01.12.2018 Beograd

Jugoslavija: demokratija ili teritorije

Jugoslavija: demokratija ili teritorije
Zamrznuti sukobi istrajavaju jer su nastali kao posledica neuspešnih secesija ili aneksija. Koje su, opet, te secesije i aneksije, bile razlozi, motivisale politiku raspada Jugoslavije praktično od samog njenog nastanka

Piše: Vladimir Gligorov

 

Kada se zajednica raspadne, kao da je morala da tako završi. Nezavisno od toga je li ishod bio dobar ili rđav za sve i svakoga pojedinačno. To je priroda istorijskog objašnjenja. Zaista, u svakom datom času postoje različiti mogući ishodi, ali kada su jednom već napravljeni, raspolažemo samo ruševinama, polazeći od kojih je potrebno odgovarati na izazove vremena. Koji su tvrdoglavo postojani, što je razlog da se veruje da zaista postoje neke trajnije pravilnosti, nezavisno od promenljivih istorijskih okolnosti i delanja.

Jedna takva pravilnost na ruševinama Jugoslavije jeste trajnost teritorijalnih problema, koji su bili i jedan od razloga nastanka države, a i njenog raspada. Na čijim ruševinama istrajavaju zamrznuti sukobi koji čine geografiju sukoba na jugoslovenskom prostoru. Ti zamrznuti sukobi istrajavaju jer su nastali kao posledica neuspešnih secesija ili aneksija. Koje su opet, te secesije i aneksije, bile razlozi, motivisale politiku raspada Jugoslavije praktično od samog njenog nastanka. Posle završenih ratova i unutrašnjih nasilnih sukoba iz poslednje tri decenije, istorija i geografija zamrznutih sukoba data je u tabeli 1.

Razlika u legalnosti, de jure i de facto, odnosi se na uključenost međunarodne zajednice, tako da su faktički sporovi unutrašnji, a legalni su internacionalizovani. Pored ovih u tabeli 1, manji sporovi, neki od njih su internacionalizovani, a neki nisu, mogu se naći u svakoj jugoslovenskoj državi ili između njih (spor Hrvatske i Slovenije bio je predmet arbitraže i daleko od toga da je okončan; spor sa Crnom Gorom oko granice uticao je na političku stabilnost Kosova; unutrašnji sporovi u Bosni i Hercegovini, u meri u kojoj je moguće da oni postoje u toj zemlji pod međunarodnim nadzorom, takođe čekaju rešenje; tu su i ne sasvim unutrašnji problemi na jugu Srbije; tu je i problem Prevlake u odnosima Crne Gore i Hrvatske); i niz drugih graničnih problema.

 

SLOŽENA GEOGRAFIJA: Sve to čini složenu geografiju neprijateljstava, koja iscrtava nedovršene dezintegracije ili nedovoljno uspešne integracije posle raspada Jugoslavije.

Jugoslavija je, u nekoliko ustavnih inkarnacija, bila politički pokušaj nalaženja rešenja teritorijalnih sporova gotovo u skladu s poznatim pristupom Žana Monea da se oni u Evropi rešavaju njihovom internalizacijom, dakle proširivanjem političke zajednice. To je svakako najdublje opravdanje stvaranja i obnavljanja zajedničke jugoslovenske države. Nacije mogu da otklone sporove oko teritorija u jugoslovenskoj političkoj zajednici. Ukoliko se, naravno, smogne snaga da se ti internalizovani sporovi rešavaju uz potrebnu političku legitimnost.

U Jugoslaviji, međutim, nacije su nastavile da traže svoje teritorije. Verovatno ključni razlog što su jugoslovenski politički napori na kraju bili neuspešni jeste nedemokratski karakter države. Uz to, trajno odbacivanje liberalnih ideja, uz privrženost nacionalizmu i socijalističkom etatizmu, činili su političke sporove teško rešivim autonomnim delovanje ustanova građanskog društva i privredne aktivnosti na zajedničkom tržištu. Usled čega se održavao izvestan, povremeno krizni, stepen nestabilnosti koji je zavisio kako od otpora autoritarizmu tako i od promena u međunarodnim odnosima.

Istorija Jugoslavije je istorija nestabilnosti – usled nepostojanja legitimnog ustavnog sporazuma, nedemokratskog načina odlučivanja, nepoštovanja vladavine prava i neliberalnog privrednog sistema.

Zemlja se raspadala gotovo čitavu deceniju (i duže, ako se uzme u obzir osamostaljenje Crne Gore 2006. i Kosova 2008). Uz to, reintegracija u ustanove međunarodne zajednice, kao i u evropske, bila je spora, a nije ni završena. Gotovo tri decenije od formalnog početka stvaranja novih država ne mali broj njih nije u potpunosti deo međunarodne zajednice. Ovo se odnosi kako na članstvo u ustanovama Ujedinjenih nacija (Kosovo), tako i na evropske ustanove (Savet Evrope i Evropska zajednica). Lista problema koje jugoslovenske zemlje imaju sa međunarodnom zajednicom poduža je. Zaista, praktično sve oblike ispoljavanja nezadovoljstva prema politici raspada i komadanja Jugoslavije upotrebila je evropska i međunarodna javnost, takva kakva jeste – izbacivanje iz Ujedinjenih nacija, sankcije, vojne intervencije, nametanje ustavnog uređenja, uslovljavanje integracije u evropske ustanove i čitav niz drugih.

