11.11.2019 Beograd

VideoIntervju Marko Oljača: Umiranje natenane

Intervju Marko Oljača: Umiranje natenane Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Tek kad dobiju cirozu jetre, pacijenti “stiču pravo” na terapiju za lečenje od hepatitisa C iako im lekovi tada ništa ne pomažu jer je jetra uništena. Istovremeno, rak grlića materice, koji takođe izaziva virus, odnosi 600 života godišnje u Srbiji i drugi je po smrtnosti posle raka dojke, dok je u mnogim razvijenim zemljama gotovo iskorenjen

Razgovarala: Jelena Aleksić

 

Nedavno su svim dnevnim novinama protutnjali naslovi o sramotnom sahranjivanju obolelih od HIV-a, neokupanih, neobučenih, u crnim kesama za đubre. To što ovi ljudi bivaju bacani kao smeće samo je povod za razgovor s Markom Oljačom iz organizacije Potent (Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje), koji otkriva priču o sahranjivanju osoba zaraženih HIV-om i koji u razgovoru za Novi magazin saopštava zastrašujuće podatke o polno prenosivim infekcijama i onima koji se s njima bore. Gde su, pitaćemo se? Nije često da čujemo da neko boluje od hepatitisa C, sifilisa ili HIV-a, a to kad čujemo da je žena umrla od raka grlića materice smatramo tužnim, ali nekako “normalnim”. Jer, u pitanju je drugi najčešći karcinom kod žena posle karcinoma dojke. U međuvremenu, dok mi živimo u našem svetu negacija, rak grlića materice je u razvijenom svetu gotovo iskorenjen, inficirani pomenutim virusima žive dostojanstvene živote, a vlade se svakodnevno bore za nove, dostupnije terapije. Kod nas se ljudi truju tabletama postajući rezistentni na lekove i završavajući u crnim kesama.

 

Zašto? Kako? Često ćete reći da mi zapravo ne znamo koliko je u zemlji obolelih od polno prenosivih infekcija (PPI). Na osnovu čega to tvrdite kad ćemo uvek dobiti podatke, ukoliko ih zatražimo?

U Srbiji je epidemiologija polno prenosivih infekcija i zaraznih bolesti tužna i sramotna priča. Primera radi, mi praktično ne znamo koliko osoba sa HIV-om danas u Srbiji živi. U pravu ste, dobićemo podatke, ali su oni nepotpuni ili netačni. Najpre, metodologija prikupljanja epidemioloških podataka je loša. Izveštaji Instituta za javno zdravlje kasne po godinu dana, a u gotovo svakom Izveštaju o zaraznim bolestima već godinama stoje isti zaključci i preporuke, a redovno se pominje da Batut ne dobija dobar deo epidemioloških prijava iz institucija koje su u obavezi da dostavljaju podatke teritorijalno nadležnim zavodima i institutima, a oni Batutu. Testiranje, skrining i monitoring na hlamidiju, mikoplazmu i gonoreju praktično i ne postoji, pa i ne možemo imati podatke. A ako nemamo podatke i imamo mali broj testiranih, kako možemo donositi zaključke da je bilo koja infekcija u padu ili porastu, ili pak znati gde je problem?

 

Dajte nam primer.

Kliničari znaju da je danas u Srbiji, ali i u celoj Evropi sifilis veliki problem. “Veliki imitator” se vratio na mala vrata iako je to iskorenjena bolest, jedino kod nas Institut za javno zdravlje Srbije tvrdi da je on u padu u odnosu na prošlu godinu. I to u trenutku kada nemamo Izveštaj o zaraznim bolestima za prethodnu godinu. Pa zar ne bi trebalo da imamo pravovremene podatke na osnovu kojih će onda institucije delovati. Ako toga nemamo, kako da očekujemo ikakvu zaštitu?

 

Na osnovu čega tvrdite da je sifilis u porastu ako podaci pokazuju drugačije?

U nedavnim razgovorima s kolegama sa Kipra saznali smo da je svaka treća testirana osoba na sifilis kod njih pozitivna – to su jasni znaci epidemije. Broj testiranih na sifilis u Srbiji izuzetno je mali. Na primer, 2013. se prema podacima Batuta testiralo 139 osoba i taj broj je rastao zaključno sa 2017, što su i poslednji podaci koje imamo. Od 74 obolele osobe 2013. stigli smo do 162 osobe u 2017. Međutim, javnost je od Batuta obaveštena da je za prvih šest meseci ove godine sifilis u padu u odnosu na prošlu godinu u trenutku kada nemamo nikakve zvanične izveštaje za prošlu godinu. Ako ne znamo koliko se osoba testiralo, ne možemo ni imati relevantne podatke o prevalenci i incidenci. Od 15 osoba kod kojih je u Potentovom savetovalištu otkriveno prisustvo virusa HIV, njih devetoro imalo je i sifilis.

