04.04.2016 Beograd

VideoIntervju Miodrag Majić: Pravosudna trulež

Intervju Miodrag Majić: Pravosudna trulež Foto: Z. Raš
Sudije su shvatile da je u domaćim uslovima pametnije biti tihi oportunista i da je za sreću dovoljna činjenica da ovoga puta nisu na spisku “za odstrel”.


Razgovarao: Mijat Lakićević

 

Naš sagovornik Miodrag Majić jedan je od retkih, ako ne i jedini, sudija koji je društveno aktivan, ima čak i svoj blog i javno iznosi mišljenje o najškakljivijim temama iz oblasti kojom se bavi. To je bio povod za ovaj razgovor.

Vi ste, ako se ne varam, jedini sudija koji je izrazio protest zbog toga što je Vladimir Vučinić napustio sudsku profesiju i prešao u advokate. Zašto ste vi jedini?

Ne znam da li sam jedini, moguće je da je bilo pojedinih reakcija koje su promakle. Međutim, evidentno je da je, kao i obično, izostalo ozbiljnije i vidljivije reagovanje struke. Razlozi su, nažalost, nedvosmisleni. Sudije su zaplašene i naučene da ćute i ne zameraju se. Shvatile su iz dosadašnjih primera da je u domaćim uslovima pametnije biti tihi oportunista i da je dovoljan razlog za sreću činjenica da su ovoga puta izostavljeni sa spiska “za odstrel”.

Zašto nije reagovalo Društvo sudija?

Čini mi se da je bilo određenih reakcija, ali svakako ni blizu snažnih i kontinuiranih, kao što je to bio slučaj kada su sudije, uključujući i značajan broj članova Društva, bile razrešene 2009. godine. Ne bih detaljnije komentarisao postupke Društva sudija, imajući na umu da nisam član ovog udruženja, pa bi se moji komentari možda mogli pogrešno protumačiti.

Zašto ste vi reagovali, kako gledate na to što se desilo sad već bivšem sudiji Vučiniću?

O svojim stavovima tim povodom pisao sam i izjašnjavao se u nekoliko navrata. Reagovao sam jer sam smatrao, a i danas smatram, da je “slučaj Vučinić” paradigma onoga što nam se dešava u pravosuđu i da o tome makar sudije ne bi smele da ćute. U najkraćem, uveren sam da je Vučinić oteran zbog toga što se u određenom trenutku njegova odluka nije dopala određenim političkim krugovima i ljudima u pravosuđu koji sprovode ovu političku volju. Nekoliko puta sam rekao da ne bih imao ništa protiv, već bih i sam to podržao, da je Vučinić ili bilo ko drugi kažnjen zbog nezakonitog postupka, da je krivično gonjen zbog toga što je uzeo mito ili, pak, da je razrešen jer je odluku doneo rukovodeći se nekim drugim interesima osim sudijskih. Međutim, to se nije dogodilo.

Visoki savet sudstva izbegao je odlučivanje o njegovoj tvrdnji da je na njega vršen pritisak, krajnje nemuštim obrazloženjem. A nakon te njegove tvrdnje, ili je Vučinić morao da napusti pravosuđe zbog iznošenja neistine, ili je trebalo razrešiti predsednika suda zbog vršenja pritiska na njega. Ni jedno ni drugo se nije dogodilo, iako je to bio školski primer situacije u kojoj je najviše sudsko telo bilo u obavezi da reaguje. Umesto toga, sproveden je, čak i pravno krajnje dubiozan, postupak Vučinićevog disciplinskog kažnjavanja zbog navodnog neprimerenog ponašanja u medijima. Pritisak, koji je rezultirao njegovim napuštanjem pravosuđa, tako je nastavljen do poznatog epiloga.

U tekstu koji ste napisali pominjete dvojicu kolega koji u suštini ne pokazuju razumevanje za sudiju Vučinića, a sa druge strane pokazuju veliki oportunizam. Da li je ta priča istinita?

Priča je istinita.

Otkud taj oportunizam? Zašto se sudije tako ponašaju, zbog straha od gubitka posla ili zbog nečeg drugog?