 

RĐAVI ISHODI: Neminovnost raspada teško je prihvatiti upravo zbog rđavog ishoda, a i zato što neka od političkih rešenja za, recimo, zamrznute sukobe podrazumevaju sličan pristup kao onaj kojim je bilo motivisano stvaranje Jugoslavije. Tome valja dodati i privredno i društveno nazadovanje, koje na značajnom delu jugoslovenskog prostora traje gotovo četiri decenije, a propadanje u ranoj deceniji devedesetih godina prošloga veka nije ni nadoknađeno. Troškovi raspada vidljivi su kako u demografskim kretanjima tako i kada je reč o nivou razvijenosti i u životnom standardu. Verovatno najjednostavniji način da se to vidi jeste da se pretpostavi gde bi se jugoslovenske zemlje nalazile u demografskom, društvenom i privrednom razvoju da su sledile kretanja, recimo, srednjeevropskih zemalja u tranziciji. Mada ima razloga da se to smatra pesimističkim upoređenjem kada se uzme u obzir da je zadatak promene privrednog sistema bio svakako znatno manji u Jugoslaviji nego u bilo kojoj od srednjeevropskih zemalja.

Osamostaljene države patile su od jugoslovenskih privrednih problema, recimo posle 2000. godine. Ta 2000. godina svakako predstavlja prekretnicu jer su okončani oružani sukobi (bar većih razmera), a došao je i kraj autokratskim režimima u Srbiji i Hrvatskoj. Takođe, pokrenut je i proces integracije u Evropsku uniju (naročito posle sastanka u Solunu 2003). Svejedno, razvoj u prvoj deceniji bio je neravnotežan, što je praktično sve privrede, a posebno one veće, značajno koštalo posle krize iz 2008. godine. To je uporedivo sa kretanjima sedamdesetih godina prošloga veka kada je privredni rast zasnovan na finansiranju iz inostranstva prekinut promenom monetarnih uslova u svetu. Sledila je izgubljena decenija, slično kao i u periodu posle 2008. do danas. Ovo ukazuje da nisu bitno promenjene karakteristike razvoja u zemljama naslednicama Jugoslavije.

Isto se može reći i za regionalna kretanja, gde je prekogranična saradnja verovatno najvažniji zadatak. U jugoslovenska vremena problemi razvoja unutar zemlje, pre svega sa stanovišta smanjenja razlika u nivoima razvijenosti, izazivali su nezadovoljstvo jer se taj jaz između jugoslovenskih razvijenijih i manje razvijenih krajeva nije smanjivao. Prigovori i razvijenijih i manje razvijenih bili su da zajedničko tržište i privredna politika usporavaju razvoj i jednih i drugih. Posle raspada, međutim, uz zamrznute sukobe i političku neizvesnost, mala i zatvorena tržišta doprinela su nezadovoljavajućem razvoju. Usled čega se nametnula potreba regionalne saradnje, koja je dovela najpre do bilateralnih, a potom i do regionalnog sporazuma o slobodnoj trgovini (CEFTA). S ciljem postepenog stvaranja zajedničkog tržišta. Ta tržišna reintegracija svakako dovodi u sumnju argumentaciju zagovornika raspada Jugoslavije, bar kada je reč o privrednim razlozima.

 

PREPREKE I UKLANJANJE: Istorijski posmatrano, unazad i unapred, integrativni i dezintegrativni podsticaji čine se prilično konstantnim. Bezbednost i blagostanje nesumnjivo upućuju na potrebu saradnje i uklanjanja prepreka koje joj stoje na putu. Iz istorijskih razloga, pravičnost takođe. Jugoslavija je raskomadana uz dodatnu akumulaciju nepravdi, koje se, uostalom kao i ranije, uglavnom sporo ili nikako ne ispravljaju. Nezavisno od nasleđenih nepravdi, gledano unapred, sadašnjost uređenja čitavog prostora deluje kao trajni izvor novih nepravičnosti i nepravdi. Praktično na svim nivoima i u svim oblicima – ličnim, kolektivnim, ljudskim, svojinskim, političkim i, konačno, u svim oblicima zaštite prava.

Za razliku od istorijskih okolnosti, koje najčešće nisu pogodovale stabilnosti i očuvanju zajedničkog političkog prostora, perspektiva ujedinjene Evrope pruža potrebno spoljašnje usidrenje za saradnju jugoslovenskih država. Nasuprot tome, uspostavljeni politički sistemi i značajni politički interesi održavaju ne samo postojeće stanje razjedinjenosti već o dalju dezintegraciju. Tome valja dodati i spoljašnje uticaje, pre svega iz Rusije. Tako da podsticaji dodatnoj balkanizaciji ne nedostaju, uostalom kao i u celoj jugoslovenskoj istoriji.

Nezavisno, dakle, od dosega jugoslovenske ideje i državnosti, koje su više puta poražene, ali su imale i herojske domete (u Drugom svetskom ratu i 1948), raspad je bio skuplji kad god se njemu pribegavalo, a problemi s kojima se države, narodi i ljudi na jugoslovenskom prostoru suočavaju svakako upućuju na saradnju. Naravno, gotovo četiri decenije što stagnacije, što sporenja, što ratovanja i, konačno, nerešenih političkih, društvenih i privrednih problema, dovelo je do značajnog nazadovanja u najvećem broju jugoslovenskih zemalja u odnosu na razvijeniji deo Evrope. Osnovni nedostaci su i dalje oni koji su bili i na samom početku stvaranja Jugoslavije i tokom čitave njene istorije: nesklonost liberalnoj misli i neodrživost demokratije.

Problemi su isti, rešenja takođe, potrebne idejne i političke sposobnosti ostale su ograničene.

(Tekst je, uz saglasnost autora, preuzet iz Zbornika o Jugoslaviji)

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side