16.09.2019 Beograd

VideoIntervju Mihailo Gajić: Srbija u tranziciji kasni četvrt veka

Intervju Mihailo Gajić: Srbija u tranziciji kasni četvrt veka Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Zašto Srbija zaostaje? Da li je za to kriva tranzicija ili izostanak tranzicije? Prvo je uobičajeno mišljenje u Srbiji; drugo zastupa sagovornik Novog magazina Mihailo Gajić, direktor Libertarijanskog kluba (Libek), koji je nedavno o tome objavio zanimljiv članak.

"Evropska banka za obnovu irazvoj od početka devedesetih godina prati proces tranzicije u zemljama centralne iistočne Evrope”, objašnjava na početku Gajić izvore komparacije. “Napravili su neku vrstu skale koja meri koliko je tranzicija napredovala u svakoj od tih zemalja. Ja sam uzeo šest najvažnijih oblasti – liberalizacija cena, liberalizacija spoljne trgovine idevizne politike, privatizacija malih isrednjih preduzeća, privatizacija velikih preduzeća, upravljanje preduzećima i antimonopolska politika – i poredio gde se danas nalazi Srbija igde se nalaze ostale zemlje. Otprilike možemo da kažemo da su u gotovo svim zemljama u tranziciji inicijalne reforme, početkom devedesetih, bile veoma duboke, korenite isuštinske, tako da se skor tih zemalja za nekoliko godina povećao na 3-3,5 na skali od jedan do 4,3, što je maksimalan broj poena i označava način poslovanja kao u razvijenim zemljama zapada. Sa druge strane, Srbija je cele devedesete prespavala, pa smo znatno bolju startnu poziciju, koju nam je u nasleđe ostavila Jugoslavija, vrlo brzo prokockali”.

 

Da kažemo nešto o pojedinim kriterijumima, recimo, u Srbiji se vrlo loše govori o privatizaciji, kakve smo tu rezultate postigli?

U slučaju malih preduzeća zapravo inismo toliko loši, štaviše, ostvaren je značajan napredak jer je većina malih i srednjih preduzeća privatizovana. Međutim, država je idalje vlasnik velikog broja preduzeća na ovaj ili onaj način. Recimo, Srbijagas je vlasnik Toze Markovića u Kikindi ili, sa druge strane, PIO fond irazličite državne institucije takođe su vlasnici akcija u manjim preduzećima. Dakle, kod nas proces privatizacije još uvek nije završen. Procenjuje se da u preduzećima u restrukturiranju još uvek radi 39.000 ljudi. To uopšte nije mali broj kad se posmatra ukupan broj zaposlenih u industriji. Mnogo manji napredak je, zapravo, u oblasti velikih preduzeća. Tu se pre svega misli na nekoliko preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na slobodnom tržištu, kao što su Telekom, Komercijalna banka, Dunav osiguranje. Povrh toga, imamo ijavna preduzeća u koja čak nisu uvedeni ni bilo kakvi standardi korporativnog upravljanja, osim na papiru. Njima vladaju politika ipartije, a ne poslovno iskustvo ibiznis planovi.

 

Koja su ta preduzeća?

EPS, Pošta Srbije, itd. Dakle, u oblasti privatizacije velikih preduzeća u Srbiji još uvek nije napravljen dovoljan iskorak. ČEZ, najveći proizvođač struje u Češkoj, privatna je kompanija.

 

A kad se radi o kriterijumu upravljanja preduzećima, šta je tu bilo ključno u merenju?

Tu je, zapravo, reč o tome kakvi su standardi u donošenju poslovnih odluka ipostavljanju menadžmenta. Propisuje li ministarstvo dekretom ko je direktor nekog javnog preduzeća ili član njegovog upravnog odbora i, sa druge strane, postoji li manji ili veći uticaj politike u donošenju odluka menadžmenta. Srbija tu jako loše stoji. Sa druge strane, ni ostale zemlje u centralnoj iistočnoj Evropi koje su prošle tranziciju još uvek nisu dostigle standard zapadne Evrope, ione prilično kaskaju, ali mi smo slabiji od njih.