Kao što sam naveo, boje se i čuvaju sopstvene položaje. Jedan deo ljudi u pravosuđu, koje je godinama popunjavano nekvalitetnim rodbinsko-partijskim kadrovima, svestan je da im ne pripadaju visoke pravosudne funkcije; da su ih dobili nezasluženo i da ih mogu sačuvati jedino bezrezervnom poslušnošću svakoj aktuelnoj vlasti. Sa druge strane, postoje i oni koji pošteno i odgovorno obavljaju posao, ali su se predali. Uvereni su da ništa nije moguće promeniti i da se stoga i ne treba “mešati”, te da je pametnije ostati po strani.

No, i kod jednih i kod drugih ipak postoji svest o tome da ovo što je urađeno u slučaju Vučinića nije prihvatljivo. U takvoj situaciji sopstveno ćutanje pokušavaju da i pred sobom i pred drugima opravdaju nekakvom njegovom tvrdoglavošću, politikantstvom ili ko zna kakvim razlozima. Mislim da im je tako samo malo lakše da se pogledaju u ogledalu.

 

"Nema ni govora o stvarnom dostizanju standarda razvijenog sveta u bilo kojoj oblasti ako ne dođe do uređenja stanja u sudstvu"


Šta se dešava sa dostojanstvom sudske funkcije, šta se dešava sa sudstvom uopšte u Srbiji?

Tavori izdržavajući se na “mrvicama” koje su sudstvu namenjene u ovakvom odnosu snaga vlasti. Veoma teško je u takvim okolnostima uopšte govoriti o bilo kakvom dostojanstvu sudijske funkcije. Kao što sam više puta isticao, mi ovde nikada i nismo izgradili tu treću granu vlasti – sudsku vlast. To što u Ustavu piše da ona postoji i da je ravnopravna, slično je u ovakvim uslovima situaciji u kojoj proizvođač na veštački proizvedenom soku, obojenom hemikalijama, napiše da je stoprocentno prirodan. Koliko je takav sok zbog etikete primamljivog sadržaja prirodan, toliko je i pravosuđe, zbog toga što u zakonima piše da je sudska vlast nezavisna, zaista nezavisno.

Govorite o “pravosudnoj truleži”. Zašto ste upotrebili tu metaforu?

Pravosudna trulež nažalost najadekvatnije odražava stanje kakvo vidim – stanje u kojem postoji ozbiljno, dugotrajno propadanje samog tkiva jedne branše i koje zahteva energično “provetravanje”.

Kada počinje urušavanje pravosuđa, da li je to novija pojava, da li se u poslednje 2-3 godine situacija poboljšava ili pogoršava?

Definitivno nije reč o novoj pojavi. Ističem, ne bez razloga, da na ovim prostorima nikada nismo izgradili sudsku vlast. Pored toga, imali smo i komunizam i to destruktivno poimanje države koja počiva na ideji “jedinstva vlasti”, gde je koncept nezavisnog sudstva smatran buržoaskom, retrogradnom kategorijom, a podsetiću da je na takvom učenju vaspitavan najveći deo onih koji i danas sačinjavaju srpsko pravosuđe. Dakle, to su ljudi koji su učeni da su sudovi, policija i izvršni aparat u suštini jedno i da tu i ne sme biti nekakvog razmimoilaženja, jer svi oni potiču iz jedne, jedinstvene državne vlasti. Na takvo naopako vaspitanje samo su se “nasadile” navodno nove demokratske ideje. Međutim, svakoj novoj vlasti odgovarala je ova podjarmljena uloga pravosuđa, i svako je sa većim ili manjim uspehom ovakvo stanje produbljivao.



A o kakvom “dovoženju sudija kamionom u Beograd” govorite?

Reč je o poznatoj izjavi jednog od Miloševićevih vlastodržaca koji je na opasku da sudije napuštaju posao zbog loših uslova rada i pritisaka izjavio da ga to ne brine i da će, ako bude potrebno, “kamionima dovoziti sudije za Beograd”. Navedena izjava na najbolji način odslikava to “partizansko” poimanje sudstva kao branše koju ne samo da nije neophodno poveriti najboljim i najobrazovanijim pravnicima, već upravo suprotno, za nju takvo činjenje može biti i štetno. Uostalom, nakon revolucije i jeste promovisana ideja prema kojoj je svaki laik sa osećajem za “revolucionarni moral i pravdu” bolji sudija od bilo kog pravnika koji nema ove “kvalitete”.

Srbija je na putu ka EU, makar zvanično. Govore li srpski pravnici, pogotovo sudije, zvaničnicima EU kakvo je stanje pravosuđa u Srbiji? Šta oni odgovaraju?

Mislim da tu odavno nema zavaravanja. Zvaničnici EU, zahvaljujući brojnim primerima i dosadašnjim iskustvima, vrlo dobro znaju kakvo je stanje pravosuđa u Srbiji. Nemaju oni tu bilo kakve zablude. Treba, međutim, imati na umu da njihovi izveštaji po mnogim, pa i po ovom pitanju, u značajnoj meri zavise od krupnijih političkih interesa u određenom trenutku. Tako se može dogoditi da se pravosuđe u izveštaju neočekivano “popravi” ako je potrebno nagraditi vlast za saradnju u drugim, njima značajnijim pitanjima. Nisu pravosuđa nekih okolnih zemalja bila ništa radikalno bolja od ovog našeg kada su te države primane u EU. Jedno je, ipak, sigurno. Nema ni govora o stvarnom dostizanju standarda razvijenog sveta u bilo kojoj oblasti, ako ne dođe do uređenja stanja u sudstvu. Problem sa značajnim brojem naših političkih elita je u tome što misle da na tom putu postoje prečice; da možemo izgraditi prosperitetno, bogato društvo zapadnog tipa, a da prethodno ne napustimo socrealistički model kada je reč o kontrolisanju i održavanju odnosa zavisnosti u pravosuđu. Međutim, to nikako neće biti moguće. To je oksimoron.

Nedavno ste izneli zapažanja o sudstvu u SAD. Možete li da uporedite sudstvo u Srbiji i SAD? Ima li drugih sličnosti sem što će i naši početi da nose toge?

Gotovo da nema. Reč je o pravosuđima koja su razvijana na dijametralno suprotnim konceptima. Većina onoga što je u SAD, kada je o pravosuđu reč, kroz vekove bilo važno, ovde je bilo nevažno, i obrnuto. No, poređenje sa pravosuđem SAD je ipak pomalo nepravično, imajući na umu da je reč o sistemu gde pravosuđe, čak i kada se uporedi sa zapadnim demokratijama, ima posebno uzvišenu ulogu. Ipak, za početak, kao što sam istakao, dobro je da sudije i ovde počnu da nose toge. Mnogo je razloga za to. Nažalost, na ovim prostorima tradicionalno ne prepoznajemo značaj forme. Zato nam sudije danas izgledaju kao ekipa provincijskih privrednika, sklepana “s konca i konopca”, koja pre posete nije uspela da se dogovori o načinu oblačenja. A ima tu i nedopustivih primera neukusa. Toge, iako mnogi to potcenjuju, mogu biti jedan od prvih koraka na putu upristojavanja domaćeg sudstva.

Kakva je reforma pravosuđa Srbiji potrebna?

Reforma koja će na prvom mestu podrazumevati borbu za osvajanje sudske vlasti. Dakle, same sudije moraju povesti ovu reformu i moraju biti spremne na žrtvu. Ovo će, između ostalog, uključivati i spremnost na sukob s kolegama kojima u struci nije mesto, bilo zato što su se ogrešile nečasnim postupcima, ili pak zato što se, kao nedovoljno stručni, u pravosuđu nalaze nezasluženo. Ranije sam, pojednostavljujući, isticao da će prava reforma započeti onda kada poštene sudije prestanu da piju jutarnju kafu sa sudijama koje imaju “putera na glavi”. Time sam želeo da istaknem da je neophodno da samo pravosuđe prepozna da mu je kolega zbog kojeg krišom crveni čak veći neprijatelj od političara koji ga javno pritiska.