 

Ako se broj zaraženih sifilisom krije, statistika o masovnom umiranju žena od raka grlića materice je ne samo dostupna već i porazna. U pitanju je karcinom koji izaziva Humani papiloma virus (HPV), što znači da postoji prevencija. Dakle, postoji vakcina, u svetu je gotovo iskorenjen, dok kod nas 600 žena godišnje umire od ove bolesti. O čemu se tu radi?

Vakcina za HPV je skupa, broj onih koji su se vakcinisali je na nivou statističke greške, a HPV je kod 97 odsto slučajeva uzrok raka grlića materice. Da je moguće obuzdati HPV virus dokazala nam je nedavno Australija, koja je gotovo iskorenila ovaj tumor. Meni je teško da razumem zbog čega sistem ne reaguje na ovaj problem. Kako smo dozvolili da rak grlića materice bude najčešći uzrok smrtnosti kod žena, a rešenje problema nam je ispred nosa? Sistemski skrining i vakcina protiv HPV su rešenje. Imunizacija u vidu vakcine protiv HPV u svetu se koristi već 12 godina, a Svetska zdravstvena organizacija je vakcinu okarakterisala kao ekstremno bezbednu.

 

Od aprila ove godine ona je i kod nas na spisku preporučenih, a to znači da njenu nabavku ne finansira Republički fond za zdravstveno osiguranje, zbog čega opet lekari retko pristaju da je daju deci.

Pored cene od oko 100 evra po dozi, problem predstavlja i procedura, odnosno takozvani hladni lanac kojim se obezbeđuje njena bezbedna distribucija. Zbog toga su lekari zbunjeni i nevoljni da daju vakcinu jer nisu sigurni kako je neko vakcinu nabavio i da li je bezbedna. A kako građani drugačije da je nabave nego u apotekama, budući da je nema u Domovima zdravlja? I šta je rezultat? Ništa, mrtvo slovo na papiru i ono još gore, stotine žena koje svake godine umiru. Ovogodišnji Dani Batuta protekli su u znaku imunizacije, mislim da bi bilo značajno da nam predstave svoj plan u ovoj oblasti ukoliko ga imaju, a nadam se da imaju.

 

Nimalo “lakša priča” nije ni ova o hepatitisu C, odnosno zaraženima ovim virusom.

Tako je. Hepatitis CV je izlečiva infekcija, lek se pije tri meseca i u 98 odsto slučajeva dolazi do izlečenja. Ukoliko se pacijent ne izleči, terapija se ponavlja. Nažalost, on se u Srbiji ne leči.

 

Kako? Zašto?

Za svega 90 osoba koje imaju HCV ove godine je odobrena terapija o trošku Fonda, a procenjuje se da nekoliko desetina hiljada ljudi u Srbiji ima HCV. Da nesreća bude veća, pacijenti koji su dobili terapiju već imaju cirozu jetre ili dekompenzovanu jetru, plus komorbiditeti i njima tada lekovi ne znači ništa jer jetru praktično više i nemaju. Zbog čega država dozvoljava da ti ljudi umru u trenutku kada je dostupan pangenotipski lek za HCV? Ima li zdravlje cenu? Pacijenti koji su boljeg materijalnog statusa terapiju nabavljaju iz Indije, Egipta, Pakistana ili Nemačke za 650-850 evra, dok država daje hiljade evra za jednu terapiju osobama

kojima više lek praktično ne može pomoći. Profesor Dragan Delić je nedavno pisao Ombudsmanu o tome da se pacijenti sa HCV-om diskriminišu na osnovu genotipa i podgenotipa, što je, priznaćete, potpuno bizarna situacija. Uz to, od 2000. do 2015. smrtnost od virusnih hepatitisa na globalnom nivou porasla je 22 odsto. Virusni hepatitisi B i C predstavljaju glavne zdravstvene izazove koji, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, pogađaju 325 miliona ljudi širom sveta i u konstantnom su porastu jer daju oskudne ili nikakve simptome. Devet od deset ljudi koji žive sa virusnim hepatitisom ne znaju da su zaraženi.

 

Šta je rešenje, u Srbiji, naravno?

Zbog čega država ne reaguje, ne znam. Uglavnom je izgovor novac. Kada bi država lečila sve inficirane HCV-om u Srbiji, siguran sam da bi cena leka bila niža od 700-800 evra, koliko košta terapija koju pacijenti nabavljaju na crno. Farmaceutske kuće koje imaju lek za HCV, usled manjka epidemioloških podataka i malog broja pacijenata koji se leče kada lečenje više nije celishodno, Srbiju tretiraju kao državu koja ima tržište visokog rizika. Zato smo im van fokusa.

 

 

Ali ste zato vi uspeli nedavno da u fokus stavite obolele od HIV-a onom poraznom istinom o sahranjivanju. Šta se ovim povodom uradili?