 

A oblast antimonopolske politike?

Ovi indikatori mere da li postoji nezavisna institucija koja se bavi politikom zaštite konkurencije ikoliko je zapravo ona efikasna u svom radu. Mi imamo vrlo loše rezultate sve do 2005, kad je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije. Međutim, ostaje zamerka da njen rad nije dovoljno efikasan, da su njene odluke ili spore ili da nisu u skladu sa evropskim pravilima.

 

Gde je Srbija najslabija kad se uzme svih šest kriterijuma?

Mislim da smo najslabiji ne samo po ovom indeksu nego i kada posmatramo ostale izvore informacija, pre svega u oblasti upravljanja javnim preduzećima i u oblasti zaštite konkurencije. U stvari, ovo drugo možemo da ostavimo po strani zato što kad imamo slobodnu trgovinu, pa ne zavisimo od lokalnog ponuđača nego ipak možemo da kupimo nešto što dolazi iz inostranstva, čak i da naručimo preko interneta, to možda za veliki broj ljudi i nije nešto presudno. Ali poslovanje državnih preuzeća utiče na sve nas. Mi imamo situaciju da kada javno preduzeće posluje dobro, onda zapravo dolazi do povećanja broja zaposlenih i da povećanja plata, ali kad preduzeće posluje loše, to zapravo pada na teret svih građana. Pored toga što plaćamo više cene njihovih usluga, mi moramo i preko budžeta i poreza da im dajemo subvencije kako bi oni, zapravo, mogli da posluju.

 

Na kraju, kakav je vaš zaključak?

Zaključak je da se Srbija danas nalazi tamo gde su najuspešnije zemlje u tranziciji bile 1995. Međutim, glavni zaključak do kojeg sam došao jeste da tranzicija može da bude dobra stvar. Može da bude i loša za privredu neke zemlje, ali to opet sve zavisi od prirode same tranzicije. Mislim da je pogrešno govoriti da je tranzicija svuda loša, kad mi vidimo odmah, bukvalno malo severnije na granicama oko nas kako se živi u zemljama kao što je Mađarska, Češka i Poljska, gde su zapravo plate visoke, gde standard raste. Minimalna plata u Poljskoj je 500 evra, što je više nego što je prosečna zarada u Srbiji. Prosečna zarada u Poljskoj je 1.000 evra. To sigurno nije zato što je tranzicija loša nego, naprotiv, što je Poljska uspela da sprovede tranziciju do kraja. Sa druge strane, pošto smo kasnili i pošto nismo hteli da radimo sve ono što je radila Poljska pre nas, mi smo zapravo ostali negde u limbu. Dakle, mi sada živimo samo posledice svih onih odluka koje su donošene u prošlosti. Em što je Srbija kasnila deset godina za drugim zemljama nego i te naše reforme nisu bile toliko brze i dubinske da bismo uopšte mogli da se približimo drugim zemljama u tranziciji. I kad pogledamo po regionima, najdalje su odmakle baltičke zemlje – Estonija, Letonija, Litvanija. Za njima je odmah ovih pet zemlja iz centralne Evrope – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija. Za njima kaskaju Hrvatska, Bugarska i Rumunija kao najnovije članice Evropske unije i tek posle za njima ide red ovih zemalja takozvanog zapadnog Balkana – Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija i Makedonija. I kada pogledamo visinu prosečnih plata, one u potpunosti prate ovaj redosled. Najviše plate su u Estoniji, njih prate Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovenija itd. U narednom ešelonu su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, koje nisu mnogo naprednije od nas. Na kraju ostaje poslednji ešelon sa zemljama iz našeg regiona. Interesantno je, zapravo, da ono što je ljudima najvažnije, a to je kakav je njihov životni standard, upravo prati to koliko je dubinski bila sprovedena tranzicija.

 

Pogledajte intervju:

autor: ML izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Belex eng
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side