 

"Ne plašim se, ali to ne znači da sam uveren da ne mogu proći kao sudija Vučinić, pa čak i gore"


Možete li da zamislite da se nešto tako uskoro desi u Srbiji?

No, to će biti dug proces. Srbija mora proći cikluse slične onima koje su prošle i druge zemlje, koje danas nazivamo zemljama tradicionalne demokratije, u kojima je sudska vlast postepeno osvajana. Ako uzmete primer Velike Britanije videćete da je reč o gotovo hiljadugodišnjoj borbi za nezavisnost, koja se ni danas ne smatra završenom. Samo što sudije ovde još uvek nisu spremne ni na borbu ni na žrtvu, već pristaju da životare u “krilu” izvršne vlasti i zadovoljavaju se onom količinom slobode koja im je u takvim okvirima ostavljena. Pri tome, posebno je zabrinjavajuće utopističko uverenje da će im neko drugi pokloniti veći stepen nezavisnosti. Sudije valjda očekuju da će se pojaviti neki “bolji” vladalac koji će, rukovođen idealima, rešiti da im podari veća ovlašćenja i veću slobodu ili da će stvar rešiti pritisak spolja. To se, međutim, neće dogoditi jer se to nigde nije dogodilo, a ovakva uverenja isključivo predstavljaju još jedan pokazatelj neosvešćenosti staleža.

Prosvećeni vladalac i međunarodni pritisak u tom pravcu mogu samo olakšati ovaj put, ali bez sudijskog angažovanja ništa na tom polju ne može biti učinjeno. Zato i danas studentima objašnjavam da je prvi preduslov da bi se u Srbiji pošteno bavili ovim poslom spremnost da na sto polože sudijsku legitimaciju i budu pomireni sa činjenicom da im ona u svakom trenutku može biti oduzeta, baš zato što su se pošteno bavili poslom.

Plašite li se da ne prođete kao sudija Vučinić? Jer, delujete javno i prilično ste oštar kritičar stanja u srpskom pravosuđu? Kakve su reakcije vaših kolega, ima li reakcija pretpostavljenih?

Ne plašim se, ali to ne znači da sam uveren da ne mogu proći kao sudija Vučinić, pa čak i gore. Poznati su metodi koji se ovde primenjuju. Začas vas mogu provući kroz tabloide, predstaviti da ste, u stvari, najnepošteniji i najzavisniji, iako govorite suprotno i slično. Toliko puta je to viđeno. Međutim, nedostatak straha kod mene rezultat je, s jedne strane, činjenice da znam šta radim i šta govorim i da sam uveren u to što radim i govorim. To su isključivo moja uverenja i osećao bih se loše ako bih ih tajio iz želje da se nekome ili nečemu umilim. Sa druge strane, ne plašim se okušavanja i u drugim ulogama. Ne mislim da je sudijski posao jedino zanimanje koje može da prehrani mene i moju porodicu i ni u kom slučaju nisam spreman da, u cilju zadržavanja tog posla, trpim poniženja i pristajem na ustupke.

Većina mojih kolega, nakon što pročita moje tekstove, u četiri oka izražava saglasnost i čestitke na hrabrosti. Manji deo njih i javno se oglašava. Drago mi je što vidim da, i pored svega, barem kod određenog broja njih nije u potpunosti ugašen osećaj za to šta bi sudija zaista trebalo da bude, čak i ako nisu uvek spremni da to javno iskažu. Pretpostavljeni me ne diraju. Mislim da su svesni da bi to bilo beskorisno. Posebno bih istakao da me moj predsednik suda nikada, ali zaista nikada, ništa nije pitao u vezi s mojim stavovima i istupima, iako verujem da je bilo situacija u kojima mu zbog onoga što sam govorio nije bilo lako. To je ipak za poštovanje jer su u pravosuđu koje danas imamo mnogo češći drugačiji primeri.

 

Play

izvor: Novi Magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
T6 bazeni, spa
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Zemunske kapije