09.03.2013 Beograd

Latinka Perović: Vizija Zorana Đinđića

Latinka Perović: Vizija Zorana Đinđića
Srpsko društvo, uključujući i njegovu intelektualnu zajednicu, pokazalo je, najblaže rečeno, veliku neodređenost u odnosu prema pojavi Zorana Đinđića.

Na tragu neznatne individualističke, odnosno liberalne tradicije i predstavničke demokratije u Srbiji, on je od samog početka bio u sudaru sa dominantnom kolektivističkom tradicijom i njoj imanentnim populističkim načinom sticanja legitimiteta vlasti.

U binarnom shematizmu koji je na temelju dominantne tradicije uspostavljen u srpskom društvu: laž/istina; patrioti/izdajnici; naši/njihovi; prijatelj/neprijatelj – Zoran Đinđić je, i prećutno i javno, svrstavan na stranu čije su se različite oznake kondenzovale u pojmu neprijatelj.

Samo na mestu prvog postkomunističkog premijera pratilo ga je, kao psihološka priprema za egzekuciju, sistematsko lično i političko diskreditovanje. Ubistvo je ipak izazvalo šok. Međutim, ubrzo je došlo do reviktimizacije ubijenog premijera, a sudski proces optuženima za njegovo ubistvo pratila je ravnodušnost društva.

Odjednom, započelo je ritualno obeležavanje godišnjice ubistva koje, bez obzira na motive organizatora, ne doprinosi razumevanju suštine pojave Zorana Đinđića: žalimo što je ubijen, ne pitajući se zašto se to dogodilo.

Zoran Đinđić nije bio prvi u novijoj političkoj istoriji Srbije koji je formulisao alternativu dominantnom kolektivizmu. Ali je temeljnije od drugih razumeo i opisao dramu srpskog naroda, balkanskih naroda uopšte, u epohalnim promenama na kraju prošlog milenijuma i veka.

Suštinu te drame video je u izboru između dve mogućnosti koje su pomenute promene nametnule malom siromašnom narodu, u kojem je jedinstvo imalo prioritet u odnosu na slobodu, nezavisno od njegove volje. Jedna je mogućnost da na te promene, frustriran razvijenim okruženjem, Evropom, reaguje zatvaranjem, odbranom kolektivističkog identiteta koja ga čini sve manje kompatibilnim sa okruženjem.

I druga da se, razvijajući unutrašnju kompleksnost, što se doživljava kao rastakanje identiteta, tim promenama pridruži. Zoran Đinđić nije uprošćavao: svaki od izbora je rizičan, ali je upoređivao njihove efekte pre nego što je postao odlučni zagovornik pridruživanja razvijenom okruženju – Evropi.

Njegov rad u politici i nije ništa drugo nego traženje odgovora na pitanje zašto tamo treba ići i kako odavde do tamo stići. Srpsko društvo je nesigurno u odnosu prema Zoranu Đinđiću jer, za razliku od njega koji je to individualno učinio, još uvek nije samo napravilo izbor između pomenute dve mogućnosti.

Zoran Đinđić je ubijen navršivši tek pedeset godina. Prvi rad objavio je u svojoj dvadeset četvrtoj godini (1976), a poslednji neposredno pred ubistvo (2003). Za tih 27 godina stvorio je opus impozantan i po obimu (240 bibliografskih jedinica) i po sadržaju (dve filozofske studije i jedna ustavno-pravna, filozofske i političke rasprave, članci i eseji, prikazi, prevodi).

Neprestano pisanje Zorana Đinđića, i dok je bio premijer, jedinstveno je u novijoj političkoj istoriji Srbije. Ono je njegovo vlastito „društveno učenje“ i „uvežbavanje“ naučenog, ali i važan rad na stvaranju moderne političke kulture i jedne politike odgovornosti. Uz to, ima i prosvetiteljsku funkciju, gotovo misionarsku.

Svestan da je pokušaj izbora između otvorenog i zatvorenog društva, između individualizma i kolektivizma, s obzirom na ukorenjenost i dominaciju ovog drugog, „istorijski eksperiment“ neizvesnog ishoda, Zoran Đinđić je, ne zaklanjajući se ni iza stranke, ni iza vlade, tumačio, uticao i pridobijao građane.

Sve s ciljem da njih, bez kojih promena kolektivnog načina ponašanja nije moguća, u te promene uključi. Pisao je o mnogim pojedinostima razvoja srpskog društva, uvek imajući u vidu celinu. To su dobro uočili naročito mladi ljudi i, kada njega više nije bilo, tu su celinu počeli nazivati vizijom Zorana Đinđića.

Osim naučnih rasprava, članaka i eseja u filozofskim i sociološkim časopisima, u dnevnim i nedeljnim novinama, Zoran Đinđić je davao intervjue i izjave i učestvovao u brojnim diskusijama. Zato je njegovo pisano delo, i to u svojoj celini, najdublji trag koji je on ostavio i najpouzdaniji izvor o njemu.

Ujedno i brana „živom pesku interpretacija“ njegove pojave i površnim istorijskim analogijama. Zoran Đinđić nije nikakav incident u novijoj srpskoj istoriji, ali je najmarkantnija intelektualna pojava na tragu njenog moderniteta.

On je najpotpunije razvio alternativu dominantnom načinu konstituisanja zajedničkog identiteta: umesto nametnutog jedinstva, sloboda konstituisanja zajedničkog identiteta kroz otvorene kanale komunikacije na svim nivoima. Instinkt protivnika koga nije moguće ni personalizovati ni locirati zbog toga što je njime prožeto kolektivno ponašanje, bio je dovoljno snažan da to oseti i spreči.

autor: Latinka Perović izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (3) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 10.03.2013, 21:45h dragan

    Naučni i politički rad je bio veliki Zoranov i vizija života u Srbiji. Ali postavlja se pitanje zašto je društvo bilo neodređeno prema njemu. Da li je realno živeo u skladu sa svojim primanjima, kao i njegova supruga Ružica koja živi sada. Da li su isitinite priče o njegovom odobravanju učestvovanja njegovih saradnika u privatizacijama u našoj državi i njihovim korupcionaškim aferama. Ostaje zaključak da njegovo delo ne čini on sam već i oni ljudi koju su radili za njega, a koji su se nakrali u ime demokratskih promena i ovog jadnog naroda. Takve činjenice nose gorak ukus o njegovom delu ( ličnom i državnom )i o njegovoj viziji.

  • 10.03.2013, 15:08h Жељко (3)

    Зоран Ђинђић је за мене био пре свега одговоран човек, свестан стварности и потреба обичних људи! Изгубили смо искреног човека и сјајног интелектуалца!

  • 9.03.2013, 23:57h bata (2)

    jel moze neko da mi objasni zasto ostavina iza djindjica nije bila javna?

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
FEST 2018
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
T6 bazeni, spa
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw