25.04.2018 Beograd

VideoIntervju Željko Bodrožić: Opstali smo 20 godina

Intervju Željko Bodrožić: Opstali smo 20 godina Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Iza Kikindskih novina je briljantan rezultat – dvadeset godina opstanka i 1001. broj. Kako i koliko je za Kikindu i, uopšte, gradove u Srbiji važno postojanje lokalnih novina, nezaobilazno je pitanje za osnivača Kikindskih Željka Bodrožića?

“Mi smo opstali zato što u lokalnoj sredini imamo podršku, prepoznatljivi smo i oni koji nas cene rade to punim srcem. A oni koji su drugačijih svetonazora... Od početka smo bili otvoreno protiv nacionalizma, rata i nikada nisam brenovao naše kodekse: kada imate likove koji ne biraju reči i truju javni prostor, tu ne treba da bude ‘pardona’. Za ovo drugo što pitate, mi smo zaista hronika našeg grada i severnog Banata i pokrivamo sve oblasti društva. I tu imamo, mislim, kredibilitet kod naših sugrađana da ih kulturnim, sportskim, hroničarskim sferama izveštavamo korektno”, kaže Bodrožić za Novi magazin, dan-dva posle obeležavanja 1001. broja u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Što je samo po sebi interesantna vest jer je pokrenuta akcija kolega “Za Kikindske”.

 

*Trpeli ste vi lično, i Kikindske, i zaposleni progone tokom dve decenije. Šta je lično motiv da to izdržite?

Volim ovaj posao; kao mali u kući pravio sam kućne novine i sa te strane sam srećan čovek – radim ono što volim. Mnogi ljudi nemaju tu sreću nego ih sticaj okolnosti dovede na drugu stranu. To je osnovni razlog što sam lično sve ove godine izdržao da vučem pored svih problema i da nađem motive da i dalje radim Kikindske.

Oko mene su ljudi koji isto imaju taj neki isti filing prema našem pozivu, možda zbog toga što smo se izrodili u to neko naše nevreme devedesetih, kad smo bili mladi, i hemija se razvila između nas. Mi nemamo mnogo ljudi koji su otišli iz redakcije zato što smo se posvađali, prirodni su odlasci, ali smo i dalje dobri i okupljamo se uvek kad imamo ovako dobre razloge.

 

*Kad je bilo najteže, pre 20 godina, posle demokratske promene, sada?

Svaki period nosi specifične teškoće i neprijatnosti. Devedesete su daleko i mnogo toga se dešavalo, pa sada izgledaju benigno, ali nije tako; to je bilo mračno doba kad je moglo svašta da vam se desi, kad su na sve načine želeli da uguše sve slobodne medije, pa i nas. Onda je posle 2000. došlo, tako da kažem, do izviranja iz dubine te neke Srbije koja je izgubila osnovnu vlast, ali imali smo mnogo velike neprilike s kriminalnim grupama. U periodu do “Sablje” osećao sam se ugroženo i strahovao baš za svoj život. Posle toga bilo je perioda kada su vladali radikali gradom i bili smo meta progona, upućivane su nam ružne reči, kako već “stoji” radikalima. Sve do bliže prošlosti, kada su nam uleteli poreznici ili sada kad je potpuna besparica i uz to nas vlast iz nedelje u nedelju pritiska.

Svaki period nosi nešto svoje, uvek ono što je bilo juče izgleda kao da je najgore i najteže.

 

*Neke stvari smo preživeli i mislimo da je to iza nas i da će sutra biti bolje. Zašto ne može biti bolje?

Mislim da smo retardirali kao društvo zato što smo dopusti da posle 5. oktobra ne dođe do lustracije, da se ne raščiste stvari koje je bilo neophodno raščistiti, abolirali smo mnoge koji to nisu zasluživali i to nas je u jednom trenutku lupilo u glavu. Čak je i Demokratska stranka, ako ćemo suditi po onome što čitamo, iz plemenite namere osnovala Srpsku naprednu stranku – da pacifikuje onu Srpsku radikalnu i napravi politički sistem u kojem će svaka partija biti za priključenje EU. Ali to se nije moglo ako niste raščistili teren, eliminisali sa javne scene one koji su gazili demokratiju, gazili slobodu, pravo na izražavanje.

Ti ljudi ništa ne zaslužuju i kada nisu bili kažnjeni – ne mislim u bukvalnom smislu – nego lustrirani, oterani sa javne scene, vratili su se u nekom drugom obličju, pretvarajući se da su lepi, fini i kulturni, ali to divljaštvo koje je u njima i koje je nahranjeno u groznim devedesetim kad su sve norme pale u drugi plan, kad je uništena etika u javnim prostoru, kad su videli da je to nekažnjeno – vratili su se i sada nam pokazuju svoje novo-staro lice.

 

*Vi ste uvek bili privatni medij, priča se danas o greškama privatizacije i da li je dobra ideja o projektnom sufinansiranju medija zloupotrebljena. Zašto to ide tako loše?

I u prethodnom pitanju i u ovom odgovor je isti – politička elita to ne želi. Ona deklarativno usvoji zakone koji su usklađeni s tekovinama moderne Evrope, prepisani iz zemalja koje su prošle tranziciju i mogu da budu dobra osnova ako se želi i ima volje. Međutim, mi vidimo da ovde (neko manje, neko više) nijedna vlast od 2003. nije želela u punom kapacitetu da se posveti tome. Imali smo onda tu privatizaciju, koja je bila dobra ideja jer smo imali loša iskustva s lokalnim vlastima koje su zloupotrebljavale vlasništvo nad lokalnim medijima – da im to nekako uzmemo iz ruku, ali u periodu pripreme za privatizaciju nismo uspeli da osnažimo novinare da imaju prednost, povlastice, ako se odluče da preuzmu medije, nego smo ih potpuno gurnuli u drugi plan i dopustili da neka nova, kako da kažem, kasa biznismena uđe u medije.

Većinu njih mediji uopšte nisu interesovali, neke je interesovao poslovni prostor, neke politička važnost koju daje medij, da mogu da prave političke dilove i izvlače pare od vlasti. Onda nam se desilo to da sa projektnim sufinansiranjem, što je dobra ideja i sve je razrađeno kroz pravilnik, ali vidimo poslednje tri godine da se i to pretvorilo u jednu, da budem grub, sprdnju. Novac se deli medijima koji su juče osnovani, medijima bliskim vlastima i obesmišljeno je i to.

Ja mislim da i najbolji zakon u ovoj zemlji može da se obesmisli za tri meseca jer primena i praksa govore da politička elita nema nameru da se uključi u moderan, normalan svet.

 

*Jeste li ponekad bili umorni od tog tereta kako izaći iz nedelju u nedelju?

Često, posebno poslednjih godina kad je zavladala kriza; nije to samo do aktuelne vlasti nego i do opšte krize u društvu koja je eskalirala sa svetskom ekonomskom krizom 2008. Tako smo i mi gledali kako nam se osipaju oglašivači, kako polako gubimo na tiražu, pošto ljudi nemaju para, naročito u malim mestima odakle odlaze. Meni se čini da je Kikinda u odnosu na pre 20 godina prepolovljena. U realnim brojkama to je trećina, ali mi imamo manjak mladih ljudi, niko se ne vraća u malo mesto iz Beograda i Novog Sada, završio fakultet ili ne. Nije nas publika ostavila zato što smo loši nego što su ljudi fizički otišli.

Razmišljali smo o tome da stanemo i odustanemo, naročito kad smo sa 1000. brojem završili – misiju. Ali moje kolege i ja samo ovaj posao znamo da radimo, ušli smo u petu deceniju života i pojavila se ta inicijativa Gutinog Novog optimizma s kampanjom za Kikindske. Mala smo redakcija, mala produkcija, ne treba nam mnogo da bismo opstali, baždareni smo da živimo skromno i radimo još nekoliko poslova da bismo zaradili za život. Radimo sve što nam dopadne do ruku da bismo preživeli; ali ja ne znam kako bismo u ovom ludom vremenu bez svojih novina! Poslednjih šest meseci imamo otvoren rat s lokalnim vlastima jer nema opozicije, pomišljali smo svašta....

A šta bih radio petkom da ne izlaze Kikindske, da li bih se tukao po ulici? Ovako radimo i sve što mislim i osećam uradim i petkom sam smiren, srce mi je na mestu. Ne mogu to da opišem onome ko nije u novinarstvu, posebno kad ti petkom ujutru neko kaže: “Super ti je ono.”

 

Pogledajte video ---

autor: NG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side