uskom sektoru vlasti. Oni ne raspoređuju moć i kapital vlasti nego dele zajednički život. To prepoznajem i na književnim manifestacijama, ljudi koji čitaju moje knjige ne čitaju ih kao “tuđu”, stranu književnost nego kao svoju, koja je napisana na drugom jeziku. Imam osećaj da to ipak nedostaje u društvu. Tolerancija se povećava, ali svest o zajedničkom svetu koji govori različitim jezikom sve je slabija. To se može objasniti etnocentrizmom koji je postao vladajući narativ u celom regionu.

Zalažem se za manjinska prava i mislim da u praksi ona nisu na tom nivou kako politika tvrdi, ali sa druge strane ubeđen sam da nebo niko ne može podeliti po etničkoj osnovi.

 

*U stvari, uvek se sve tiče pitanja identiteta (Bezdomni eseji)... Toliko je careva i različitih vlasti, od monarhija do komunista, vladalo. Šta je ono što je uvek opstajalo u Vojvodini, šta mislite, šta će i u budućnosti opstajavati?

Identitet je postao ponovo izuzetno važan i uzbudljiv pojam. U celoj Evropi sve više se pišu identitetski romani. Nije on važan zbog nacionalističkih razloga, mada se može koristiti i u tu svrhu – raspad Jugoslavije je na pričama o identitetu ostavio mnogo krvavih fleka – nego zbog toga da danas na početku 21. veka ponovo treba definisati identitet.

Danas je samo jedan trend stalan, a to je promena, tako da je i identitet izložen uticaju novih oluja našeg doba. On je sve kompleksniji, možda anarhičniji, krhkiji. Nacionalni identitet je u sve većem strahu, u strahu se zabunkeriše i tako se raspada čovekova ličnost. A sa druge strane, složenost stvara zaista dramske situacije. Živimo u vremenu traganja i strahova. Ja i jedno i drugo proživljavam i pokušavam da prikažem u svojim esejima i romanima. Pa i u dnevnicima, koji su mala privatna enciklopedija ove sredine, koji govore o ličnim dilemama, neuspesima, ali i o toj sredini u kojoj živim. Dnevnike svakog dana pišem i sve manje ih objavljujem jer vidim da moćnici ne vole traganje za istinom. Oni vole samo jednostavnu i za njih korisnu istinu. A ja samo tragam.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side