Podneli smo Ministarstvu zdravlja inicijativu da se promeni Pravilnik koji omogućava ovu primitivnu i naučno neopravdanu praksu. Negativan odnos prema osobama koje žive sa HIV-om nastavlja se i posle smrti. Naravno, za to nema razloga. Pa ipak, za više od tri decenije svega je nekoliko osoba sa HIV-om dobilo mogućnost da ode na medicinsku rehabilitaciju. Mi od aprila ove godine vodimo borbu da jedan naš korisnik ostvari svoje pravo na produženu rehabilitaciju. Fond već skoro tri meseca odbija da nam pošalje poslednje rešenje po proceduri propisanoj Pravilnikom o rehabilitaciji. Sve ukazuje na to da mu rehabilitaciju nisu omogućili jer ima HIV, a rešenje neće da pošalju jer znaju da bismo tada pokrenuli upravni spor. Ko će odgovarati što je njemu kvalitet života trajno narušen jer nije dobio medicinsku negu kada mu je bila neophodna? Nisu pomogli ni dopisi lekara, Centra za socijalni rad, ništa. Čovek je ostavljen da umre. Taj slučaj za nas je posebno bolan jer se radi o jednom divnom čoveku, beskućniku koji je dugo živeo i skrivao se na krovu Klinike za infektivne i tropske bolesti u Beogradu. Drugi naš korisnik već dve godine ne može da ode na operaciju kuka. I u tom slučaju je jasno da se radi o diskriminaciji na osnovu HIV-a. Zdravstvena inspekcija je utvrdila da nema propusta i opet ništa. Ko živ, ko mrtav.
 

Treba li da pitam za posledice?

Ovi problemi odvraćaju pacijente od terapije, adherenca se smanjuje, broj testiranih je nikada manji... Zdravstveni sistem nam poručuje da nismo dobrodošli. U Srbiji funkcioniše 25 Savetovališta za HIV i polno prenosive infekcije, što zvuči savršeno, ali su u praksi neka Savetovališta smeštena u podrume, neka u šupe, neka u hodnike, nekima nedostaju i osnovni sanitarni uslovi. I, naravno, procedure.

Sem za HIV, prvo morate ići kod lekara opšte prakse po uput, što nije garancija da ćete ga dobiti. Onda idete u neki od zavoda ili instituta u kojima vrlo često nemaju testove, što znači da, sve u svemu, izgubite barem tri dana da biste uradili najobičniji test. Mi smo u našem Savetovalištu u Beogradu za četiri i po meseca intenzivnog rada testirali preko 500 ljudi i otkrili 15 pozitivnih. Pri tom se preko 40 odsto njih testiralo prvi put u životu, što znači da potreba za testiranjem postoji, ali mali broj ljudi ima poverenja u zdravstveni sistem, koji još uvek smatraju veoma neefikasnim, nesenzibilnim i ne koriste usluge koje su im dostupne.

 

Slično je i s korišćenjem PrEP-a, odnosno leka koji se pije ukoliko smatrate da ste u riziku. Međutim, pošto nije propisano kada se lek koristi, praktično ga je nemoguće dobiti od lekara, pa ga mnogi uzimaju na svoju ruku, a to ima ozbiljne i dugoročne posledice.

Tako je. Postoje osobe koje imaju erektivne disfunkcije ukoliko koriste kondom i budući da su u stalnom riziku jer uvek imaju nezaštićene seksualne odnose, koriste PrEP, koji ih štiti od infekcije. Zato se nekontrolisano konzumira poput antibiotika jer vam ni recept nije potreban. U Akcionom planu strategije za prevenciju i kontrolu HIV infekcije predviđeno je da se do kraja prošle godine usvoji medicinski vodič za PrEP, što se nije desilo. To je ozbiljan javno-zdravstveni problem u najavi. Ako se ovako nastavi, mi ćemo za 10 godina imati ljude koji su rezistentni na neke od antiretrovirusnih lekova. Mi insistiramo da epidemiolozi i infektolozi pokrenu inicijativu da se otvorenim pismom obratimo Fondu, Batutu, Farmaceutskoj komori i Ministarstvu zdravlja kako bismo ovaj problem predupredili.

 

Problema je zaista mnogo. Šta su rešenja?

Znate li da aktivnosti vezane za dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje nijednim zakonom nisu precizno regulisane? Ova pitanja se moraju aktuelizovati što pre, tokom prisustva Globalnog fonda u Srbiji jer je to šansa da stvari pomerimo nabolje. Postojeća Nacionalna DPST baza i Nacionalna HIV baza ostavljaju mogućnost za ozbiljne zloupotrebe jer gotovo ništa nije zakonom uređeno. Mi moramo imati Nacionalnu bazu polno-prenosivih infekcija, čiji sadržaj će biti takav da se prikupljaju samo podaci koji su od epidemiološkog značaja, sa jasnom metodologijom i sistemom nadzora. Još nemamo Izveštaj o zaraznim bolestima za 2018. iako je Pravilnikom o prijavljivanju zaraznih bolesti predviđeno da zavodi i instituti do 21. marta tekuće godine Batutu dostavljaju izveštaje za prethodnu godinu, a Batut do 15. aprila tekuće objavljuje zbirni, generisani izveštaj za prethodnu godinu.

 

Pogledajte intervju:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side